Društvo, Vesti

Udruženje za cerebralnu i dečiju paralizu iz Užica: U fokusu delovanja obrazovanje i zapošljavanje

Posted: 14. oktobra 2015. u 10:35   /   by   /   comments (0)

Kakve su aktivnosti, projekti i akcije na kojima je angažovano Udruženje za cerebralnu i dečiju paralizu u Užicu na putu unapređenja položaja osoba sa invaliditetom? Koje su prepreke, i dokle se stiglo na tom putu? O tome smo, između ostalog, razgovarali sa Čedomirom Cicvarićem PR udruženja i Anom Đokić sekretarom Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga.

Koliko ima članova u udruženju i kada je osnovano?
—Udruženje cerebralne i dečije paralize u Užicu je osnovano kao gradsko, odnosno opštinsko udruženje 1977. godine i osnovala ga je grupa roditelja sa ciljem pružanja podrške osobama sa invaliditetom. U tom vremenu podrška se ogledala u onim regijama u kojima su osobe sa invaliditetom bile detektovane kao važne, a to je pre svega zdravstvena i socijalna zaštita. Udruženje je u tom period funkcionisalo kao klasično udruženje osoba sa invaliditetom i neko ko je organizovao određene aktivnosti i pomagao u svakodnevnom životuo soba sa invaliditetom kad se za to ukaže potreba. Mi smo od kraja devedesetih i početkom dvehiljaditih krenuli u drugačiju priču funkcionisanja usmereni promenama u sistemu, državi, promenama u takozvanom invalidskom pokretu, većim angažovanjem osoba sa invaliditetom u Srbiji. Kada se govori o nekim drugim stvarima osim socijalno-ekonomske zaštite a tu se pre svega misli na angažovanju bolje pristupačnosti, inkluzije osoba sa invaliditetom, zapošljavanja, aktivnije, drugačije socijalne zaštite i naravno obrazovaja kao nezaobilaznog činioca unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. U zadnjih dvadesetak godina smo koncipirani kao organizacija koja okuplja oko 120 članova. –

Čedomir Cicvariće PR udruženja za cerebralnu i dečiju paralizu

Kako funkcioniše Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize Užice?
—Ono što je specifično za naše udruženje jeste da ima dosta mladih ljudi,i da ga čine skoro polovina dece. S obzirom da se cerebralna i dečija paraliza javlja u najranijoj dobi, u 99 posto slučajeva do kraja prve godine života imamo dosta mladih što fokusira naše delovanje više na obrazovanje s obzirom da je to akutan problem. Cerebralna paraliza je stanje s kojim se može živeti normalan prosečan životni vek onda vi pratite tu decu, mlade ljude kroz odrastanje, školovanje, a kasnije se javlja problem zapošljavanja, uopšte inkluzije. Sve to vreme sve te ljude i sve nas u ovom gradu prati problem pristupačnosti.Grupe angažovanja i aktivnosti koje mi radimo su: angažovanje na polju obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite, pristupačnosti i inkluzija. Da sublimiram to, kroz različite aktivnosti, akcije i projekte pokušavamo da to unapredimo.Tu nam dosta znači što se u globalu u našoj državi slika menja pa na primer kada govorimo o obrazovanju osoba sa invaliditetom onda su te promene kao ulaženje na velika vrata inkluzivnog obrazovanja u naš obrazovni sistem dale nama okvir da rešavamo neke pojedinačne stvari pa se tu deca sa invaliditetom kojih u našem udruženju ima dosta, javljaju kao ravnopravni učesnici u obrazovnom sistemu već od početka osnovne škole.–

—Oni su dakle đaci, učenici koji imaju određene poteškoće pa se u tom smislu javljaju potrebe za takozvanim ličnim pratiocima. To su osobe koje sa njima paralelno učestvuju u nastavi, ali samo u tehničkom smislu ne i u obrazovnom procesu da nadomeste u tehničkom smislu što ta deca nisu u stanju da obave u smislu čitanja. Takođe ako je otežan govor učestvuju u smislu posredovanja između nastavnika i đaka. Lični pratioci su servis koji je neophodan deci sa invaliditetom za koji interresorna komisija u gradu Užicu proceni da postoji potreba za koju je neophodno da postoji. U poslednje tri godine, ako se ne varam, su prebačeni sa bužeta Ministarstva prosvete na budžet grada. Tu imamo svake godine oko desetak đaka koji su u tom sistemu tj. imaju potrebe za ličnim pratiocima pa s obzirom da svakodnevno idu u školu tako im treba svakodnevno taj vid podrške. Postoji još jedan vid podrške koji se zove pedagoški asistent i to su već ljudi koji nisu samo tehnička lica već učestvuju i u nastavi takođe po proceni nezavisnog tela , interresorne komisije. Pedagoški asistenti su u praksi ustanovljeni samo za decu romske populacije. Oni postoje formalno za decu sa invaliditetom samo što obuke nisu realizovane. Taj vid podrške nije zaživeo u praksi nigde u Srbiji iako postoji u propisima, i zna se koja i kakva obuka je potrebna, koliko traje i koji ljudi mogu tu da apliciraju i kako to posle treba da izgleda.–

Gde vi vidite da je tu najveći problem, zašto nije zaživelo. Kako vi to doživljavate?
—Ja to doživljavam kao i sve u ovoj zemlji. Većina dobrih inicijativa koje se pretoče u zakon kasnije se kroz uredbe, pravilnike i budžete i slično dobro ne iskoordinira. Ja mislim da je to ključni problem, ovde se prvo uvek gleda emitovanje prava ali onaj ko emituje prava tek naknadno razmišlja o emitovanju kapaciteta za ostvarivanje tih prava. Ne bih da poredim te dve stvari ali kud i kamo je lakše inplementirati koncept pedagoških asistenata s romskom populacijom jer su tu jednoobrazni problemi u kominikaciji, u socijalnom statusu dok je jako kompleksno i heterogeno inplementirati takav vid podrške kod dece sa invaliditetom s obzirom da se radi o različitim vrstama invaliditeta, o različitim poteškoćama, o različitim modelima pristupa toj deci, a taj neko ko je to propisao i ustanovio nije razmišljao o tome da treba odvojiti jedan period a taj period je sada.–

—Očigledno se tek sada radi na tim praktičnim doterivanjima i utezanjima svih ti stvari a mislim da veliku ulogu tu igra inovac. Da li se nije smatralo da postoji ovoliko dece sa invaliditetom pa se pogrešilo u proceni potrebnih finansijskih sredstava, ali vidim po nekim forumima da i novac tu igra ulogu jer naravno sve te ljude treba platiti. Za razliku od ličnih pratilaca gde ne zavisi od stručne spreme jer ne učestvuju u obrazovnom procesu, pedagoški asistent mora imati određenu vrstu i određeni nivo obrazovaja te samim tim mora imati i određenu finansijsku dobit za svoje i te kako stručno angažovanje tako da je i to očigledno nekom promaklo u smislu reda veličine tih sredstava. Sve to kad se sublimira zakočilo je taj sistem. Nadamo se da će se to uskoro rešiti. Problem ličnih pratilaca je postojao i republika ga je rešila tako što je finansiranje prebacila na lokal. Javljaju se i problemi sa sredstvima i sa rebalansima budžeta. Svake godine imamo nekog natezanja na tom polju jer se novi đaci upisuju, drugi se ispisuju onda nastavljaju obrazovanje iz osnovne u srednju školu. Birokratija to sve previdi, pa sve to negde zastane ali to već ide pošto je lokalna sredina, znamo sve donosioce odluka, broj dece je toliki koliki je nije ogroman da se tu napravi zbrka. Ide to dobro mada može i malo bolje, ali radimo na tome.–
—Što se tiče zapošljavanja to što je mlađa populacija diktira celu stvar jer kad završite obrazovaje vi treba da prepoznate tog obrazovanog čoveka kao relevantnog na tržištu rada. Jedan koncept koji je država usvojila koji je lokal prihvatio je koncept Javnih radova. To je nešto što funkcioniše već pet godina i funkcioniše dosta dobro mada sada malo se razvodnjilo i utanjilo. Na početku je trajalo duže, bilo je šest meseci, bile su veće pare i veća sredstva. Kratkoročno rešenje dugoročnog problema što naravno nikad nije dobro, jer za dugoročan problem treba dugoročno rešenje. Da li zato što mi još na mnogim poljima nismo ustanovili dugoročne sisteme, govorim o poljima koja se tiču osoba sa invaliditetom, jedni izbori su dovoljni da poremete započete procese. Što se tiče pomenutih javnih radova ne bih da kritikujem, mislim da je to dobar model pre svega zato što drugog nema, tako da je onda je bolje da ima bilo kakav model, iako je neadekvatan i nedovoljno obuhvatan. Kao što na isti način razmišljam o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji ima dosta rupa i manjkavosti, ali je sistemski prvi zakon i kao takvog ga treba gledati u tom smislu. Gledam na Javne radove jer oni omogućavaju da se ljudi sada uposle na tri meseca, a bilo je šes meseci. Kako sada stoje stvari neophodno je da čovek radi četiri godine da bi skupio jednu godinu radnog staža. Ako znamo da osobi preko 30 godina sa invaliditetom treba 5 godina staža za invalidsku penziju, onda po ovom modelu bi trebalo da rade 20 godina po 3 meseca da bi otišli u penziju.–

Ana Đokić sekretar Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga.

—Imali smo javne radove koji su trajali šest meseci i desi se da ljudi u jednoj godini ostvare po jedanaest meseci radnog staža. Imamo problem da je taj vremenski rok ograničen i da se smanjuje, ali opet ljudima daje neku satisfakciju da rade i da zarade, te da ostvare pravo na radni staž. Imamo ljude kojima nedostaje samo tri meseca da bi ispunili uslovni minimalni radni staž. Može se steći slika da li vi idete na to da se što veći broj ljudi zapošljava ili da što pre odu u invalidsku penziju. Ako nam je sistem ovakav kakav jeste osobe sa invaliditetom nisu sigurne da recimo od novembra kad se završavaju ovi javni radovi mogu posle biti sigurni da ostvare bilo šta nego da se nadaju da će u narednom vremenskom periodu biti angažovane, odnosno neće biti angažovane. Mi imamo i aktivne mere podrške za zapošljavanje. Neki naši članovi su zahvaljujući tim aktivnim merama se samozaposlili što je za nas još pozitvnija priča. Ljudi su sami uzeli stvar u svoje ruke jer nisu imali posrednika koji će ih zaposliti. Jedina je ta mogućnost koju nam je država dala i koja aktivno daje neke rezultate u pogledu zapošljavaja. U početku 2010. godine kada je zakon krenuo imali smo ljudi i u privatnom sektoru i privredi gde se ljudi javljaju i interesuju. Ako je zakon propisao da u preduzeću koje zapošljava dvadeset ljudi dvadeset prvi mora biti osoba sa invaliditetom znači automatski dolazi do interesovanja. Naravno taj zakon je omogućio da se neki naši članovi zaposle i u državnom sektoru tako da imamo jednog profesora matematike i jednu osobu koja radi u Višem sudu u Užicu. To su sve pozitivni primeri ali ide sporo.To je bio prvi zakon, tj. eksperiment kako će se to realizovati. Naravno, ljudi nalaze rupu u zakonu pa osobe koje su već dugi niz godina u toj firmi dolaze. Ljudi se snalaze na bilo koji način, hoće da se osiguraju pa rade procenu radne sposobnosti, jer ako im je umanjena radna sposobnost oni se automatski karakterišu kao teže zapošljiva kartegorija i mogu da se zaposle. –istakla je Ana Đokić sekretar Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga

Imateli još nešto da dodate na kraju?
—Putem naših svakodnevnih aktivnosti obezbeđujemo dodatne prihode, mi nismo ljudi koji sede skrštenih ruku. Manje para manje sredstava u svim sferama društva tako je i kod nas. Prećutno je pravilo da kad se smanjuju sredstva prvo se umanjuju socijali i kulturi zato što najmanje boli političke elite. To je moje lično mišljenje tako da smo mi na udaru kad se dešavaju razne uštede. Gde se štedi, gde se ne štedi nije naše da o tome govorimo naše je da pokušamo da nadomestimo manjak u onome što je potreba naših članova. Mi nismo u mogućnosti da obezbeđujemo finansijska sredstva za naše članove niti je to naša misija, ali mi moramo da održimo one kanale podrške i kapacitete koje smo izgradili zato što to od nas to očekuju naši članovi. Kada jednom podignete lestvicu na neki nivo i kad je posle vratite teže ćete je ponovo podići, tako da smo mi prinuđeni da obezbeđujemo dodatna sredstva kroz donatore u manjoj meri. Toga nema toliko, svugde se ispraznila kasa.– dodao je Čedomir Cicvarić PR Udruženja za cerebralnu i dečju paralizu

Milojko Tasić