Umetnost, Vesti

Sveti Sava i vuci

Posted: 26. januara 2016. u 11:39   /   by   /   comments (0)

Lik svetog Save duboko je urezan u svest narodnih masa i za njega su bila vezana mhogobrojna verovanja i predanja. Sveti Sava je pre svega puznat i kao dobročinitelj, jer po široko rasprsotranjenom verovanju on je darovao ljudima znanja, veštine i mnoga duhovna i materijalna dobra. Iz razih primera koji se navode u predanjima ovde ćemo izdvojiti jedan koji nam takođe pokazuje da je odnos naroda prema sv. Savi bio podvojen, kao što je i inače bio njegov odnos prema bićima koja poseduju veliku moć.

Sveti Sava

Sveti Sava

Od sveca se očekivala pomoć i zaštita, ali se isto tako i osećao strah od njegovih ponekad hirovitih postupaka. Opasnost koju je širio oko sebe najjasnije se ispoljavala u njegovoj vezi sa stokom i stočarima.Pored drugih svetaca (sv. Đorđa, sv. Mrate, sv. Aranđela), sv. Sava je figurirao kao gospodar vukova, najvećih neprijatelja stoke na našem podneblju. Jedno predanje se javlja u različitim verzijama i govori da svetac na svoj praznik odlazi u planinu, okuplja sve vukove i određuje im kome će i koliko će stoke poklati i prožderati. Starinsko verovanje da vuk ima prava da dobije svoju “nafaku”- tj da im se određuje hrana za narednu godini šaljući ih u razne torove našlo je  izraz u u čitavom ciklusu legendi.

wolf, grey wolf, canis lupus

Jadan vuk, Litografija iz 19. veka

-O legendama i kultu vezanim za sv. Savu i vukove-

“Nekakav čobanin našao se u planini i desio kada je sveti Sava sazvao sve vukove i delio im hranu. Od straha kada je video onoliku množinu vukova, pobegao je na drvo. Pošto sv. Sava sav plen razdeli, stigne i jedan sakati vuk, koji nije mogao stići na vreme, te osta bez plena. Ne imajući mu šta dati, sveti Sava mu reče: Eno tebi onog čoveka što je na drvetu. Sveti Sava ode, a i svi vukovi odođe za svojim plenom. Onaj sakati vuk ostade da čeka, dok onaj čovek siđe sa drveta, da ga pojede. Čovek, videći da se ne može spasti, namisli vuka da prevari. Svuče gunjče, napuni ga granjem i lišćem, pa ga baci u potok što je bio pod drvetom. Vuk pomisli da je čovek skočio u potok, pojuri za gunjčetom, a čovek pobegne u pudarsku kolibu. Pošto kolibu zatvori, legne spavati. Ali vuk potkopa kolibu, izvuče čoveka i pojede ga.”
Ova legenda poznata je i drugim slovenskim narodima Rusima, Bugarima, a za nju znaju Estonci i Letonci što je očigledan dokaz da su verovanje i etnološka legenda vrlo stari kako tvrdi Čajkanović. Verovalo se da je okružen tim zverima, te su ga seljaci zvali vučijim pastirom, a po našoj narodnoj tradiciji vukove su zvali Savinim hrtovima ili Savinim kerovima, kao što su u germanskoj mitologiji vuci Vodanovi hrtovi. Odnosi između sv. Save i vukova su intimni i prijateljski, on vuka naziva “drugom”, i daje mu blagoslov koju ovcu može izabrati. Očigledno je da je veza između njih vrlo čvrsta, i da za nju moraju postojati posebni razlozi.

Ova veza ne pripada samo folkloru već je uslovljena starinskim verovanjima i religijom, najbolji je dokaz što je ona našla izraza i u kultu. U starom Vlahu, na Kosovu i drugim srpskim krajevima koje je izneo prota St. Dimitrijević u svom delu “Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju” iz 1926. zabeleženo je niz ubedljivih primera. Gospodar vukova je i gospodar sudbine seljaka, naročito onih koji se bave stočarstvom. Da vuci ne bi klali stoku na Kosovu su pored posta, muškarci i žene uzdržavali od raznih poslova i nisu dodirivali neke predmete. U Severnoj Srbiji smatrao se kao zaštitnik od vukova. Da bi opstali seljaci su nastojali da umilostive sveca da bi zaštitili stoku, te su strogo praznovali Savin dan kome je prethodio sedmodnevni post. Na sam praznik nisu radili, a i pazili su da ništa ne čine kako ne bi podstakli aktivnost vukova. Ponegde su zbog stoke obavljali i kultne radnje pa se u Aleksinačkom Pomoravlju na dan sv. Save mesili poseban kolač i palili sveću. Verovali su da će im zadovoljan svetac poštedeti stada. Iz ovih legendi i kultnih običaja jasno je da je sv. Sava prema starinskim shvatanjima srpskog naroda zaštitno božanstvo vukova ili vučji pastir te to znači da je u srpskom paganizmu postojalo vučje božanstvo čije se funkcije prenesene kasnije na sv. Savu smatra Čajkanović.

-O prirodi i i značaju starinskog paganskog vučjeg božanstva-
Religijski značaj vuka poznat je u svim religijama sveta, a to nas može kod ovakvog stanja stvari dovodo i do pertpostavki u vezi tog starinskog božanstva iza koga se krije lik sv. Save. Vuk je demonska životinja koja je povezana sa donjim svetom a za to dokaze možemo naći u grčkoj, rimskoj, germanskoj, galskoj kao i u drugim religijama mediteranskog sveta, kakve su etrurska i egipatska.

VukodlakBožanstva i demoni javljaju se u vučjem obliku kakav je: etrurski gog donjeg sveta, a egipatski bog Oziris pred Izidu izašao je iz donjeg sveta u obliku vuka dok se pripremala za borbu sa Tifonom. Atinski heroj Likos imao je takođe vučji oblik, a vuk kao stanovnik donjeg sveta javlja se i u našim basmama u kojoj vračare zaklinju bolest da “odstupi” od bolesnika i ide “u gornju pustinju, u jamu bezdanu, đe kokot ne poje… đe vukovi zavijaju, i zle duše urlakaju”. Vuk se takođe javlja kod Germana, Grka i Kelta isto kao i kod našog naroda kao inkarnacija duše. Pauzanija govori o vampiru iz Temese koji ima vučji oblik i koji se je pojavio u Pelesovom toru kao duša njegovog brata Foka koga je on ubio. Vuci koji su kod Leuktre poklali spartanske svete koze  bile su duše dveju devojaka koje su Spartanci obeščastili. Što se tiče našeg naroda do danas je sačuvano verovanje da se duša pokojnika može inkarnirati u vuku. Vampir, mrtvo telo koje ustaje iz groba, kasnije i njegova duša koja se ponovo inkarnirala naziva se vukodlak.

Vampir, Litografija iz 19. veka

Vampir, Litografija iz 19. veka

Vuk Vrčević sakupljajući građu u Boki Kotorskoj i Hercegovini zabeležio je da se vampir naziva prosto vukom. U Kučima se veruje da se svaki vampir posle nekog vremena mora pretvoriti u vuka, a za ovo starinsko shavtanje znaju i germanski narodi. Povorke vučara koje se organizuju uz Bele poklade, Božić … i čiji učesnici su prerušeni kao vuci po Čajkanoviću predstavljaju povorke predaka. Vuk kome se ostavlja večera na raskršću ili na bunjištu je takođe animistički demon jer je raskršće mesto gde se duše skupljaju.

Prema tome Čajkanović zaključuje zanimljivu pretpostavku kojoj bi u domenu naše stare paganske religije rasvetlila dalja i opsežnija istraživanja. Božanstvo vukova u mitskom jeziku je isto kao i božanstvo mrtvih, dakle po ovom autoru i božanstvo na čije je mesto sv. Sava došao jeste božanstvo mrtvih, a ima iste funkcije kao grčki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater, slovenski Veles i indijski Jama. Kroz tradiciju i kultne običaje koji su vezani za sv. Savu možemo, dakle zaista nazreti starinskog srpskog boga donjeg sveta.

P. Marković