Društvo, Vesti

Životni optimizam jednog Ognjena

Posted: 2. septembra 2015. u 23:34   /   by   /   comments (0)

U želji da bolje upoznamo nekoga ko spada u grupaciju osoba sa invaliditetom, razgovarali smo sa Ognjenom Nikolićem iz Sevojna. Ognjen ima dvadeset dve godine, završio je ekonomsku školu i zaposlen je u preduzeću Budućnost d.o.o. u Sevojnu. Otac Milisav već desetak godina radi u Rusiji, kod kuće može da bude samo kada mu to poslovne obaveze  dozvole, majka Slavica je od prošle godine invalidski penzioner, dok je stariji brat Dejan student književnosti u Beogradu. Sa Ognjenom razgovaramo u njegovom domu.

Koji su razlozi tvoje invalidnosti?

—Rođen sam sa zdravstvenim problemom koji se naziva spina bifida, po definiciji to je rascep na kičmenom stubu zbog koga dolazi do nepotpunog zatvaranja kičmene moždine. To je i dovelo do problema sa donjim ekstremitetima tačnije nogama. Kasnije je došlo i do pojave zadržavanja likvora odnosno tečnosti u glavi. Tečnost je vršila pritisak na mozak pa mi je u telo ugrađena cevčica kojom je odvođen višak tečnosti da bi se smanjio pritisak.

Šta je urađeno u pokušaju da se saniraju posledice tvog zdravstvenog stanja?

—Mnogo toga. Moja porodica je uložila mnogo truda u pokušaju da se moje stanje promeni i poboljša. I danas se informišu o svemu novom na polju lečenja mojih zdravstvenih problema. Prošao sam mnoge operacije, nosio proteze koje više ne upotrebljavam jer su teške. Čak su i  lekari  iznenađeni rezultatima koje sam do sada postigao jer mnoge osobe sa istim oboljenjem ne mogu da hodaju na štakama poput mene. Cevčica za odvođenje likvora mi više nije potrebna ali je nisam uklonio jer mi jednostavno ne smeta.

Ognjen Nikolić iz Sevojna

Ognjen Nikolić iz Sevojna

Poprilično si samostalan. Koliko ti je sada neophodna pomoć u svakodnevnom životu?

—U kući se krećem na rukama a napolju na štakama. Podrška porodice mi je bila neophodna kada sam bio mlađi, dok nisam malo ojačao i osamostalio se. Moja porodica je i dalje nesebično uz mene ali sada dosta toga mogu i sam.

Da li ti je bio težak period školovanja pogotovo u srednjoj školi zbog putovanja u Užice?

—U periodu osnovne škole su mi pomagali roditelji. Ali već negde od šestog razreda osnovne škole sam želeo da na nastavu idem samostalno jer živim u blizini osnovne škole u Sevojnu. Naravno da su i tada roditelji bili uz  mene ali sam želeo da budem koliko-toliko samostalan. U osnovnoj školi su nam izašli u susret pa moje odeljenje nije menjalo učionice u toku nastave, već su svi nastavnici dolazili u učionicu zbog mene. Tako je bilo i u srednjoj školi što mi je bitno olakšalo i pojednostavilo sam period školovanja. U Užice sam samo nekoliko puta pokušao da odem autobusom ali je to bilo vrlo naporno zbog visokog „stepenika” na ulasku i izlasku iz autobusa. I  sada iz istih razloga ne koristim autobus kao prevozno sredstvo. U srednju školu su me vozili roditelji ili sam putovao taksijem.

Na kakve probleme si nailazio u toku školovanja?

—Postoji nešto što mi je smetalo u tom periodu. Pitao sam se zašto me pojedini učenici zagledaju. Nikada nisam sebe smatrao drugačijim zbog svog zdravstvenog problema pa su oni meni delovali čudnije nego ja njima. Možda zbog takvih reakcija u jednom period nisam vodio aktivan društveni život, iako nikada nisam doživeo konkretnu neprijatnost. Rano sam shvatio da neko može da hoda a neko ne, neko ima zdravstvene probleme a neko nema. Ako zanemarimo te razlike, ostaje samo jedna činjenica-svi smo ljudi. U srednjoj školi je tih „čudnih” pogleda bilo mnogo manje. Verovatno zbog zrelosti i svesti koju smo u tom periodu dostigli. Možda i zbog činjenice da  učenici u srednje škole dolaze iz različitih okruženja u kojima na žalost imaju nekoga ko i sam ima vidljive zdravstvene probleme. Danas se ne obazirem na poglede jer sam odavno prihvatio samog sebe.

Da li je ekonomija bila tvoj izbor zbog mogućnosti da radiš kancelarijski posao?

—Ekonomija me nije preterano zanimala u početku školovanja. Kasnije se javila radoznalost i uživanje u baratanju podacima . Nisam imao nekih drugih interesovanja vezanih za izbor zanimanja. I dobro je što je tako jer sam sada zaposlen kao računovođa u Budućnosti u Sevojnu. I moja majka Slavica je radila u istom preduzeću ali je na žalost penzionisana zbog multiple skleroze i menigioma .

Ognjen Nikolić iz Sevojna

Ognjen Nikolić iz Sevojna

Budućnost je inače preduzeće koje se bavi profesionalnom rehabilitacijom i zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Da li ti je zbog toga lakše na radnom mestu?

—Ne bi mi bilo teško i da radim u nekom drugom preduzeću. U Budućnosti imamo malo više razumevanja jedni za druge jer je u kolektivu zaposleno oko šezdeset procenata osoba sa ivaliditetom. Najviše mi odgovara što se preduzeće nalazi u mestu u kome živim.

Jesi li uključen u rad nekog udruženja osoba sa invaliditetom?

—Član sam udruženja paraplegičara ali nisam uključen u njihov rad.

Zbog čega?

—Ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno nemam potrebu da učestvujem u radu i aktivnostima udruženja. Volim da se družim i uživam sa društvom na koncertima,u pozorištu, bioskopu, kafićima, negde u prirodi ili na kućnim žurkama. Ranije  sam više izlazio u diskoteke sa prijateljima koji mi mnogo znače i uvek su uz mene ali me to sada malo prošlo.

Koju bioskopsku ili pozorišnu predstavu bi mogao da preporučiš?

—Nisam skoro bio u bioskopu, lepo je vreme pa mi se ne ide u zatvoren prostor.Što se tiče pozorišta jedna predstava je ostavila poseban utisak na mene. To je dečija predstava „Moja gluma, moji snovi”  urađena po motivima filma „Kosa”. Moja drugarica Jelisaveta Obuća je glumila u toj predstavi pa me pozvala.

Zašto je baš dečija predstava tvoj izbor?

—Zbog  paralele koja je napravljena vezano za društvo,  ljude i situacije danas i pre nekoliko desetina godina. Svidelo mi se što je predstava pored mnogo smeha  humora imala i  pouku. Dopao mi se prikaz ranijeg vremena jer mi se čini da su ljudi tada bili manje opterećeni, imali su mnogo više vremena za druženje i porodicu. Mislim da bih uživao u takvom periodu.

Koja su tvoja interesovanja?

—Trenutno učim da sviram gitaru jer to želim celog života. Gitaru sam dobio od roditelja za osamnaesti rođendan, pokušavao sam sam da naučim da sviram pomoću raznih sajtova na internetu ali nisam uspeo. Sada mi pomaže prijateljica koja se bavi sviranjem pa napredujem polako.

Ognjen Nikolić iz Sevojna

Ognjen Nikolić iz Sevojna

Ima li nezadovoljstva u tebi?

—Možda zvuči neverovatno ali uopšte nema. Živim porodici koja se prilagodila životnoj situaciji, skladni smo, pomažemo jedni drugima. Zbog toga sam i prezadovoljan svojim životom.  Lično bih pomagao svakome , naravno na prvom mestu mojoj porodici, kad mogu i koliko mogu.Vrlo bitno je da se ljudi posvete jedni drugima. Bar sam ja takav.

Koji je tvoj životni moto?

—Znam da svi koji su invalidne osobe, uostalom kao i one osobe koje to nisu, imaju loše trenutke ili iskustva i lako odustaju od sebe. Sve to može da se prevaziđe,ne treba se pitati zašto baš ja imam problem ili zašto nisam kao drugi. Ne treba se prepuštati problemima, treba se boriti i napredovati jer jedino tako se bar deo problema može rešiti. Treba  svima pokazati da smo u stvari  isti bez obzira na fizičke ili neke druge razlike. Možda su osobe koje imaju fizičke nedostatke bolji ili inteligentniji ljudi od drugih. Treba prihvatiti svakoga, prilagoditi se drugima,  dopreti do osobe bilo da se radi o invalidnoj ili zdravoj osobi. Treba pričati sa ljudima, shvatiti njihove problem ili razmišljanje da bismo ih zaista upoznali. Svima treba razumevanje, pažnja, ljubav ili razgovor. Sebe ne doživljam kao osobu sa invaliditetom već kao ljudsko biće. Volim da se družim, želim da napredujem i poboljšam svoje trenutno stanje. Nikada neću odustati od sebe.

 

Mirjana Milićević