Umetnost, Vesti

Užička verzija Halejeve komete

Posted: 28. novembra 2015. u 02:32   /   by   /   comments (0)

Kako  ovaj naš životni vek provodimo mimo svih ostalih naroda u istom kosmosu, u Užicu se jesenas nenadano, posle više od godinu dana kondicionih priprema, pojavila Halejeva kometa. Videli su je samo odabrani , njih trista, jer za više nije bilo para (a i za to se jedva nateglo). Isti ti, odgovorni za to što se nešto konačno desilo i u našem gradu, pa makar na kašičicu, bili su presrećni da o tom događaju pričaju punim ustima i to u samoj prestonici , pa da eto, i Užice ima s čim da se pohvali.
Da ne gnjavim previše u obaveznom uvodu ( a nismo ni na književnoj večeri u Čitalištu užičke biblioteke) , radi se o užičkom piscu i srpskoj knjizi. E, nije knjiga iz istorije!!! U stvari, jeste istorijska, ali ne iz one istorije koja se svaki čas prepravlja kao užički putokazi sa kojima  slučajni pridošlica ili dremljivi skitač ustao iz palet- kreveta Eko hostela, ne zna da li je u Srbiji ili Teksasu, a najčešče ni tamo ni ovamo, nego u svim prostorima odjednom, odakle se stiže samo do-Zbuna pa pravo u- Nigde.
Dakle,  glavu Halejeve komete možete naći, dnevno više sati, u zgradi iznad Narodnog pozorišta kad uđete na mala vrata zgradurine u kojoj bi se obe strane, po definiciji trebalo kreirati javno mnjenje užičko, pa i regionalno, duvar uz duvar, i glasom, slikom i rečju- u office-ima koje je kupio požeški biznismen po prirodi snalažljiv za doba privatizacije-u „ Vesti“-ma! Jedan od naših najsvežijih književnih likova, u smislu da se još uvek nije ubajatio pisanjem šatro- nezavisnih informacija  iz opštinsko- privrednih marifetluka poznatijih kao dnevna politika, niti sačuvao korice novinarske akreditacije glancajući  se sprotskim izveštajima ili servisnim informacijama, a ni poveo za modom traženja čaršijskih senzacija- Zoran Jeremić . U redakciji nekad silnog lista, silom ili milom, ne pitah, a po ozbiljnosti sadržaja nagađam da je to isključivo po nekoj logici stvari, u našem najstarijem lokalnom nedeljniku piše o kulturi. Tako je proveo i provodi dane i decenije, u ovo sjajno doba kulture i cenjene novinarske profesije za mesečni minimalac, “dovoljno za cipovku i frtalj kile čvaraka”. Dopunjujući užičku novinu duhovnom nam,( još malo) legalnom (nado)gradnjom , svoje intervjue skupljao je u fioku /više njih/ kao dokaz, a pretpostavljam i inat svojoj radnoj knjižici, da novinarstvo nije rutinski niz školskih žurnalističkih formi. Decenija, po kojoj Zoranova knjiga može uzeti obeležje istorijske, našeg duštva stala je na nešto više od 700 strana knjige simoličnog naslova “Pisac s krajolikom”. Izašla u izdanju Narodne biblioteke Užice, Narodnog muzeja Užice i Narodne biblioteke iz Čajetine, uz podršku šake sponzora u tiražu koji nije mogao da podmiri ni sve njegove drugare s kojima je popio pivo na Trgu , predstavljena je na Užičkom štandu na Sajmu knjiga. To je u stvari ta kometa našeg književnog Haleja koja je povodom prigodne reči o izdavaštvu užičkog kraja tresnuta na astal kulture nam u Srbiji u sred Belog grada.

019 Nekoliko nas, privilegovanih , mimo redovnog , po ugovoru dela tiraža koji je ostao izdavačima , može se smatrati srećnicima u pravom smislu reči. Srećnicima- jer u svojim privatnim bibliotekama imamo prikaz decenije ( 1994.- 2014.) stanja i razvoja srpskog društva i svesti kroz intrvjue ( na koricama, razumljivo- jer je to Jeremićev stil, piše-razgovori) s najumnijim ili najuticajnijim ljudima ovog doba. Stil o kome će lepše umeti da napišu kvalifikovani stručnjaci književnosti jeste opuštajuće, reklo bi se na prvu loptu i ćaskanje , sa književnicima, publicistima, političarima, slikarima, filmadžijama, konceptualistima, rokerima , urednicima i novinarima… U stvari, liči na razgovore ili ćaskanje, ali svako ko se potrudio da napravi iole ozbiljan intervju, a to podrazumeva ne pitati sagovornika kako se trenutno oseća povodom nekog svog uspeha, kako uspeva da tako lepo izgleda ili tako dobro radi to što radi i zbog čega je poznat javnosti, zna koliko je teško uraditi tu novinarsku formu . Čitajući Zoranovo skeniranje vremena kroz intervjua prvo što vas zaprepasti je količina predznanja. Jer, da biste razgovarali sa,  recimo, Vladetom Jerotić ili Tomislavom Karađorđević, Zoranom Đinđićem, pa onda sa Borkom Pavićević , Žarkom Trebješaninom, Ljubom Popovićem, Milošom Šobajićem , Slobodanom Erom Milivojević…ne možete se za intervju spremiti čitanjem novinskih naslova ili nekoliko članaka kolega koji su pre vas imali čast s njima da progovore koju za javnost. U stvari- možete , ali onda, tvrdim, nemate  dovoljno mogućnosti da,  bez obzira na količinu mentalne akrobacije, sročite smisleno pitanje koje ne opterećuje sagovornika u traženju odgovora, a za rezultat imate najčešće banalnosti, reda radi odgovore,i sigurno-ne  inspirišete drugu stranu da vam da sadržaj koji možete samo da naslućujete- neku novinu u njegovom razmišljanju ili dublji prikaz teme. Upravo ta smislenost u izboru pitanja, nenametljivost ali fantastična visprenost Jeremićevih pitanja dovela je do konačnog rezultata: da kroz odgovore njegovih sagovornika dobijete životne modele ljudi  koji su definisali i promišljanje ali  i tok razvoja naše kolektivne svesti. Od umetnosti do politike, kroz odgovore, izuzetnih u svom delovanju, mudrih  glava koje su ili i sada oblikuju naše javno nacionalno biće dobijate sliku Srbije s početka XXI veka a da niste posegnuli za visokotiražnim istorijskim knjigama, obično suvoparnim u objašnjenju i ugušenim statistikom žrtva i brojevima pobeda. Da biste postavili  pitanja koja će motivisati sagovornika na suštinu odgovora, bez ustezanja ili suvoparne verbalne promocije sebe ili svog dela, potrebno je , ne samo da isčitate nečija dela, knjige ili publikacije, predgovore u kalozima izložbi ili najave koncerata, već i da razumete njegovu misao, a iza nje da razumete ili shvatite ličnost koja je u stanju da proizvede tu misao. Poznavanje pshologije, sociologije, okolnosti-čoveka,  vremena u kome  se odigrava intervju ili dela na koje se isti odnosi su ono po čemu se prepoznaju i razlikuju novinari i škrabala koja se znaju okititi tim zvanjem. Kad isčitate prvi put “Pisca s krajolikom”- da bise upoznali ličnosti, drugi put- da biste shvatili vreme koje intervjui opisuju i treći put- da biste stvorili kompletnu sliku čoveka i društva, u suštini, vidite da pred sobom imate roman u devet poglavlja. Zahvaljujući pronicljivosti autora, njegovoj veštini i umeću da pita sagovornika i da, sa njegove nakane da zadovolji publiku, odabranim rečima skine ljušturu do istinske misli, svaki od ovih intervjua ima odlike svojevrsne pripovetke. To umeće vrhunskih novinara koji, pored zanata, moraju posedovati ne samo predznanje nego i određenu ličnost , ne harizmu od čijeg nedostatka Jeremić takođe ne pati, nego dovoljnu dozu razborite suptilnosti, suzdržane radoznalosti i diskretne ljubopitljivosti koja ne plaši ili iritira sagovornika. To je u najkraćem i ovako- amaterski, suština Jeremićevih s-krajanja likova.
015Knjiga “ Pisac s krajolikom” sadrži devet poglavlja simboličkih naziva koji su vezani za teme razgovora a koje određuju i izbor Jeremićevih sagovrnika. Tako npr. “Podneblje metafore” obeležavaju Vladeta Jerotić,Svetlana Velmar Janković, Ljubomir Simović, Dušan Kovačević i Milovan Danojlić. Šta ima u sledećih osam, to ćete videti ako se uspete dočepati knjige za koju znam da ima u užičkoj biblioteci, istoj onoj gde Jeremić skoro pa svakodnevno prebira po knjigama kao da se zainatio da pojede svu mudrost ovog sveta i tako zadovlji svoju neutaživu glad za novim saznanjima pa nas časti novim delima koja će, kao što Gojko Tešić napisa u predgovoru biti:” provokativna, neobična antologija duhovne , intelektualne gozbe.” !
I da se vratim na početak koji je inspirisan jeremićevovskim stilom koji unosi svetlost u užičku publicistiku , bar onu novinarsku koju mogu da pratim. I dok se ostali zamajavaju analizama, preporukama, pametovanjima i žanrovskim batrganjima i verbalnim lomatanjima, Zoranovo novinarstvo čini  jednostavnost u smislu pitkog predstavljanja teme kojom se bavi. Obojen humorom, onim na momente jetkim erskim humorom ali s intelektualnom merom predostrožnosti koja ne dozvoljava prelazak u vulgarnu čaršijsku zezanciju, s konstrukcijam rečenica koje ni najbolji timovi filmskih scenarista ne umeju da smisle ni za grdnu lovu, čitanjem njegovih tekstova znate da je današnje novinarstvo samo nahoče ozbiljne književnosti.

I tako, dok Giša smetnu s uma da kandiduje  “Međaj” Ministarstvu kulure, urednički aminovan kao odabir Zorana Jeremića, Grad ima pare za svašta čime se mlati prazna slama ali ne i za dobru knjigu koja će nam biti ponos i dika , neka nama Zorana među nama. Neka ga, da bar nas nekolicina koji imamo knjigu, znamo da je ovaj naš život označen  književnikom koga celo Užice zna kao novinara, i po dobrom našem običaju, smatra toliko svojim da može i da se metne u dno sofre kao najrođeniju svojtu koja se ne ljuti kad dobije okrajak od slavske torte. Valjda me zato naslov koji je na koricama knjige ispisan u tri reda podseća na sve naše skrajnutosti, na užičkoj književnoj mapi najdrastičnije označenom, gramatički i stilski pravilno ispisanim, putokazom sa imenom Zorana Jeremića.

U zdravlje užička Halejeva kometo do sledeće decenije!

M. Nikolić