Društvo

Tri decenije od decembarske revolucije u Rumuniji

Posted: 16. decembra 2019. u 19:55   /   by   /   comments (0)

U Temišvaru obeležena godišnjica pada komunističkog režima

Specijalno za Portal Pasaž  piše:  Boban Markotić

Temišvar, 16. decembar

Političke promene širom Istočne  Evrope krajem osamdesetih godina prošlog veka popularno su nazvane“ plišane revolucije“ zbog njihovog mirnog karaktera. To se međutim ne odnosi na Rumuniju gde je u krvi oborena vlast Nikolaja Čaušeskua.

Na Božić 25. decembra pre 30 godina , posle revolucije koja je odnela više od 1000 života na ulicama Temišvara i Bukurešta i munjevitom suđenju u vojnom sudu streljani su Čaušesku i njegova supruga Elena po brojnim optužbama.

Generalno nezadovoljstvo Čaušeskuom kulminiralo je i zbog činjenice da su ljudi živeli u nemaštini, u svakodnevnoj nestašici osnovnih životnih namernica. Politika štednje koja je, između ostalog, dovela do ovakvog stanja, nametnuta je da bi se otplatio spoljni dug Rumunije od oko 12 milijardi dolara.

Temišvar

Više stotina građana Temišvara prošetalo je sinoć centralnim gradskim ulicama sa svećama i zastavama Rumunije, u spomen na početak pobune protiv režima komunističkog predsednika Nikolaja Čaušeskua pre 30 godina.

Građani su se okupili u nedelju uveče ispred crkve u četrvrtom po veličini rumunskom gradu, gde su 15. decembra 1989. stanovnici protestvovali protiv izbacivanja pastora Lasla Tokeša, kritičara Čauseskua iz crkve.

Dva dana nakon početka skupova podrške pastoru Tokešu, policija je pucala u ljude i tada je ubijeno oko 60, a višeod dve hiljade je ranjeno.

Demonstranti su 21. decembra 1989. došli u Bukurešt, a sutradan su Čaušesku i njegova supruga Elena  pokusali da pobegnu, ali su uhapšeni, osuđeni po kratkom postupku i pogubljeni.

Ostalo je istorija.

Živa istorija ponosnih Dačana

Prvog decembra  2019. godine Rumunija je obeležila veliki praznik Dan nacionalnog ujedinjenja u znak sećanja na  1918. godinu kada se Transilvanija ujedinila sa Kraljevinom Rumunijom a Besarabija,  Bukovina i cela Dobrudža  konačno vraćene u njene granice kao i deo Banata koji je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije posle propasti Austro-ugarske monarhije  novembra iste godine. Time su naši susedi ispunili vekovni san o ujedinjenju svih Rumuna u jednu državu. Dana 1. februara 1919., u Rumuniji je usvojen gregorijanski kalendar a ustav Rumunije iz 1923. godine priznao je Rumunsku pravoslavnu crkvu kao nacionalnu crkvu u zemlji. Čirilično pismo koje je bilo u upotrebi od sredine 19. veka  zamenili su latiničnim pismom u javnoj upotrebi a autokefalnost Rumunske pravoslavne crkve proglasili su još 1872. u Bukureštu, i koja  je 1885. priznata i  od strane Vaseljenske patrijaršije.  Međutim, današnja Rumunija čini tek 80 % nekadašnje teritorije tzv. Velike Rumunije između dva svetska rata. Prema popisu stanovništva iz 1930. godine u Rumuniji je živelo 18.052.896 stanovnika od kojih su 71,9 % činili Rumuni, 7,9  %  Mađari, 4.% Nemci i ostale nacije Srbi, Bugari, Hrvati, Ukrajinci, Romi…

Posle Prvog svetskog rata u Rumuniji su se pojavile mnoge političke stranke, uključujući i ultradesničarsku profašističku  Gvozdenu gardu poznatiju  kao Legija koja se još zvala i Garda Arhangela Mihaila koju predvodi  Korneliju Kodreanu, a koja je 1935. godine zavladala političkom scenom i bila treća po snazi u  zemlji.

Sadašnji grob bračnog para Čaušesku u Bukureštu

Rumunska komunistička partija pod uticajem Moskve osnovana je 1921. godine pod imenom Socijalističko – komunistička partija a 1948. godine nakon ujedinjenja sa  Rumunskom socijal –  demokratskom partijom menja ime u Rumunska radnička partija koja je nosila to ime do ukidanja 22. decembra  1989. godine. Treba reći da uticaj komunista u Rumuniji nije bio veliki, zemlja je bila pretežno poljoprivredna a njeni clanovi su bili protiv “ Velike Rumunije“, i smatrali su svo vreme  da je narodima Dobrudže, Besarabije, Bukovine i Transilvanije bilo uskraćeno pravo na samoopredeljenje. Godine 1924. Moskva je preko Kominterne i rumunskih komunista izvršila tzv. Tatarbunarski ustanak u Besarabiji, kako bi formirala moldavsku državu na rumunskoj teritoriji. U isto vreme je u sklopu Ukrajinske SSR bila formirana Moldavska ASSP. Vođstvo komunističke partije uglavnom je bilo sastavljeno od  manjinskih zajednica unutar Rumunije i to Jevreja, Mađara, Bugara, Ukrajinaca, Roma  koji su postajali članovi partije i koji su bili odani Sovjetskom Savezu od 1931. godine.  Uticaj komunista do 1940. godine i tokom Drugog svetskog rata bio je mali. Kralja Karola II (1893 – 1953 ) više su plašili ultradesnicari u zemlji i već pomenuta Gvozdena garda pa je 1938. Proglasio kraljevsku diktaturu, ali upkos našeđenju da Kodreanu bude ubijen, vladavina kralja Karola nije bez nedaćajer su velike delove zemlje  već 1940. godine okupirari (  prisajedinili ) SSSR, Mađarska i Bugarska. To je dovelo do masovnih demonstacija širom Rumunije koje su primorale Karola da abdicira u korist maloletnog sina Mihaila (1921 – 2017), koga je vrlo brzo zbacio tadašnji premijer i  maršal Jon Antonesku (1882 – 1946) desničarski i konzervativni političar proglasivši desničarsku vladu.  Rumunija se od 1941. godine pridružuje silama Osovine u napadu na  Sovjetski Savez dok su komunisti pregovarali sa raznim partijama da formiraju opoziciju naspam Antoneskua. Neki komunisti formiraju antifašističke jedinice sa nadom da podižu ustanke kao u zemljama bivše Jugoslavije ali rezultati su bili minorni a organizatori uhapšeni.

Nakon niza ponižavajućih gubitaka velikih teritorija bez ijednog ispaljenog metka koje je morala da preda  kao što rekosmo  SSSR-u, Bugarskoj i Mađarskoj  Rumunija se suočavala sa najvećom krizom u istoriji.  Maršal Antonesku u koaliciji sa Gvozdenom gardom tzv.legionarima uspeva da sastavi vladu koja je trajala svega nekoliko meseci i uspela da donese  neke atisemitske zakone zbog pritiska Berlina i zbog legionarskog pritiska u zemlji.Od 21 do 23. januara 1941. godine  dogodio se i Bukureštanski pogrom. Tome je prethodila prećutna saglasnost Berlina da se Antonesku obračuna sa unutrašnjim protivnicima od kojih su legionari bili najradikalija politička grupacija i od koje je i sam maršal Antonesku duboko zazirao.  Od 19. januara Antonesku je počeo da uklanja sa položaja legionare. Uz lojalnost rumunske  vojske i deo policijskih snaga uspeo je da prekine pogrom prema Romima i Jevrejima u Bukureštu i spreči pokušaj drzavnog udara koji su mu legionari spremali.  Sveukupno stradalo 125 Jevreja u dva dana pogroma uništene brojne radnje i radionice i sinagoga.  Kada je osetio da je kucnuo čas, Antonesku je uzdao naređenje  i vojska je krenula u juriš. Legionari su se razbežali a poginulo ih je oko 200, a Horja Sima njihov lider beži u Nemačku pa posle rata preko Pariza bezi u desničarsku  Frankovu Španiju  gde je živeo mirno sve do svoje smrti 1993. godine. Oko devet hiljada legionara osuđeno je na zatvorske kazne  a Gvozdena garda je prestala da postoji.  Kako i zašto je došlo do raskola između Antoneskog i legionara o čenu i zvanična istoriografija ne daje previše informacija i kako bih bio pošteniji ( uslovno rečeno ) u to nećemo ovoga puta dublje  da ulazimo. Antonesku se, uvidevši da Nemačka gubi rat, priključuje se Saveznicima.  Međutim 31. avgusta 1944. godine Sovjetska Crvena armija ulazi u Rumuniju i Bukurešt  hapsi   Jona Antoneskua i njegove najbliže saradnike proglasivsi ih narodnim neprijateljima i saradnicima okupatorima. Zbog svog antiboljševičkog i antisovjetskog  držanja,  zbog saradnje sa Gvozdenom gardom i zbog učešća u napadu na SSSR kao saveznik Berlina, pobednici su mu”zahvalili” tako što su mu  sudili  pred Narodnim tribunalom u Bukureštu 1946. godine kada je osuđen na smrt i streljan 1. juna u zatvoru u Žilavi.

Rumunska revolucija 1989.

Tek od tada rumunski komunisti, potpomognuti Moskvom, pobeđuju na izborima 1946. godine kada je osnovana Narodna republika Rumunija. Kralj Mihail je bio primoran da abdicira, posle čega je Rumunija pod vođstvom Šestru Groze, ušla u veliku mrežu satelitskih sovjetskih zemalja –saveznica. Od šezdesetih godina  XX veka , najpre pod vođstvom Georgiju  Deža a kasnije i Nikolaja Čaušeskua, Komunistička partija Rumunije počela je da kida veze sa Sovjetskim Savezom i postala je uveliko nezavisna . Taj prekid između Rumunije  i SSSR-a bio je toliko oštar da se 1968. godine Čaušesku osetio dovoljno jakim da osudi sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što je bio potez koji mu je doneo mnoge pohvale a i ekonomsku pomoć sa Zapada…

Državnik sa četiri osnovne

Nikolaj Čaušesku  rođen je 26. januara 1918. godine  u seljačkoj porodici u malom selu Skorničesti u jugozapadnoj Rumuniji. Kada mu je bilo jedanaest godina njegova porodica se preselila u Bukurešt, gde je Nikolaje počeo da radi kao obućarski pomoćnik. Da se ne upuštamo u verodostojnost stvarne i partijske biografije koji se do preseljenja u prestonicu slazu a od tada i razilaze u navodima tek da   je 1965. Pošto je  isplivao  na čelo partije morao je da ima biografiju dostojnu rumunskog proleterijata.  Godine 1932. učlanio se u Rumunsku omladinsku komunističku  partiju, a godinu dana kasnije toliko je impresionirao šefove da je izabran za delegata u antifašističkoj konferenciji održanoj u Bukureštu. Dopisano je i da je već po dolasku u glavni grad predvodio brojne demontracije, da je više puta hapšen  i da je čak tamnovao u čuvenom zatvoru za komuniste i okorele kriminalce Doftani kraj Bukurešta. Njegova ćelija postala je sveto mesto rumunskih i jugoslovenskih komunista i pokazivana kao svojevrsna svetinja  sve do 1989. i odabranim stranim gostima. Stvarnost je ipak malo drugačija. Tačno je da je učestvovao u nekim demonstracijama i hapšen, ali je i brzo puštan jer nije bio značajna figura u tadašnjioj KP. Partijski aparat je naravno pronašao i nekoliko njegovih fotografija na kojima se u prvim redovima demonstranata i on prepoznaje kao mladi obućarski šegrt. Kada je na političku scenu posle izvesnog vremena stupila njegova drugarica od 1939. a od 1945. i supruga  Elena rođ.  Petresku  pronađene su i njene fotografije kao mlade radnice, čak i one gde su jedno pored drugog u prvim redovima protesta.

Bračni par Čaušesku 14. Generalnom kongresu rumunske KP, 1989. Foto: Romania star

Prava istina je daleko prozaičnija.  Budući šef partije nije bio previše marljiv i vredan učenik i promenio je veliki broj obućarskih radnji, pošto su ga gazde posle samo nekoliko nedelja rada izbacivale. Tako Nikolae nikada do kraja nije ni zvanično završio zanat. 

Oboje supružnika imali su više nego skromno obrazovanje – samo četiri razreda osnovne škole, Nikalaue odlazi u Bukurešt na obućarski zanat a Elenina svedočanstva iz škole u jednom selu  pokraj Bukurešta svedoče da je jedva završila četiri razreda i potom radila kao pomoćnica krojaćice. U najkraćem radničko- seljačko poreklo sa vrlo skromnim obrazovanjem u marksističkom društru preporučivalo ih je na najviše polozaje u partiji i državi. 

Kao nesvršeni osnovac  u socijalističkoj Rumuniji osamdesetih godina prošlog veka dogurala je do doktora hemijskih nauka i ministra za  nauku. Na zgražavanje celokupne rumunske naučne elite, Elena početkom osamdesetih doktorira iako nije imala ni celu osnovnu školu a o srednjoj i fakultetu ne može se ni govoriti. Njen obiman naučni rad koji je pisala ekipa eminentih rumunskih  stručnjaka nosio je naslov “Hemija polimera“. Naravno uspešno ga je odbranila i postala ministar za nauku.

U braku imaju prvog sina Valentina ( 1947. ) koga su usvojili na preporuku  Rumunske radničke partije koja je podsticala svoje članove  da usvajaju siročad. Valentin je završio studije fizike  na kojoj je i doktorirao. Nikada se nije bavio politikom niti je previše bio izložen javnosti. Živi mirno i povučeno danas u Bukureštu. Elena je rodila i ćerku Zoju ( u martu 1950. ), zatim i sina Nikua  1951. godine.  Zoja je završila studije matematike, nije se bavila politikom. Preminula je  iza 1989. godine. Kažu od prevelike količine alkohola.  Najmalđi sin Nikua takođe je zavrđio studije fizike na bukureštanskom univerzitetu i vremenom je pripreman od strane majke za političkog naslednika svog oca. Čaušesku ga je ipak  video u diplomatiji. Sredinom osamdesetih postaje i predsednik Komunističke omladine Rumunije.  Dobro upućeni su mi pričali da je živeo životom plejboja, voleo večernje i noćne izlaske po prestoničkim kafićima i restoranima, da je uvek ostavljao pozamašan bakšiš osoblju i imao veliki broj ljubavnica.  Pio je uvek crni “džoni voker“, od koga je kažu dobio i cirozu jetre i umro na jednoj bečkoj klinici 1995. godine. Tu je dovezen iz bukureštanskog zatvora gde je iza 1989. izdržavao pet godina robije  zbog kako se to danas kaze“ zloupotrebe službenog polozaja“  i ekonomskih  malverzacija. Neki ga dovode i u vezu na ovaj ili onaj način i sa svetskom prvakinjom u gimnastići Nađom Komaneči.

Odmah posle smrti Georije Georgij u Deža 1965. godine Nikolae Čaušesku preuzeo je vlast kao prvi sekretar partije i uz donošenje novog ustava promenio ime zemlje, Narodna Republika Rumunija postaje  Socijalistička  Republika Rumunija. Tada je bio popularan lider, zahvlajujući pre svega  nezavisnom stavu kada je došlo do sukoba sa Rusima. Pre toga je Rumunija ropski sledila SSSR i svrstavala se uz Staljina u tolikoj meri da je bezmalo izgubila sopstveni  nacionalni idntitet. Međutim, kada Sovjetski savez ulazi u Čehoslovačku 22.  avgusta 1968., Čaušesku je tada bio šef države  obratio se velikoj  masi naroda koja  se okupio na Trgu republike, taj govor gdeon osuđuje Moskvu zbog invazije na Prag je naišao na lep prijem kod naroda, tako da se dugo smatralo da njihov lider vodi samo računa  o najboljim interesima zemlje. Zadržao je centralizovanu administraciju a kao u svim socijalističkim zemljama postaojala je i tajna policija Sekuritatea koja je pratila nepodobne građane, uskraćivala slobodu govora i vršila kontrolu štampe. Sloboda veroispovesti bila je garantovana zakonom, s tim da je u sekularnom sistemu crkva bila potpuno odvojena od države i nije joj se dozvoljavalo da se meša u društveni i politički život zemlje i regije. Na čelu crkve  od 1948. do 1977. bio je patrijarh  Justinijan da bi ga zamenio patrijarh  Feoktist koji je u januaru 1990. podneo ostavku i povukao ce sa čela crkve ali je vraćen odlukom Sinoda u aprilu iste godine.

Tito i Čaušesku na Đerdapu 1972.

Po  receptu  iz Koreje !

Jedan od njegovih najvećih grandioznih projekata bio je  kanal Dunav – Crno more dugačak oko 65 kilometara koji je za 400 kilometara skratio put iz Dunava do mora danas se smatra najvećim komunističkim paklom. U njegovoj izgradnji koja je zapošeta još 1949. i uz nekoliko prekida završena 1984. uz trijumfalno otvaranje  učestvovalo je najmanje 20.000 političkih zatvorenika, najviše Mađara. Kažu da je bilo i Bugara i Srba koji su po potrebi posla deportovani u radni logor Dobrudž a sve pod budnim okom Sekuritatea. Rad koji su obavljali bio je ropski, kopali su šančeve, vadili kamen i prevozili zemlju kolicima, ali kada bi u posetu dolazile strane delegacije, radnici logoraši bili bi skriveni tako da niko nije ni mogao da vidi  grozne uslove u kojima žive i rade. Barake za smeštaj bile su bez osnovnih sanitarnih uslova pa su mnogi umirali od tuberkuloze i dezinterije uz veoma oskudnu ishranu. Radnici su tretirani gore od stoke, ali kada je projekat završen poginule niko više nije ni brojao, a procene su da ih je bilo na hiljade. Koštao je više od dve milijarde dolara.

Još jedan veliki projekat hidroenergetski sistem Đerdap 1, različito se opisuje u Srbiji i u Rumuniji. Hidrocentralu zavrsenu 16. maja 1972., naši susedi iako ne spore da je korisna, smatraju još jednim stratištem  komunizma. Na izgradnji je zvanično poginulo više od 100 radnika, a broj stvarno poginulih je smatra se daleko veći. Vode novog Dunava potopile su 11 sela na rumunskoj strani i grad Oršavu i čuveno ostrvo Ada Kale. Na našoj strani potopljeno je sedam naselja.  Da pomenemo i gradnju  novog centra Bukurešta  i grandiozne Palate naroda (zgrade parlamenta ) druge po veličini u svetu posle američkog Pentagona. Za izgradnju ovog “kolosa”, čija izgradnja ni do  danas nije do kraja završena, potrošeno je najmanje dve milijarde dolara. Zvanično gradnja je počela juna  1985.  godine ali su pripreme počele još od 1980.

Ovi projekti  u Rumuniji prema zamisli Čaušeskog trebali su da krunišu njegov rad na socijalističkoj izgradnji zemlje i učvrste kult ličnosti.  Josip broz Tito bio je najveći politicki idol Čaušeskog. Divio mu se imitirao ga u javnim nastupima koliko je umeo i mogao. Po ugledu na Titovu  rezidenciju na Brionima napravio je  vilu u letovalištu Neptun. Po uzoru na Broza organizuje proslavu svojih rođendana na stadionima uz sletove omladine.  Njegovi portreti i slike nalazile su se u javnim ustanovama, školama i preduzećima.  Politiku zvaničnog  Beograda  sledi u međunarodnim odnosima između Istoka i Zapada. Od  Moskve i Brežnjeva  se već dovoljno dinstacirao.

Usledile su i posete NR Kini i Severnoj Koreji 1971. godine sastavši se sa Mao Ce Tungom i Kim Il Sungom.  Zato je po povratku u Rumuniju krenuo da izvrši industrijalizaciju zemlje na način na koji su to činili njegovi drugovi. Uzeo je velike novčane kredite od zapada.  Taj novać je iskorišćen za prebacivanje  velikog broja  seoskog stanovništva  u gradove 1970-ih, gde je počela i proizvodnja luksuzne robe za izvoz. Obnovio je i Bukurešt posle razornog zemljotresa iz marta 1977. godine.. Čaušesku je malo i preterao u megalomaniji, osamdesetih dug je narastao na otprilike  des et milijardi dolara duga. Kasnije je doneoodluku da njegova zemlja izvozi sve što može da proizvede, uključujući i najvažini prirodni resurs hranu. Doslo je do toga da su se pojavile nestašice hrane  u gradovima.  Država nije imala sredstava da kupuje lekove, niti da pokrece rafinerije nafte koje su radile samo sa deset odsto kapaciteta. Osamdesetih godina uvedena je raspodela  hleba na tačkice. Ispred prodavnica su več formirani redovi, ljudi su čekali satima  da bi na kraju bili obavešteni da artikla zbog koga su došli- nema. Potom je stanovništvo obavešteno da nema dovoljno električne energije i da se mogu koristiti sijalice od samo 40 vati a u gradskoj rasveti gradova bila je upaljena svaka treća lampa. Centralno grejanje radilo je na minimumu. Program državne RTV – Rumunije emitovao se samo dva sata dnevno i to od 18 do 20. h.  Pričali su mi tamo iza 1990-ih građani  Bukurešta i Temišvara govoreći o merama štednje koje su već bile iza njih a mi grcali pod sankcijama  SB UN od 30.maja  1992. da su u gradskim bolnicama zbog restrikcija struje prekidane operacije, a mašine za odršavanje života  su se neizmenično palile i gasile. Kola hitne pomoci nisu odlazila po pacijente starije od sedamdeset godina.

Zbog zabrane abortusa i kontracepcije  kao bi popravio brojnost nacije broj novorođene dece je naglo porastao. Kako zbog nestašica hrane porodice više nisu mogle da se prehrane neplanirana  deca su im bila poslednja stvar koja su im trebala. Uslovi u sirotištima gde su ova deca prihvatana  bili su veoma skromni. Nije bilo dovoljni ni hrane ni odece ni lekova.. . Mnoga su, zbog loše higijen,e obolevala od dijareje, glista i skrobuta. Lekari su pokušavali da im pomognu davajući im transfuzije krvi u nadi da ce nadoknadite njihove potrebe za hranom. Umesto toga, na žalost, došlo je do epidemije side, jer krv nije testirana.  Uz to, od 1988. pa sve do 1992., hiljade malih Rumuna zaraženo je virusom HIV-a. Čaušesku je ovo potpuno ignorisao smatrajući da je to problem isključivo” kapitalističkog sveta“.

U vreme Trinaestog kongresa Partije održanog u novembru1984 uprkos naglom propadanju privrede i činjenici da je narod na ivici egzistencije Čaušesku je bio nedodirljiv. Objavio je da neće biti nikakve promene usiljene industrijalizacije, a uopšte nije pomenuo nestašicu hrane, struje i goriva. U stvari predskazao je da će već 1995. godine Rumunija “ sama sebi biti dovoljna“, u pogledu energetskih potreba.

U proleće 1989. godine mere drastične štednje, ekonomske stabilizacije i reprogramiranje spoljneg duga dale su rezultat. Rumunija je zaista vratila spoljni dug, zapadnim kreditorima, oko 12 milijardi dolara. Čaušesku za Zapad više nije bio zanimljiv ni kao oponent SSSR, a ni u svetskim razmerama nije odigrao ulogu kakvu je on želeo. Odbijao je da sledi Gorbačovljeu politiku Perestrojke.  I Zapadu i Istoku više nije bio potreban. Vratio je dugove.  Glavni oponent mu je bio nekadašnji saradnik i budući  predsednik Rumunije Jon Ilijesku ( 1930-  ), inače student Državnog univerziteta Lomonosov u Moskvi . Ovaj školski drug Mihaila Gorbačova,  stajao je  na pozicijama reforme dotrajalog  jednopartijskog sistema.

Na XIV kongresu  Rumunske  komunističke partije u novembru 1989. , i to poslednjeg dana zasedanja 24. novembra, narodni delegati su ponovo izabrali Nikolaja za generalnog sekretara partije, iako su mu  sa najviših adresa iz Moskve,  i od najblizih saradnika (poznato pismo “šetorice“)  stizale poruke da se povuče jer se „nešto sprema“.

Savremeni pisci političke istorije Rumunije pišu da je prvi pokušaj protesta u zemlji trebao da počne u Jašiju na severoistoku zemlje 14. decembra ali je taj pokušaj propao. Tada se iznenada probudio Temišvar i nepoznati sveštenik Laslo Tekeš. Razlozi su bili minorni. Vlasti su pokušale da ga isele iz parohijskog doma, jer je odbio da prihvati novu parohiju izvan Temišvara.  Njegov protest je odjednom i neobjašnjivo prerastao u masovne demonstracije svih naroda i narodnosti iz oblasti – i  Rumuna, Mađara, Nemaca, Srba, Hrvata, Roma… Iako je okupljanje počelo mirno  ispred Katedralne crkve u gradu ono se pretvorilo u masovne demonstracije protiv vlade, policija je upala da rastera masu. Njoj su se priključili i agenti Sekuritatee, a kasnije i vojska. Iznenada su se stvari oteli kontroli i vojnici su po naređenju generala Viktora Stanileskua otvorili vatru. Vrata crkve bila su zaključana u tim momentima tako da demonstranti nisu mogli da se sklone  kada su snage reda intervenisale. Imena prvih žrtava  tog  sukoba stoje i danas na ulazu ove rumunske pravoslavne crkve a tragovi od metaka vidljivi su i ovih dana na fasadi  i okolnim zgradama. Posle ovoga većina protestanata je svoj gnev usmerila prema Čaušeskuu, koga su smatrali odgovornim da vojska puca.

Detalj sa suđenja u Trgovištu, foto: Politika

Sledeće noći narod je opet izašao na ulice Temišvara ovaj put otvoreno kritikujući vladu i Čaušeskua lično. Čaušesku se ( neki trvde i po Eleninom nagovoru ) odlučio da 21. decembra lično održi miting i naredio je masovno okupljanje svoj pristalica  na glavnom bukureštanskom trgu – Trgu republike a sadašnjem Trgu revolucije. Te večeri je preko 80.000 građana  izašlo da čuje šta će njihov predsednik reći, ali je Čaušesku pogrešno procenio njihovo raspoloženje, verovatno i što nije   bio u kontaktu sa narodom, i kada je počeo da priča o društveno – ekonomskoj politici, masa je počela da ga provocira. Stojeći na balkonu zgrade Centralnog komiteta, bilo je vidljivo da se Čaušesku ne snalazi. Masa je vikala a to su u direktnom prenosu zabeležile i kamere državne  Radio-televizije Rumunije,“ Dole diktatori“ !, i“ Temišvar“! „Temišvar“! I Čaušesku je ostao zapanjen. Cela je zemlja bila svedok Čaušeskuovog debakla a cenzori još uvek moćni  u program su puštali patriotske pesme.

Nikolaje i Elena su ugurani u zgradu Komiteta i tu su ostali da čekaju jutro. Niko ni danas ne može sa sigurnošću da odgovori zašto su ostali tu da prenoće umesto da beže, neki analitičari okrivljuju Elenu za to, jer je mislila da je ceo događaj samo bura u čaši vode i da da će to proći.

Demonstranti međutim ujutro prodiru u zgradu  Centralnog komiteta i krenuli su u lov na politički plen. Svesni situacije Nikolaje i Elena naručuju helikopter da dođe po njih na krov zgrade. Tu se njihov plan i završio jer nisu imali i gde da pobegnu, pa kada se helikopter spustio na aerodrom za domaći saobraćaj Banjasa na periferiji glavnog grada, Čaušeskovi su ušli u jednu običnu „dačiju“ ( „reno 12“)  i krenuli na severozapad prema gradu Trgovištu. Uz put su ih prepoznali odredi „naoružanog naroda“, uhapsili i odveli u Trgovište u lokalnu kasarnu. Treba reći da su iz sata u sat ove sudbonosne događaje prenosile novinarske ekipe tadašnje  TV Beograd sa terena i da je signal iz Bukurešta u Evropu i svet direktno prosleđen preko Vršca do  RTV Beograd i RTV Zagreb – HRT  koja je dalje prosleđivala sliku za Evroviziju . Rumunska RTV već je bila slobodna, program je išao uživo 24. sata iz studija na kome je bila istaknuta rumunska nacionalna zastava ali bez socijalističkih simbola. Političari koji su se smenjivali u direktnom programu apelovali su na pripadnike vojske i policije još uvek lojalne Čaušeskuu da pređu na stranu demonstranata.

Predsednik na  brzinu oformljenog prelaznog državnog rukovodstva Fronta nacionalnog spasa( u koji su ušli nižerangirani članoviRumunske  KP i ličnosti koje nisu bili u partiji ), budući predsednik Jon Ilijesku potpisao je dekret za suđenje vladajućem paru. Vojni sud je bio sastavljen od tri civila, pet sudija, dva tužioca, dva advokata odbrane i  kamermana koji je snimao tok suđenja. Čule su se mnogobrojne optužbe očito na brzinu nabacane na papir, i više nego užasavajuće. Sudilo se, bar po snimku, u nekoj učionici, a oni su sedeli u običnoj školskoj klupi. Stalno su ustajali, vikali, mahali rukama, ne verujući šta im se događa. Nikolaj je govorio da priznaje samo Veliku narodnu skupštinu.“ Govoriću samo pred njom“, govorio je. Kada mu je tužilac  rekao da je to telo raspušteno, njegova reakcija je bila obojena nevericom: ”Niko ne može da raspusti Narodnu skupštinu”, rekao je, a na to je tužilac uzvratio da ju je zamenio”Narodni front spasa”. “To niko ne može da prizna”, rekao je Nikolaje. ”Zato se narod bori širom zemlje. Ta banda će biti uništena”.

U tom tonu se i nastavilo suđenje. Elena je još više od muža smatrala to suđenje nedostojnim  njenog nivoa pa čak i kada joj se jedan od sudija narugao da je samo neobrazovana prostakuša, ona se nije uhvatila na mamac. Njih dvoje su ostali ravnodušni tokom celog suđenja , a prema rećima njihovog branioca Teodoreskua, kategorično su odbacili njegov savet da se brane ludilom.”Osećali su se duboko uvređenim”, rekao je on, “nesposobni da shvate da je to jedino uže za spasavanje. Posle toga su odbacili moju pomoc”. Potom je pročitan dugi spisak zločina za koje ga terete, a na kraju je tužilac rekao da u ovom slučaju hteo da, iako je protiv smrtne kazne, da napravi izuzetak zato što “mi ne govorimo o ljudima”. Sudija pa čak i Čauseskuov branilac, složili su se sa njim i smrtne kazne su donesene protiv oboje optuženih. Nikolaje je  rekao, onako više za  sebe, da će, “istorija pokazati da je bio u pravu”, iza pevao Internacionalu. Njih dvoje su izvedeni u malo dvorište, gde im je rečeno da ostanu u dnu. Tužilac, general  Vojnea, koji bešeizašao da zapali cigaretu, posmatrao je ceo prizor i kasnije se sećao da se Nikolaj zaustavio kada je video grupu vojnika koja je čekala u dvorištu.”Mislim da je tek tada shvatio da će biti streljan”,rekao je Vojnea. Kasnije  je Nikolaje postavljen uz zid i streljan, posle njega je na isti način završila i Elena . Datum je bio 25. decembar 1989. godine. Božić. Do danas,  kao što je običaj u takvim situacijama, niko od vojnika ne zna ko je od njih imao bojevu municiju a ko ćorke… Kasnije su napravljeni  snimci tela mrtvog para kako leže sklupčani  u snegu i poslati širom sveta pojavivši se svuda na naslovnim stranama novima i u centralnim informativnim emisijama radija i televizije. Kada se snimak malo bolje pogleda jasno se vidi  da je desna strana Čaušeskuove glave umrljana krvlju, isto je bilo i sa Elenom.

Sve posle ovoga je istorija.  Oformljeni su privremeni organi vlasti koji su preuzeli brigu o zemlji. Prvi slobodni  posle jednopartijskog komunističkog sistema od 1948. održani su juna 1990. godine.

Posle promena Jon Ilijesku je pozvan da vodi prvu postkomunističku vladu do održavanja opših izbora . Ovaj veliki reformator jednopratijskog sistema“ rumunski Gorbačov“,  kako su ga zvali odmah je izjavio preko radija i televizije kako mu u dužnosti da uništi dotadašnji komunistički sistem, da ukloni jednopartijsku vladavinu, ali da pre svega vrati ljudsko dostojanstvo i poštovanje ljuskih prava. Takođe je garantovao narodu i manjinama slobodu izražavanja  i potpunu tranziciju dogovorne socijalističke privrede u tržišnu po uyoru na Gorbačovljevu  Perestrojku  radi obezbeđivanja razvoja i prosperiteta. Na već pomenutim izborima u junu 1990 Ilijesku je izabran za predsednika Rumunije. Iako jedosta  kasnije rekao da  mu je žao zbog prebrzog suđenja  bračnom paru Čausesku, tvrdio je da je to učinjeno da bi se sprečilo pretvaranje revolucije u građanski rat.”Bilo bi dobro da je njih dvoje zaštićeno i da je suđenje održano u normalnim uslovima, ali je napetost u Bukureštu rasla i opasnonst od opšteg građanskog rata je postojala”, rekao je  ona genciji Rojters u intervjuu 1995. godine. Ilijeskuov poslednji mandat na dužnosti predsednika  istekao je 2004. , jer je  za razliku od svog predhodnika, promenio Ustav tako da ni jedan lider ne može da provede na dužnosti više od dva mandata.

Posmrtni ostaci bračnog para Čaušesku danas počivaju na gradskom groblju u Bukureštu gdje su sahranjeni u zajedničkoj parceli. Boraveći u martu mesecu  u Bukureštu posetio sam njihov grob koji je održavan i pun cveca i sveća od postovalaca i poklonika njihovog lika i dela. U razgovoru sa starijom ženom koju sam tu  zatekao, kaže mi da često dolazi, donese svežeg cveća, jer dodaje“ u njegovo vreme se bolje i sigurnije zivelo“.“ Obrazovanje, zdravstvena zaštita i pravo na posao bili su ti zagarantovani. Imali smo neku perpektivu i nadu u bolje sutra“  – priča ova žena već zagazila  u  osmu deceniju  života.

Rumunija ni do danas  uprkos mnogobrojnim državnim komisijama, još nije raščistila šta je snašlo decembra 1989. godine, narodni gnev koji je prerastao u pobunu i revoluciju, puč posle gubljenja poverenja snaga bezbednosti u vlast, ili organizovana akcija stranih obaveštajnih službi. Nikada nije do kraja rasvetljena ni uloga nekadašnje jugoslovenske obaveštajne  službe u rumunskim decembarskim  događajima  i pripremama za kraj Čaušeska. I na kraju  zašto zvanična Moskva i Beograd puštaju svog  partijskog druga u Bukureštu“ niz vodu“ ?

 Rumunija, Bugarska i Mađarska devedesetih su se priklonili politici Zapada i SAD sprovodeci  tranziciju i privatizaciju  nastojeci  grozničavo da uđu u NATO savez i prestanu da budu sovjetski sateliti na Balkanu. Na kraju  to im je  i uspelo. Politiku Beograda prema kapitalističkom Zapadu,  SAD i  Moskvi  su ignorisali nisu nas sledili do 2000. godine. Tek posle demokratskih promena u Beogradu 5.oktobra 2000.  i pada sa vlasti Slobodana Miloševića,   prvi koji je došao u Beograd da podrži demokratsku vlast  bio je rumunski ministar spoljnih poslova Mirče Džoana. Na reveru sakoa nosio je amblem stisnute pesnice kao znak otpora.

Inače ankete o najpopularnijim rumunskim liderima u istoriji, kada se rade, uvek u prvi plan visoko  izbace i Čaušeskog. Već 1999. godine bio je na listi najboljih samo deceniju od smaknuća sa vlasti. Veliki reformator jednopartijskog sistema Jon Ilijesku najviše dogura do treceg mesta danas. Na spisku najboljih drzavnika  nađu se i bivši predsednik  Emil Konstatinesku, zatim kralj Ferninand, marsal Jon Antonesku, kralj Karol Prvi kao i kralj Karol Drugi.

Od ulaska Rumunije u EU, ovu zemlju je napustilo preko pet miliona  građana u potrazi za boljim standardom koji su se razmileli po zemljama  EU. Strani kapital je odavno prisutan. Primera radi turske firme su jako primetne. Danas je ova zemlja ekonomski džin prema nama. Uz svu preživljenu korupciju. Prošla su vremena od pre tri decenija kada je koncert Majkla Džeksona u Bukureštu izgledao kao naučna fantastika.

Stara arhitektura Bukurešta” Pariza Istoka“, je prelepa i očaravajuća, a za socrealizam je potreban novac i volja da se okreče sve te fasade. Kao i u Temisvaru  „ Beču Istoka“

autor teksta,Boban Markotić, u Temišvaru

Rušenje Berlinskog zida izazvalo je domino efekat“ – na prvi pogled hiperstabilni režimi padali su jedan za drugim, da bi na kraju, 26. decembra 1991. godine, nestao i dojučerašnji stožer socijalističkog univerzuma  – Sovjetski Savez . Već 8. decembra 1991  tadašnji  lideri Rusije, Belorusije i Ukrajine – Boris Jeljcin, Stanislav Šuskević i Leonid Kravčuk potpisali su dogovor koji je označio da :” SSSR kao geopolitčka realnost više ne postoji”.  Dogovor je potpisan u mestu Viskuli, na područiju Bjeloveške šume u Belorusiji, tik uz granicu sa Poljskom u vili bivšeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova.

Da dodamo i  reči  predsednika SAD Džordža Buša Starijeg – „ Da je i Jugoslavija  izgubila svoju ulogu“, i tu je bio kraj.

Literatura:

Ceausesku  Romania, Julian Hale, George  G.Harrap & Co.Ltd, 1971.

United Press International, 25. januar 1990.