Sport, Vesti

Većom podrškom uz volonterski rad do boljih rezultata u rukometu

Posted: 23. septembra 2015. u 12:31   /   by   /   comments (0)

Rukometaši iz Užica su spremni za novu jesenju sezonu, a o radu, aktivnostima kluba, kako i gde treniraju i sa kakvim problemima se susreću razgovarali smo sa Miroslavom Kujundžićem pomoćnikom trenera ORK „Užice“.

Recite nam kad je osnovan Omladinski rukometni klub „Užice“ i ko su osnivači?
—Klub pod nazivom ORK „Užice“ osnovanje 1999. godine , a osnivač je grad Užice. Prvi trener je bio Joksim Ljubojević, a priča je počela kad se generacija 1981./1982. godište među kojom sam bio i ja uključila u rad kluba. U klub su se vratili stariji igrači i ušlo se u takmičenje u Srpskoj ligi Zapad. Napravili smo ekipu pa smo za dve godine prešli u drugi rang takmičenja i 2000. godine. To je bila ozbiljna ekipa gde se igrala Druga liga Srbije i Crne Gore, a protivnici su nam bile ekipe preko Mornara iz Bara, Lovćena sa Cetinja do Epoksida iz Priboja, i ekipe Loznice. To je bila liga koja je na nivou sadašnje Superlige po snazi ekipa i po kvalitetu rukometa. Od tada pa do danas, takmičimo se u rangu Druga liga Zapad koja broji osam klubova. Danas je predsednik kluba Božić Dragojle profesor fizičkog vaspitanja koji je i prvi trener, ima trenersku licencu za vođeje ekipe u drugom rang, a ja kao pomoćnik trenera pomažem kao instruktor i demonstrator za mlađe kategorije.–

ORK "Užice"

ORK „Užice“

Kad su počele pripreme kluba ?

—Pripreme su počele 15. avgusta pošto naša liga broji osam klubova i prvenstvo počinje kasnije. Odrađujemo ih već godinama u Velikom parku. Poslednji put organizovane pripreme van grada imali smo na Zlatiboru 2003. godine a i to je bilo sufinansiraje jer klub ni tada nije imao dovoljno sredstava, a danas pogotovo.–
Na čemu se radilo najviše u fazi priprema?
—Najviše se radi na fizičkoj pripremi igrača. Današnje generacije igrača u klubovima nisu toliko ozbiljne i redovne po pitanju treninga kao što je nekada bilo. Mi imamo jako mali broj termina pa nastojimo da izvučemo maksimum na svakom treningu. Imamo u hali Velikog parka dva treninga nedeljno po sat vremena koji hvataju treću smenu od 22.30 do 23.30 što je ukupno osam sati mesečno! Zato moramo da se dovijamo, trčanje na stadionu, presvlačimo po tribinama … tako da je nezgodno, ali ipak ima interesovanja dece za rukomet.–

Kako mislite na koji način bi mogli da se reše problemi oko mesta i termina za treninge?

—Svi se nadamo toj maloj hali u Krčagovu što bi bilo idealno rešenje. Valjao bi bar još jedan termin u hali u Velikom parku jer je to jedino mesto u gradu gde mi možemo konkretno da treniramo, gde postoji rukometni teren. Nas uvek ima na treningu skoro truideset tako da nam je neophodan veliki teren. Trenirati napolju kad zahladni i na betonu nije dobro ni za decu koja su uglavnom srednjoškolci, ni za rukomet kao sport tako da to izbegavamo. Klubovi iz našeg grada koji su istog ranga kao mi imaju i po 40 sati mesečno treninga u hali a mi 8! Sa još jednim terminom i sa više časova treninga u hali bili bi kompletniji i u fizičkom i u taktičkom smislu.–

Šta mislite na koji način i šta bi privuklo decu da se bave rukometom, kako je vaše viđenje te priče?

—Kod nas u klubu postoje sekcije koje se obavljaju u školi „Stari grad“gde profesor Zoran radi sa školskom decom, a profesor Božić radi u Sevojnu i Karanu. Za nešto više potrebni su mnogo bolji uslovi u klubu. Mi dobijamo bužetska sredstva od grada koja kad se podele i razlože na naše troškove takmičenja i opreme nama ne ostaje ništa da bi mogli ozbiljnije da radimo. Počeli smo priču tako što smo aplicirali kod Rukometnog saveza Srbije posle uspeha muške i ženske reprezentacije u Beogradu. Oni su to prepoznali, poslali su nam golove i lopte za mini rukomet i dresove za decu. Imamo preko pedesetoro aktivne dece koja treniraju rukomet u školskim sekcijama. Naši planovi su da se što više omasovi bavljenje rukometom. U ovom vremenu to je jedini korak koji mi možemo da preduzmemo kao ljudi, treneri, članovi kluba jer sve radimo totalno volonterski. Nekad se klub finansirao i kroz članarinu, kratko šest meseci, danas toga nema. Morali smo je ukinuti jer smo bili uslovljeni korišćenjem bužetskih sredstava grada za sport zbog uvođenja članarine. Svaki dinar uložen u dete da se bavi sportom isplatiće se sto puta kroz zdravlje, razvoj, školovanje deteta, a da ne govorim o tome što su ta deca sklonjena sa ulice. Momci koji su sada igrači u klubu, igraju utakmice i takmiče se, jako su napredovali, a bili su totalno nezainteresovani za sport i učenje, dok su sada primerni momci u svemu.–

U tom smislu može li rukomet kao sport da im ukaže na na pravi put?

—Upravo to. Danas kod dece postoji manjak autoriteta iz kuće i škole, tako da ono što vide u klubu kroz organizaciju, treninge i utakmice malo ih trgne, tako da se vidi promena kod njih. To je jedan od najvećih ciljeva i motiva kluba. Meni kao treneru i čoveku je najveća satisfakcija što vidim da se deca druže i postaju bolji ljudi.–

ORK"Užice"

ORK“Užice“

Da li je neko od rukometaša na putu da promeni dres?

—Bazu igrača kluba čine srednjoškolski momci, priključena su i tri reprezentativca Srbije u rukometu za gluve to su: Admir Duraković, Srđan Tenić i Rade Radojević. Oni su zadnje dve sezone igrali za nas i tako sastavljen tim je vrlo ozbiljan za ovu ligu. U principu nemamo potrebe za nekim pojačanjima jer ambicije ulaska iz ove lige u Prvu ligu zapad za nas nisu realne. To je mnogo ozbiljna liga gde se takmiče klubovi kao „Šamot“ iz Aranđelovca, „Epoksid“ iz Priboja, tri ekipe sa Kosova …gde bi mi bili verovatno inferiorni a mnogo bi nas koštalo, jer tu su daleka putovanja a to je za nas neizvodljivo sa ovim budžetom. Saradnja na nivou pojačanja je sa „Ariljem“ i „Požegom“ o prelascima mlađih igrača.Oni koji kod njih ne konkurišu za prvi tim igraju kod nas na dvojnu registraciju. Imamo naznake da ćemo sa RK „ Arilje“ razmeniti po jednog igrača koji je klubovima potreban, tako da je to sve što se tiče pojačanja.–

U klubu imate igrače koje su gluvonemi. Kako je došlo do saradnje sa njima i kako su oni počeli da treniraju i da budu aktivni igrači u klubu ?

—Srđan i Rade su Užičani, a Admir je iz Prijepolja. Admir je pre osam godina došao u Užice i priključio se klubu, zaposlio se, oženio, i ima dvoje dece. Osvajači su svetskih medalja, a Admir je bio najbolji igrač Prvog Svetskog prvenstva u rukometu za gluve u Turskoj 2014. godine gde su sa reprezentacijom Srbije osvojili treće mesto. Oni su vrlo kvalitetni igrači, a kao drugo oni su u ovom gradu što je bitno za funkcionisanje kluba. Igrači sa strane moraju da se plate, a retko koji klub ima tu mogućnost. Svi se klubovi iz našeg okrugu osim požeške Sloge oslanjaju na svoj igrački kadar, iz svog grada. Oni su sa nama, osim kad imaju u određenom periodu obaveze prema reprezentaciji u smislu priprema i takmičenja. Često idu na takmičenja i sa svakog donesu medalju. Imati u timu uspešne reprezantivce koij su profesionalci i ozbiljni ljudi nije mala stvar.–

Bili ste na MOSI igrama u Požegi, kakva iskustva nosite sa tog takmičenja?

—Ove godine smo učestvovali na MOSI igrama u Požegi posle više godina. Osvojili smo sedmo mesto, zadovoljni smo našom igrom i ostvarenim rezultatima. Sa igara nosimo nova i lepa iskustva, a bilo je i lepo druženje. Ono što me posebno obradovalo to je da su se momci koj su mlađi u ekipi pokazali odlično na svim utakmicama protiv mnogo jačih protivnika. Dali su sve od sebe što nije ostalo nezapaženo. Istakao bih golmana Aleksu Aleksića koji ima šesnaest godina i koga su svi zapazili tako da su MOSI igre pun pogodatak. To je dečko koji je drugi razred srednje škole i koji je za svoje godine vrlo zanimljiv igrač.–
Da li su odigrane pripremne utakmice, i da li su u planu prijateljski mečevi?

—Za vikend smo išli u Prijepolje i igrali utakmicu sa ekipom „Beli anđeo“ koja je u našem rangu. Imamo dogovor o utakmici sa RK „Arilje“ iz Arilja, a sa drugom ekipom „Sloge“ iz Požege odigrali smo nerešeno 31: 31 tako da je interesovanje za rukomet poraslo.–

Milojko Tasić

Foto: Arhiva ORK „Užice“