Društvo, Vesti

Zdravlje, rad i sloga iznad bogatstva: u poseti porodici Čakarević

Posted: 24. decembra 2015. u 04:18   /   by   /   comments (0)

Novinski tekstovi i televizijske emisije koje za temu imaju siromaštvo i bedu porodica sa velikim brojem dece u najvećem broju slučajeva, pored informativnog karaktera imaju i onu drugu stranu- humanu. Situacije kao nemaština, posebno kada su deca u pitanju jesu tragične i potresne, čak i u ovo vreme kada se većina stanovnika Srbije skoro navikla na sastavljanje kraja s krajem kao stalno stanje, ali obično apel ljudima dobrog srca i onim koji mogu da pomognu, urode plodom.
Porodica Čakarević iz Mirosaljaca kod Arilja jedna je od onih koja obitava u siromaštvu a devetoro dece koje se godinu za godinom rađalo jedno iza drugog i koji detinjstvo provode u trošnoj kući,  zasigurno pobudjuju emocije i kod onih koji imaju malo sredstava ali ne i isto toliko srce. Priča o Čakarevićima u dnevnoj štampi animirala je jedan deo javnosti da prikupljaju sredstva, u robi i novcu- da se socijalno ugroženoj porodici pomogne. U zemlji u kojoj su uslovi takvi da se planiranje porodice stavlja pod proveru računicom o materijalnim mogućnostima za izdržavanje, devetoro dece svakako zvuči ili kao ludost ili kao herojstvo.
Kao humanitarna organizacija, Udruženje za dečiju i cerebralnu paralizu Požega prikupilo je i stalno prikuplja sredstva za pomoć, ne samo svojim članovima, već i svim ugroženim pa su tako odvojili i jedan poveći paket odeće i za Čakareviće. Dogovor je bio da odemo zajedno, da posetimo porodicu , odnesemo prikupljene stvari i vidimo da li nešto još može da se uradi za njih. Kako smo se najavili- tako smo bili i zatečeni odgovorom da imaju dovoljno odeće i da im više nije potrebno, ali smo odlučili da se odazovemo pozivu i dođemo u posetu te se tako lično uverimo u nihovu trenutnu situaciju.
127Iz centra Mirosaljaca povezli smo iz škole troje od četvoro njih koji idu  u školu: Valentinu (IV), Kristijana (II) i Svetlanu iz pačića. Dragana koja uči treći razred nije došla u školu zbog prehlade.
Jednim kratkim delom vodi asfaltni put, a potom, uzbrdo pet kilometara makadamoma. Deca raspoložena, otvorena, nasmejana…Pričaju o garderobi koju su dobijali prethodnih dana, slatkišima, paketićima koje su im donosili dobri ljudi, ali najviše se potegla priča o poslovima koji ih čekaju kad dođu kući . Nagađalo se da li su došli majstori da stavljaju krov na novoj kući, kad će tata u drva (čemu se Kristijan najviše radovao), a sve troje su u glas pričali o krevetima na sprat koji će tog dana stići .
– “Čak iz Nemačke, jedan čovek platio”- priča se u troglasu, ali Valentina kao najstarija, dečijim glasom s dozom autoriteta koji zahteva poštovanje mlađih , recituje raspored gde će ko od njih osmoro spavati na novim krevetima. Iznenađenje i njen ozbiljan stav,  i to koliko je mlađi cene dok priča ne prekidajući je. Još veće iznenađenje je što deca tog uzrasta više pričaju o obavezama koje ih čekaju kod kuće nego o slatkišima i poklonima koje su dobili. Kristijan do detalja opisuje svoju radnu obavezu: odlazak s tatom u šumu, način na koji razvlači sajlu i vezuje drva dok ih tata s traktorom ne izvuče.., dok sestre dodaju da je i glavni pomoćnik i prilikom prevoza drva od šume do kupaca. Iz razgovora s ovo troje dece, najjači utisak je da je u porodici Čakarević red i rad na prvom mestu i da se o tome i najviše priča u kući.
Na placu, pomalo blatnjavom, sačekao nas je prizor trošne kuće, preko puta nje- izgrađena nova, malo veća neukorvljena kuća,  te otuda i odgovor na pitanje o kom krovu i kakvim majstorima se radi . Ispred kuće parkiran stari traktor pored koga nas je i pozdravio domaćin- Predrag Čakarević, ruku uprljanih uljem- popravlja pumpu na traktoru. Dok briše ruke, objašnjava da je traktor star i da se svako malo pokvari po nešto, ali mu je to i jedina mogućnost da  izdržava porodicu.
-Imamo dva hektara zemlje a od toga je samo 30 ari obradivo.Ostalo je”krašik”-ništa tu ne može da raste. Posadili smo 15 ari malina a i to se pola posušilo ove godine. Da li je neka bolest ili zemlja ne odgovara, ne znam-priča Predrag-Od drva živimo. Uzmem od gazde šumu na procenat, isečem i prodajem drva. Kubik je 30 evra ako doteram kući. Od toga platim gazdi njegovo , gorivo, na traktoru se svaki čas nešto pokvari..ali šta ćeš..
193Nema kukanja. Ovaj čovek ne krivi ni državu, ni prilike, niti se žali ….Svoju situaciju opisuje realno, onako kako je ni dobronameran komšija ne bi opisao:
-Opština nam je kupila jednu malu kuću i ti ari placa , tamo dole..-pokazuje u pravcu iz kog smo došli-Čim smo se uselili, počeo je problem s komšijama: te put dovde, te moje dovde..Nije nam nimalo bilo prijatno. Tako, iskoči kupac, prodao sam tu kuću i kupio ovo ovde. Ovu novu kuću sam napravio i to me je, s krovom, koštalo 10 000 evra. Ostalo je još da isplatim 5 000 dogodine i 5 000 prekodogodine. Tako, sve ovo me je koštalo 20 000 evra bez crepa. Sutra će doći majstori da stavljaju krov.
Na pitanje šta će za crep, odgovara kao i većina Srba u današnje vreme: “moram gledati nešto!”-
-Sad ćemo Kristijan i ja u šumu, pa…
Priča i da mu je nastariji sin naučio da vozi traktor pre godinu dana,  ali ga ne pusta samog za volan. Posao u šumi je težak, a mali je lak na nogama, pa čas posla strči da omota sajlu oko drveta. Opasno jeste- zna, ali obojica paze jer sve zavisi od njih. Od stoke imaju jednu krmaču i troje prasadi. Držali bi i više ali nemaju gde..Svinje su pod nadstrešnicom a na pitanje zar ne misli da bi  krava ili ovce  bile problem s obzirom da nemaju  zemlje, preduzimljivo odgovara:
-Uvek ima “drlija “ okolo, pokosiš, pokupiš, doteraš , skupiš i eto sena..
S vodom imaju problem, jer imaju bunar koji je Opština izbušila ali nemaju ni pumpu ni cevi. Vodom se snabdevaju tako  što traktorom dovlači nekoliko cisterni nedeljno  od rođaka iz Kravarice, sipaju u bazen iznad kuće, te tako imaju u staroj kući vodu. Veš mašinu imaju ali ne i kupatilo. Kupaju se u koritu, tako da željno iščekuju da se presele u novu kuću:
-Sad nam je prvo na pameti da se što pre uselimo. To nam je veliki problem, jer, posle crepa treba sve ostalo. Struju sam uveo, samo to. Kablove sam kupio a majstori su mi razveli ali nisu hteli da naplate. E , sad, ostaje još dosta tog- i stolarija, podovi, o nameštaju da ne govorim sad, to na kraju dođe. I da mi je da sredim traktor da imam s čim da radim.

Porodica Čakarević i Dragan Nikitović , Udruženje OSI Požega

Porodica Čakarević i Dragan Nikitović , Udruženje OSI Požega

Dok Predrag priča, deca su u ili oko kuće. Ne prekidaju, ne upadaju u reč, stariji gledaju mlađe, neko unosi drva, rasprema se oko, i u kući :
-Ide nam slava- Ignjatijevdan. I majka je došla nekoliko dana da pomogne. Svi mi Čakarevići slavimo Ignjatijevdan, pa eto, primaklo se..
-Imam i još jednu ćerku,najstarija je i iz prvog braka i živi s majkom. Ovih devet su Marijini i moji. Valentina se rodila na Vedenje i zato je to ime, Kristijan na Krstovdan, Svetlana na Srđevdan, Dragana na Mitrovan, Tomislav je dobio ime po dedi, Radojka po prababi, Stojan po pradedini a Maši su stariji izglasali ime- smeje se otac ove porodice, a Valentina u ime svih objašnjava:
-Maši smo dali ime po liku iz crtanog! Ona sad ima 7 meseci- ostali potvrđuju da je bilo grupno većanje o izboru imena najmlađe sestre na način iz koga se vidi da je njeno odgajanje  zajednička obaveza.
Dok se srpemamo za grupnu fotografiju, stiže i auto i prikolica: očekivani kreveti na sprat.
Ivan Vulić iz Vrnačke Banje, brat donatora Veroljuba Vulića koji živi u Štutgartu,na njegovu molbu ostavio je sve svoje obaveze i došao put Arilja:
-Za sve se ima vremena. Nije to baš toliko daleko a za posao ima vremena i sutra. Danas sam odvojio dan za ovu decu. Došao sam da dovozimo krevete, da se to montira i da platim majstore.
Dok pričamo o temi nataliteta u Srbiji i njegovoj želji da u najskorije vreme postane deda, s obzirom da mu je sin već dve godine u braku ali kako reče: “nešto planiraju, odugovlače…, pa sam im rekao da tu stvar s decom, odmah rešavaju, inače nema više pomoći…” , mali Čakarevići su se postrojili u red za pomoć oko istovara. Potegli su za nogare, postolje, dušeke..,bez gužve, u redu jedno drugom do uva, ali je majstor bio kategoričan da mogu da dobiju jedino da slažu prazne kutije i da ih usput izbroje – “ da uče matematiku”.
184Ivan Vulić priča da je Dragoljub u Štutgaru čitao u novinama o porodici Čakarević i da ga potreslo  što deca nemaju krevete .
-Zvao me je i pitao: “možeš li ti da isfinansiraš dok ti ne legnu pare na račun, poslaću ti, ja to mogu da iskupim?” I evo, došao sam. Takav je Dragoljub, kome treba , on pomaže. Još je puno sirotinje kod nas tamo pomogao. Dobro čini i dobru se nadaj!
Valentina nudi ratluk i kafu, ostali već isprobavaju nove dušeke. U sobičku gde majstori moniraju nove krevete niko od njih ne ulazi: da ne smetaju dok rade. Očito, od malih nogu naučena disciplina i osećaj za zejednicu, uvažavanje potreba drugih. Čakarevići- materijano daleko ispod mnogih, etički-za stepenicu iznad mnogih. Bez imalo patetike ili žalbe na ono što u svetu postoji, a što nemaju, žive život zajednice koja je u Srbiji skoro zaboravljena: veliki broj članova porodice u kojoj svako ima svoja zaduženja, gde je tolerancija i respekt ostalih prepoznat i bitan faktor života i gde je rad jedina nada u bolje sutra. U ovoj porodici  zdravlje ukućana najbitniji je uslov za sreću, a potom i ono što će se -“ nekako“ steći.

Deca su se i prisetila  šta bi  mogla da požele od Deda Mraza: pored traktora, kuće na, prvom mestu, neko je pomenuo da bi bilo lepo da imaju mobilni telefon i kompjuter. Ali- to tek na kraju, kad su izređali još jednom, na kom spratu na novim krevetima će  ko spavati!

M.Nikolić