Društvo
Tri decenije od pada Gvozdene zavese: Spomenik pobedniku u hladnom ratu
Pogled iz Berlina
Autor: Boban Markotić
–U petak 8. novembra otkrivena je statua američkom predsedniku Ronaldu Reganu ( 1981 – 1989 ) koji se prvi uhvatio u koštac sa komunizmom u tadašnjem Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi
– Dva dana uoči pada Berlinskog zida 7. novembra 1989. održana je vojna parada u čast 40 godina od osnivanja Istočne Nemačke. Honeker je tada poručio –„ krizu ćemo rešiti socijalističkim srestvima“…
-Četiri dana uoči pada Berlinskog zida 5.novembra u komentaru Njujork tajmsa pisalo je da se zid definitivno ruši, možda ne u narednih nekoliko dana, možda ne ni u narednih nekoliko meseci, ali sigurno za nekoliko godina, jer je tada takvo stanje izgledalo neodrživo. Zid je neočekivano pao za sve 9. novembra
Berlin nije želeo Reganov spomenik, ali ga je ipak dobio. Tako mediji u svojim izdanjima od subote ocenjuju to što je američki državni sekretar u ambasadi svoje zemlje u Nemačkoj u petak otkrio spomenik nekadašnjem šefu Bele kuće povodom trideset godina od pada Berlinskog zida.
Iako je Vašington već više od deceniju tražio da Berlin podigne spomenik Ronaldu Reganu ( 1911 – 2004 ), nemačke vlasti su to uporno odbijale što je stvorilo još jednu od niza poteškoća u odnosima između dve zemlje. Kako se domaćini nisu predomislili ni za jubilej, američki ambasador Ričard Grenel je odlučio da postavi kip u ambasadi i tako ipak dobije bronzanog Regana od dva metra u Berlinu, javio je Volstrit džornal. Državni sekretam Majkl Pompeo već je u trodnevnoj poseti Nemačkoj i otkrio je statuu u petak dan pre nego što budu obeležene tri decenije od rušenja najpoznatijeg hladnoratovskog simbola ( 9.novembar 1989 ).
U rad američkog umetnika Časa Fejgana ugrađeni su i ostaci Berlinskog zida i natpis: “Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid“. To je najčuvenija rečenica iz govora koju je Regan 1987. održao u blizini linije razdvajanja Istoka od Zapada. Kip će stajati na terasi ambasade i gledace na prostor gde je Regan održao govor.
Prestoničke vlasti objašnjavaju da ranije nisu izdale dozvolu za spomenik smatrajući da je dovoljno što je nekadašnji šef Bele kuće 1992. godine proglašen za počasnog građanina. Kako dodaju, ne bi bilo pošteno prema ostalim stranim liderima koji su takođe zaslužni za rušenje bedema da Regan dobije još i spomenik. Njegov potpredsednik i naslednik, Džordž Buš stariji ( 1989 – 1993), takođe ima političke zasluge u prelomnoj 1989. pa nema spomenik.
U Budimpešti se ovih dana obeležava „30 godina slobode“, u Pragu je novembar mesec koji obeležava 30 godina njihove „Plišane revolucije“ gde me je 1989 i zatekla vest o padu zida u Berlinu. A u Sofiji takođe se spremaju da 10. novembra obeleže „dan za istoriju“ kada je iznenada smenjen Todor Živkov sa državnih funkcija.
Kako je Gorbačov pokvario zabavu povodom 40. rođendana Istočne Nemačke
Iako sam proslavu kojima je obeležena 40 godišnjica komunističke Istočne Nemačke pratio iz najbližeg susestva, iz Praga, nisu se mogla sakriti sve jača negodovanja kako Čeha i Slovaka tako i Istočnih Nemača koji su sva svoja očekivanja usmerili na sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova da ubedi Honekerov režim da sprovede reforme. Ubrzo je svima postalo jasno da Moskva neće pomoći tvrdolinijašima da srkše sve veće nemire.
Da se istorija pokazala drugačijom stara istočnonemačka država možda bi u subotu proslavila 70. godišnjicu, samo mesec dana nakon što je to učinila i NR Kina. Ali umesto toga Berlinski zid je pao, a manje od godinu dana kasnije Komunistička Nemačka „ prisajedinjena“ je staroj Zapadnoj Nemačkoj, i više nije bila samostalna.
Dok je Istočna Nemačka 7. oktobra 1989 pripremala ogromnu proslavu kojom se obelažavala 40 godišnjica postojanja, sem njenog lidera Honekera, svi su videli da je krenuo nezaustavljivi talas pritisaka i zahteva za promenama.
Već mesecima tvrdokorni režim tada već bolesnog istočnonemačkog lidera Eduarda Honekera ( 1912- 1994 ) bio je pod naponom. Hiljade građana su već od maja meseca izbegli kroz „gvozdenu zavesu“ u Mađarsku j i tadašnju Čehoslovačku, dok su oni koji su se odlučili da ostanu, pokušali da promene sistem formirajući protestne grupe i organizovane zahteve prema vlastima od strane građana.
Prvi strah…
Politbiro u Istočnom Berlinu odbio je da bude smenjen organizovanim protestima, i postojala je bojazan da režim može da posegne za merama po uzoru na one koje je Komunistička partija Kine preduzela nekoliko meseci ranije u brutalnom obračunu sa demonstrantima na Trgu Tjenanmen.
Zaista, prisustvo vodećeg člana politbiroa Istočne Nemačke Egona Krenza ( 1937 – ), na kineskoj proslavi u Pekingu 2. oktobra, poslužio je da se poveća taj strah.
„U današnjem vremenu i borbama NDR i NR Kina stoje rame uz rame“, rekao je Krenz. Međutim ovo je bila tek jedna fraza, koja je trebalo da ima daleko veći uticaj, dajući odlučan stav pred sve većim protestima u NDR. Sovjetski lider Mihail Gorbačov koji je bio počasni gost na proslavi godišnjice, upozorio je da „život kažnjava one koji dođu prekasno“. Čini se da su ove njegove reči delovale podsticajno građanima da istraju uzahtevima za promenama sistema kakve je on sa svojom Perestrojkom sprovodio u SSSR-u.
„Gorbačove pomozi nam“…
Ubrzo je svima postalo jasno da je počasni gost proslave rođendana Istočne Nemačke zastranio što se videlo na ljutitom Honekeru. Dok se Gorbačov kretao najvećim bulevarom grada prema Palati Republike, sedištu vlade Istočne Nemačke, iz mase okupljenih moglo se čuti“ Gorbi“,“ Gorbi“, a neki su se čak usudili da viču“ Gorbi, pomozi nam“. Napetost između dvojice lidera bila je vidljiva. Dok je Gorbačov pozvao Honekera da prihvati političku liberalizaciju, rekavši da NDR mora biti voljna da sarađuje sa svim snagama društva, Honeker je bio odlučan da se održi kurs državnog socijalizma pa ako treba i represijom. Svoje probleme ćemo rešiti socijalističkim sredstvima, rekao je.
U međuvremenu, tenzije u Istočnoj Nemačkoj se povećavaju, protesti su bez prekida ispred Palate Republike u noći pre nego što će biti srušen Berlinski zid dok su vojne jedinice i operateri tajne policije na terenu napali demonstarnte u berlinskom okrugu Prenzlauer Bert, mnogi su demontranti pretučeni a oko 500 osoba je uhapšeno- prenosila je te večeri, uz javljanja sa terena, Čehoslovačka Radio-televizija u Pragu koja je već bila oslobođena kontrole komunističke partije. Treba reći i da su kolege sa Radio-televizije Ljubljana ( danas RTV SLO) i Radio-televizije Zagreb ( danas HRT ) vrlo profesionalno prenosili informacije i sliku iz Praga, Berlina, Varšave tih dana. Informativna redakcija koju su činili Ankica Barbir, Zlatna Belavić, Miroslav Safer, Mirjana Vranić, sa vrednim spikerima Željkom Fatorini i Dragom Celizićem, izveštavali su nas tih prelomnih dana iz sata u sat “ slikom i reći“. Pokazali su se tih dramatičnih dana da su dostojni svoje profesije. Mihailo Kovač je svoje priloge slao za RTV Beograd.
Pozajmljeno vreme…
Građanska neposlušnost je nastavljena samo dva dana kasnije, 9 oktobra, 70.000 ljudi učestvovalo je u pobuni sa svećama u gradu Lajpcigu. Iako su bili prisutni vojska i policija nije bilo nasilja. Te noći je postalo jasno da istočnonemačka država ipak nema” želudac“ za kineskim rešenjem. Ono sto je bilo očito je da Honeker neće moći iskorištiti gotovo pola miliona sovjetskih trupa koje su bile stacionirane u zemlji kako bi se nosili sa nemirima. Kasnije se ispostavilo, kako je Gorbačov napisao u svojim memoarima da je dao izričitu naredbu da sovjetska vojska ostane u svojim kasarnama tokom proslave godišnjice. Samo 11. dana nakon obeležavanja 40. Godišnice NDR-a Honeker je bio primoran da odstupi sa mesta lidera Komunističke partije i šefa države a zamenio ga je 25 godina mlađi Eduard Krenz. Istočnonemačka država živela je pozajmljeno vreme.
Da podsetimo zvanica koji su prisustvovali vojnoj paradi u Belinu. Od već pomenutog Mihaila Gorbačova i supruge mu Raise, Palestinskog lidera Jasera Arafata, predsednika Rumunije Nikolaja Čaušeskog, iz Bugarske je bio Todor Živkov. Poljsku je predstavljao general Vojćeh Jaruzelski, Čehoslovačku generalni sekretar Rakovski i Nikaragve predsednik Daniel Ortega. Uz Severnokorejske i izaslanike iz NR Kine i Kube počasno mesto zauzimao je i Momir Bulatović koga je zvanični Beograd delegirao da predstavlja tadašnju SFRJ na proslavi. Posle tzv. antibirokratske revolucije iniciranoj iz Beograda 1989 . “ počišćeno“ je dotadašnje republičko rukovodstvo Crne Gore a na vlast dolazi mlađa garnitura sa Momirom Bulatovićem na čelu, koji je ojačavao svoje pozicije te prelomne 1989. godine. Socijalisticku Albaniju predstavljao je Ramiz Alija koji je nasledio Envera Hodžu posle njegove smrti, 1985. godine. Veliki reformator jednopartijskog sistema, albanski Gorbačov, kako su ga tih dana zvali, otvorio je zemlju prema spoljnem svetu, i uvodio elemente tržišne ekonomije u domaću privredu.
Berlinski zid je neočekivano pao za sve, i za istočnonemačko rukovodstvo, i za zapadnonemačko rukovodstvo i kancelara Helmuta Kola, za sve zapadne zemlje koje su se upašile stvaranja ujedinjene Nemačke. Britanska premijerka Margaret Tačer bila je zatečena stanjem u Berlinu i do kraja je izražavala rezerve o ujedinjenju dve Nemačke imajuci gorko političko iskustvo Londona i Berlina iz vremena Drugog svetskog rata. Francuska i njen predsednik Fransoa Miteran takođe su razumeli strepnje zvaničnog Londona pre svega i zbog samih sebe jer su još bila sveža sećanja na nemačku okupaciju iz prethodnog rata. Tako daje Miteran ubrzo i doputovao u Belin “za dodatne odgovore” . I dok su republička rukovodstva Slovenije i Hrvatske „razumeli odakle vetar duva“ i imali prozapadne simpatile, težeći liberalnoj tržišnoj privredi, zvanični Beograd i rukovodstvo SR Srbije ponasalo se kao da se nista nije desilo i kao da se događaji u Berlinu nas ne dotiču. Mi smo nastavljali svojim nesvrstanim putem, politički trgujući između Istoka i Zapada čekajući da se u Moskvi pojave“ zdrave znage“, koje će vratiti stanje na period pre Perestrojke i Gorbačovljeve ere. Ta prilika se i ukazala u avgustu 1991. godine kada je grupa sovjetskih generala pokušala državni udar protiv Mihaila Gorbačova. Dok je Beograd pozdravio državni udar u Moskvi, Boris Jeljcin koji je već bio demokratski izabran za predsednika Rusije, spasavao je tih dana demokratiju, prvi put tada se popeo na tenk na Crvenom trgu 1991. i prkosio pokušaju drzavnog udara, a zatim ponovo 1993. godine kada je osujetio vojnu zaveru u kojoj su zaverenici pokušali upad u rusku Belu kucu. Jeljcin je u oba navrata ostao čvrsto privržen demokratiji i za to dobijao snažnu podršku od svetskih lidera. Svoj odnos sa zvaničnim Beogradom devedesetih godina, i vešto balansiranje Moskve da ne bude uvučena politikom Beograda u sukob sa kapitalističkim Zapadom i SAD, opisaoje do detalja u svojoj memoarskoj knjizi “Ponoćni maraton“ , objavljenoj 2004. godine Za njegovog ministra Andreja Kozirjeva 1992. godine ( avgust mesec ) „Beograd je bio poslednji nacional – boljševički i militaristički režim u Evropi“ ….
Da je opstanak jugo federacije imao veze sa ekonomijom te 1989. godine Savezna vlada premijera Branka Mikulića ( 1928 – 1994 ) izgurala bi ceo mandat, i ne bi, u ostavci, 16. marta predala mandat novoj saveznoj vladi i njegovom nasledniku Anti Markoviću.
Tek s jeseni 1989. komunistički lideri odlaze sa političke scene. Eduard Honeker na funkciji od 1971. do 1989. u NDR kome su politički uzori bili Severna Koreja i Kuba smenjen je sa svih polozaja i sudski procesuiran zbog uloge u izgradnji Belinskog zida i kršenju ljuskih prava koje je činila njegova vlada. Zbog zdravstvenog stanja koje mu se pogoršavalo suđenje je prekidano. Zatražio je, 1990. godine, politički azil u čileanskoj ambasadi u Moskvi, ali je izručen Nemačkoj zbog sudskog postupka. Zbog pogoršanja zdravlja sudski postupak se prekida i on biva pušten iz pritvora kako bi se pridružio porodici u egzilu u Čileu gde je i umro 29.maja 1994. godine. U Čileu više nije bio na vlasti general Pinoče a levičari koji su izbegli Pinočeovoj vojnoj vladi u Istočnu Nemačku imali su moralan dug prema svom drugu Honekeru. Umro je u uverenju da će Istočna Nemačka ući u istoriju kao znak da je socijalizam moguć i bolji od kapitalizma. Njegovu sahranu organizovala je Komunistička partija Čilea, i obavljena je sutradan na centralnom groblju u Santjagu.
Njegovi saradnici Hans Kesler, Fritz Stretlet i Hans Albert 16. septembra osuđeni su na zatvorske kazne od četiri do sedam godina. U Čehoslovačkoj smenjen je predsednik Gustav Husak ( 1913 – 1991 ). U Bugarskoj 10.novembra smenjuju Todora Živkova ( 1912 – 1998 ) sa svih državnih fukcija posle 36. godina vladavine i jedno vreme provodi u kućnom pritvoru posle sudskog po stupka. U Rumuniji u decembarskoj revoluciji koja je krenula iz Temišvara likvidiran je Nikolaje Čaušesku ( 1918-1989 ). U Albaniji posle vanrednih izbora 1992. godine kada Socijalistička Partija Ramiza Alije gubi vlast i dolazi opoziciona Demokratska stranka Salija Beriše, najveći broj komunističkih zvaničnika je procesuiran je i osuđen na zatvorske kazne. Uključujući tu i Hodžinu udovicu Nedžmiju ( 1921 -) sina Ilira ( 1949 – ) i samog Ramiza Aliju ( 1925 – 2011 ). U ovom razdoblju i sovjetska vlast je popustila nakon čega su baltičke zemlje Litvanija, Letonija i Estonija proglasile nezavisnost 1991. Mađarski komunistički lider Janoš Kadar ( 1912-.1989 ) otišao je sa životne i političke scene. U Poljskoj sekretar KP Edvard Gjerek ( 1913- 2001 ) već je smenjen a nekadašnji lider sindikata Solidarnost Leh Valensa spremao se da bude prvi demokratski izabrani predsednik. U Čehoslovačkoj, a od 1992.godine, samostalnoj Češkoj, Vaclav Havel je zauzeo tu poziciju…
Srbija je tek 2000. godine posle pada Slobodana Miloševića sa vlasti krenula u neminovnu tranziciju a nekadašnje socijalističke zemlje Centralne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka , Mađarska, a tu treba uključiti i Sloveniju, nešto kasnije pridružuje se i Hrvatska, i uz tri baltičke sovjetske republike – tržišne reforme su počele već 1990. godine. Jeljcinova Rusija već od 1998. počinje vidljiv oporavak. Naši susedi, Bugarska i Rumunija sporije su se snalazile u procesu tranzicije, ali u drugoj polovini devedesetih i one su postigli određeni napredak, kao i Albanija nakon 2000. godine. Reformski zamor sustigao je Ukrajinu i Moldaviju, dok je u Belorujisi stanje takvo da je predsednik Lukašenko koji je na vlasti od 1994. godine zadržao i elemente starog društvenog sistema…
Danas u gradovima nekadašnje istočne Nemačke oni najstari koji se još uvek sećaju socijalizma pričaće vam kako se bolje živelo u sistemu dirigovane, planske ekonomije uz besplatno školstvo i zdravstvo. Dodaju da se cela zemlja modernizovala od gradova do sela, putna mreža je poboljsanja, da su imali neki vid socijale sigurnosti i nade u bolje sutra. To je bila država koja nikada nije učestvovala u ratu, u kojoj nije bilo nezaposlenosti, niti beskućnika. Oni koji su rođeni u sedmoj i osmoj deceniji dvadesetog veka pričaće vam o gušenju ljudskih sloboda i prava i pojačanom nadzoru tajne policije Štazi i ono što je njima presudno bilo da ustanu na proteste – nemogućnost privatnih putovanja na Zapad. Maksimalna destinacija Istočnim Nemcima za godišnji odmor bilo je jezero Balaton u susednoj Mađarskoj, banje i zimski centar Visoke Tatre u Čehoslovačkoj. Tu se sve završavalo pod “gvozdenom zavesom“, što se tiče putovanja.
Pokazuju mi i list Neues Deutschland državnog partijskog lista Istočne Nemačke iz 1989. Te noći kada je probijen Zid sutradan na naslovnoj strani tog lista nije bilo ni reči o Zidu. Tek sledećeg dana, kažu, moglo se pročitati na naslovnoj strani tih novina koje i dan danas opstaju na tržištu- da je povećan saobraćaj na graničnim prelazima. Danas ovaj levičarski list ima jedan izbalansiran odnos prema NDR…
U istoriju je ušao i jedan partijski funcioner – Ginter Šabovski ( 1929 – 2015 ) koji je, kao politički portparol, zbog nespretnosti i neznanja kako se komunicira sa pravim novinarima, doveo do zabune koja će izvesti juriš na Zid. Šabovski je bio na kafe pauzi kada je sastavljao saopštenje sa novim pravilima putovanja koje je dozvoljavalo istočnim Nemcima prelazak na drugu stranu. Do tada se uglavnom prelazilo preko Mađarske i Čehoslovačke. Po navici je na autopilotu pročitao tekst koji je stavljen pred njega. Na pitanje kada to stupa rekao je – odmah.
Ostalo je istorija
Jedna istočnoevropska perspektiva pod ideologijom Moskve se završila.
U Sovjetskom Savezu se, nakon smrti Leonida Brežnjeva ( 1906 – 1982 ), na čelu države smenjuju vremešni Jurij Andropov ( 1914 – 1984 ) i Konstantin Černjenko (1911 – 1985 ) . Kriza u koju je zapalo sovjetsko društvo , iako je bila više nego vidljiva , vešto se prikrivala strahovladom političkog i policijskog aparata. Dok su inflacija, nezaposlenost i nestašica osnovnih životnih namirnica, primera radi u Moskvim, do detalja opisani u knjizi njihovog naslednika Mihaila Gorbačova – “Sam sa sobom”.
A ovaj novembar u Berlinu sličan je onom od prošle godine, ulice vlažne od kiše, na tržnicama mirišu domaće kobasice i kuvano vino, ceo grad deluje umiveno i uređeno, gradski saobraćaj odlično fukcioniše, što u jednom uređenom društvu ne treba nikog da začudi.Većina građana deluje zadovoljno i opušteno. Na Parizer placu, gde je Branderburger Tor, oseća se i novogodišnja atmosfera i postavljena je rasveta za najluđu novogodišnju noć. Izloge u obližnjim radnjama krase novogodišnje jelke . Veliki svetleći globus sa porukama građanima sveta na svim jezicima , odakle počinje veštački nebeski svod napravljen od papira koje su poruke mira koje su ispisivali gosti glavnog grada. Ceo ovaj doživljaj izgleda bajkovito. Taj doživljaj ide sve do Petrarke koji stoji ponosno, i kao da uzvikuje “lutam svetom i molim mir, mir, mir !” Inače, spomenik Pretarki je podignut u vreme Hladnog rata i to sa zapadne strane Berlina.
Ovaj reportažni prikaz imao je za cilj i da i da objasni razvoj evropske integracije iz ugla generacije ljudi koji su rođeni tokom osme decenije dvadesetog veka, stasalih u godinama Hladnog rata, sazrelih u vreme pada Berlinskog zida i velikih političkih, društvenih i ekonomskih promena koje su se desile u Evropi tokom poslednje decenije prošlog veka. Ove generacije dosegle su punu zrelost i dobile mogućnost da preuzmu odgovornije položaje u društvu u svojim državama tek onda kad se Evropska unija našla u još nezabelezenoj seriji kriza.
U čemu je suštinski problem današnje Evrope ?
Tri decenije kasnije…
Danas je svet mnogo povezaniji nego u vreme Ronalda Regana.
Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine uslovila je dolazak desničarskih, autoritarnih vlada u mnogim zemljama EU uz porast populizma.
Znatno ojačana Rusija, iznad svega, širom sveta štiti isključivo svoje interese. Što se iz zagrljaja “ruskog medveda” više izvlače zemlje iz postsovjetskog prostora ( Ukrajina, Gruzija, Moldavija. Kazahstan, Belorusija…), kao i balkanske države Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija, to se Moskva više oslanja na Srbiju i preko nje ostvaruje svoje geostrateške interese na Balkanu.
Nedavna prošlost je pokazala da su ceo Varšavski pakt i SSSR doživeli kolaps u konfrontaciji sa Zapadom.
Koji bi trebalo da budu odgovori na današnju seriju kriza?
