Umetnost, Vesti

Uloga badnjaka, slame i Badnje večere u narodnim običajima i verovanjima

Posted: 5. januara 2016. u 08:22   /   by   /   comments (0)

Božićni običaji zauzimaju značajno mesto u našem narodnom kalendaru, a dva najbitnija i najbogatija praznika tog ciklusa su Badnji dan i Božić. Badnjedanski i božićni običaji međusobno se prožimaju i čine celinu, a njihovo jednistvo se održava u narodnom životu i govoru. Badnji dan kao i Božić ima svoje specifičnosti a ovde ćemo ukazati na one najvažniije sa osvrtom na njihovo poreklo i značenje.

Seča badnjaka www. zavicaj. info

Seča badnjaka www. zavicaj. info

-Badnjak-
Kao porodičnom i svetom drvetu sprski seljaci su badnjaku ukazivali posebno poštovanje. Sekli su ga jedino muškarci, a domaćin je ovaj ritual obavljao pre izlaska sunca. Drvo je smelo da se dodiruje preko rukavica, a pre seče on bi mu se obraćao čestitavši mu praznik i molio ga da donese njegovoj porodici sreću i napredak. Obasipanjem drveta zrnevljem žita ili kukuruza ili kolačem umešenim posebno za ovu priliku predstavljao je neku vrstu žrtve. Badnjak se obarao najviše iz tri udarca padajući isključivo na istočnu stranu. Ako badnjak na preseku ima „bradu“ tj. antropomorfni vid, to se smatralo povoljnim jer bi tako dobio izgled natprirodnog božanskog bića. U zapadnim krajevima za badnjak se birao hrast a u istočnoj i južnoj Srbiji cer. Nakon povratka, domaćin bi uz kuću stavljao badnjak uz zid pored strehe. Stavljajući ga na ognjište tako da deblji kraj bude okrenut ka zapadu ili izlazu kuće ukućani su obavljali magijske radnje pomerajući ga unapred kako bi sve drugo napredovalo tokom godine. Ukućani su ga kitili i celivali ophodivši se prema njemu kao prema natprirodnom božanskom biću prinoseći mu darove posipajući ga pšenicom i vinom. Nakon ukazanog poštovanja badnjak je spaljivan a dok je drvo gorelo svi su morali biti prisutni. Kraj sagorevanja služio je za predviđanja, čaranja i gatanja. Ukoliko bi žensko prvo primetilo „kraj“ badnjaka bilo bi više ženskih jaganjaca u narednoj godini, a ako bi to bio muškarac bilo bi obrnuto. Od pregorelih delova u Šumadiji su pravili krstove i nosili ih u vinograde i voćnjake. Cilj svih ovoh postupaka jasno govori da se plodonosna moć prenosila na useve, stoku, voće i na taj način garantovala rast i razmnožavanje. Danas u gradovima, ali i u vojvođanskim selima pored badnjaka može  se videti okićena božićna jelka. Taj običaj primljen iz Srednje Evrope uklapa se u tradiciju kićenja kako bi se vitalna snaga zelenila pernosila na domaćinstvo i njegove ukućane tokom božićnih praznika jere je u to vreme Sunce bilo najslabije kao i sva priroda.

boziclisce-Božićna slama-
Unošenjem slame predveče u kuću je podsećanje na događaj vezan za Hristovo rođenje. Međutim običaji sa slamom nisu u vezi takvih objašnjenja. Posle unošenja u kuću domaćin bi prostro slamu po podu ii ispod stola. Domaćica bi i počela bi da kvoca dok bi ostali pijukali misleći da će kokoške bolje nositi jaja. Na večeri su morala učestvovati sva čeljad. Prema ovome prosipanje slame i kvocanje o Badnjoj večeri ima za cilj da skupi duše na gozbu. Slama je nošena u kokošinjac, ambar, pčelinjak te se kao takva koristila kao rekvizit u magiji plodnosti. U Vukovoj zbirci postojala je izreka “Gde je slama tu je slava”, a ova poslovica je “opšta srpska” i kao takva starinska i autentična. U Vukovom delu o Crnoj Gori postoji određeniji podatak gde se u Risnu u Boki Kotorskoj vikalo prilikom prostiranja slame “Kuda slama, tuda slava”. Ove reči kao i kvocanje ima isti cilj da se “sazovu duše predaka” kako navodi Čajkanović tj. da im se na taj način skrene pažnja da će, gde se prostire slama biti gozbe.

Floralni motiv sa golubom i sabljom

Floralni motiv sa golubom i sabljom

Postojalo je rašireno verovanje da je duša laka i pokretljiva i da može imati oblik ptice, a predstave goluba koje se sreću na grobovima, krajputašima imaju za cilj da u sebe prime dušu. Običaj vabljenja duše kvocanjem poznat je hrišćanskim Koptima nastanjenim u Africi. Na Malajskim ostrvima kada se neko vrati sa kakvog opasnog puta, a smatralo se da je mrtav, njegovi prijatelji mu bacaju u lice pirinač i viču „koer“ onako kao kad vabe kokoške. Slama ima i za bogove i za duše predaka naročitu privlačnu snagu te je stoga prosipana po kući. Indoarijevci su prinoseći žrtve bogovima i dušama predaka prostirući ih po senu i slami pozivali ih da prime žrtve. Herodot je zabeležio običaj kod Persijanaca da nakon ritualnog žrtvovanja životinje, njeno meso prinose po razastrtoj travi. Rimljani su u starije vreme prinosili žrtve na busenju i travi, a slama i trava je igrala naročitu ulogu i u staroindijskim kultovima. Razlog nije teško pogoditi pogotvo zato što se smatralo da božanstva jedu na isti način kao i ljudi, a koliko je slama za duše privlačna kod indoevropskih naroda govori i verovanje da se se put kojim duše idu predstavlja poznato sazvežđe na nebu koje se zove Kumova slama.

-Badnjidanska večera-
Badnjidanska večera biva praćena magičnim radnjama, zabranama i molitvama te na taj način takvi propisi govore o njenom religijskom karakteru. Starinski običaji nalagali da se badnjidanski kolač lomi rukama, kao i da se ne sme pojesti svo jelo i popiti sve piće, već se ponešto ostavljalo preko noći na stolu za kojim se večeralo. Tokom Badnje večeri sofra se ne diže niti se đubre izbacuje. Kao poslednji dan posta na Badnji dan je iznošena raskošna i bogata hrana. Većina tih jela: pasulj, riba, orasi, med…, javljala se u kultu mrtvih na zadušnicama. Kod indoevropskih naoroda pasulj i bob su imali važnu ulogu u kultu mrtvih te se on davao kao hrana pokojnim precima. O rimskim zadušnicama, lemurijama, domaćin je dušama pokojnika bacao pasulj da bi ih zasitio i odagnao od kuće. Stari Grci su verovali da pasulj koji padne sa trpeze ne treba dizati jer je to hrana za dušu koja je tu negde u blizini. Pitagora sa orfičarima je zabranjivao jedenje pasulja: “Ako jedeš pasulj, to je isto kao i da si pojeo glavu svoga oca”. Naš narod je pasulj i bob upotrebljavao pri gatanju a predmeti koji se na taj način upotrebljavaju dovode se u vezu sa podzemnim svetom. Sa ovim svetom stoji i orah a po verovanju našeg naroda o kojima je govorio i Vuk Karadžić na orahu se okupljaju veštice, podzemni demoni.

Naš narod je verovao da je orah “drvo veštica i zlih duhova” i kao drvo podzemnog sveta njegov plod se smatrao kao hrana podzemnih demona. U izvesnoj vezi je i riba sa donjim svetom. Riba je kod mnogih naroda simbol duše i u njoj je inkarniran duh predaka. Korišćena je u ritualnom jedenju u raznim misterijama i kao simbol na grobovima, vazama i peharima koje su mediteranski narodi stavljali u grob. Pošto se na badnjidanskoj večeri smeju i moraju jesti jela koja imaju htonični tj. podzemni karakter, po Čajkanoviću ona je gozba u čast mrtvih predaka kao što je daća ili pomen mrtvima. Postojao je strogi propis da se na Badnji dan moraju skloniti noževi, kašike i vezati verige što je vezano za tabu o upotrebi gvožđa. To je očigledno zbog toga što je cilj bio da se o badnjoj večeri skupe duše pokojnika pa se iz tog razloga sklanjalo sve čega se oni plaše. O Božiću se nije smela čistiti kuća dva ili tri dana a glavni razlog je da se ne bi počistile duše jer se verovalo da se duše mogu “počistiti” metlom. Stari Grci su nakon zadušnica čistili kuću metlom i govorili: “Napolje duše!” “Nisu više zadušnice!”. Na isti način nakon svršene daće duše predaka su čistili metlom i baltički Sloveni. Propis da se mrtvac mora “čuvati” dok boravi u kući jer neko mora ostati budan održao se i do dan danas. Ovakvo bdenje iz religijskih razloga propisano je i za Badnje veče, a kako Čajkanović pretpostavlja možda je dobilo i svoje ime prema ovom ritualnom bdenju.
Pretpostavlja se da je badnjidanska večera nekada figurirala kao žrtveni obed i bila posvećena porodičnim precima i pokojnicima što se do danas promenilo. Kao takva postala je deo kultne i magijske prakse kojom je prožet ovaj praznik i kojim se obezbeđivalo obilje u tekućoj godini.

P. Marković