Umetnost, Vesti

Štitkovo selo iz bajke

Posted: 22. septembra 2015. u 15:48   /   by   /   comments (1)

Krenuli smo s osećajem da idemo u avanturu u selo Štitkovo koje je još uvek ušuškano u duhu prošlih vremena i izgleda kao da je u njemu vreme stalo. Dok je auto klizio niz put ka Zlatarskom jezeru gde smo napravili pauzu dočekao nas je lep prizor. Jato beloglavih supova kružilo je iznad oštrih vrhova stena obližnjeg brda ostavljajući nas bez daha. Nastavljajući dalje prema našem cilju putovali smo preko proplanaka na kojima su načičkane listopadne i četinarske šume. Posle oko dva sata putovanja stigli smo u Štitkovo selo iz bajke koje nam je otvorilo svoje dveri i uvelo nas u dolinu legendi i tajni koje čekaju da budu otkrivene.
Štitkovo je na periferiji mesne zajednice Božetići kod Nove Varoši između sela Tisovice, Božetića, Debelje i Gornjeg Trudova. Atar sela razbijenog je tipa i nalazi se na središnjem delu Starovlaško-raške visije Dinarskih planina na nadmorskoj vision od 1036 – 1345 metara i ima odlike brdskoplaninskog područja. Uvučeno je u dolini reke Tisovice koje je nekada bila simbol za potočnu pastrmku. Okruženo je visokim liticama koje pružaju zaštitu od hladnih zimskih vetrova.

Stali smo u centru pored crkve Svetog Blagoveštenja. Pored crkve sreli smo čoveka kraj izvora, koji je otišao da pozove Gavrila Čkonjevića najstarijeg meštanina iz sela koji ima 92 godine. Oprema se vadila dok smo sa radošću čekali starca koji se sa štapom nasmejan i vedar kretao ka nama. Na klupi pored Vrela krenula je priča o Štitkovu, vitezovima, vojevanju protiv Turaka… koja je tekla kao potok i slivala se u naše uši.

Gavrilo Čkonjević najstariji meštanin Štitkova

Gavrilo Čkonjević najstariji meštanin Štitkova

—Zovem se Gavilo Čkonjević i rođen sam 1924. Ponešto malo pročitam, volim istoriju ali nemam kome da je prenesem. Istorija je dobra, jer nisi postao kao pečurka nego se prenosi sa kolena na koleno. Čitam i pišem bez naočara izjutra dok pijem čaj i čekam doručak. Televizor ne gledam, kompjuter nemam i gole ženske ne gledam. Kvare se oči. Lepa pamet lep život.–

Štitkovo je bilo naseljeno još u srednjevekovnoj Srbiji. Predanja kažu da je bilo središte vlastelinske loze Raškovića i da su se tu nalazile brojne kovačnice metala za izradu mačeva, štitova i drugog hladnog naoružanja na zaravni pored potoka koji izbija iz pećine, na samo 500 metara od Tisovice, a meštani ga zovu Vrelo. Na osnovu etimologije imena mesta Štitkova vezuju se legende o srednjevekovnoj Nemanjićkoj kovačnici štitova iako nema dokaza, pretpostavke daju poziv za rešavanje misterija dragulja Starog Vlaha. Danas vidljivih tragova o postojanju ovih objekata nema jer je vreme učinilo svoje, te su potrebna arheološka istraživanja koja bi mogla rasvetliti činjenice i zaštititi moguće lokalitete.
—Ovde su bili Nemanjići u 13. veku a pozadi iza ovoga groblja je bila kovačnica štitova, zato se mi zovemo Štitkovo. Ovde su se naselili Raškovići i imali svoje dvorce. Međutim oni su bili turski vazali i usled sukoba sa turskim vlastima migrirali su prema Austriji. Mogli smo da nađemo do skora tih iskopina, jer u to vreme rudu su imali iz brda, a ovde ilovaču i drva. Bili su uspešni ti štitovi. Dolazili su ovde i Slovenci pre pet godina da bi se uklopili sa etnoturizmom ali neće ovi naši iz Nove Varoši i gotovo.–

U samom centru nalazi se crkva u u obliku krsta, u vizantijskom stilu i posvećena je Presvetoj Bogorodici. Crkva je podignuta na mestu gde je bio manastir koji je podigao patrijarh Gavrilo Rašković 1655. godine. Manastir se pominje 1719. i 1767. godine u pismima Raškovića ruskoj carici Katarini. Crkva je sužila do 1815. godine kada je popaljena zajedno sa celim selom za vreme Drugog srpskog ustanka. Bila je u ruševinama sve do 1862. godine kada je počela da se obnavlja uz pomoć sveštenika Sima Čakarevića sve do 1867. Godine. Potpuno je dovršena i osveštana na Blagovesti godinu dana kasnije. Crkva nije živopisana a u njoj su ispisana imena boraca izginulih u ratovima od 1912-1918 godine. U hladu drveta ispod crkve naišli smo  na spomenike iz doba Nemanjića, naslagane jedan na drugi koji čekaju nekoga ko bi ih očistio i na pravi način zaštitio od propadanja.
—Davne 1815. godine jedan paša krene da smiri ustanak Karađorđa preko Zlatibora ka Čačku gde ga Tanasko Rajić razbije na Ljubiću i savlada njegovu vojsku. Pri povlačenju došao je ovde i sve popalio i tada su Raškovići otišli za Austriju, nije ih više ovde nije bilo. Ovo je treća crkva na ovom temelju i rađena je od sige iz ovog potoka. Za nju je pare davao i Miloš Obrenović 1873. godine. Krov joj je slab pa je crkva u opasnosti od njegovog propadanja. Imamo sveštenika iz Nove Varoši koji dolazi u našu crkvu. –

—Ranije je oved bio patos i ćumur pa nam se izlilo jezero i nastala vlaga. Sveštenik koji je ovde služio bio je mlad i radan čovek, uradio je patos i pjevnice. Na Vidovdan izjutra u 9 sati i parastos se služi poginulim ratnicima nastradalim u ratovima.–


—Ispod Isusa Hristosa razapetog na krstu je vojnik sa šlemom,a ispod njega je zemlja i oko nje zmija. Znači, ne diraj me! Vojnik me brani i zmija me brani! Sa leve strane je dvanaest Božijih zapovesti, a sa desne strane je pevac. On objavljuje Uskrsnuće, a naši stari gde god su se kretali noćima su morali da idu. Kad pevac zapeva onda stanu i tu predane. Ako mu se sviđa on tu ostane, ako ne pevca u torbu pa opet dalje. Pevac je bio sve i svja u to doba. –

—Ovo je dubrovačka brava na starim malim vratima, a ovaj ključ čuvao je sveto pismo. Nema kalauza koji bi mogao da je otvori i kad se otvara i zatvara daleko se čuje.–

Kuće u zaseoku Vrelo koje čine centar sela su licem okrenute prema crkvi i školii dobro su očuvane, što govori o graditeljskoj baštini ovog prelepog sela. Većina je i danas nastanjena, a jedinstvene su po: načinu gradnje i upisanim godina ma gradnje na svakoj od njih pa se po tome vidi da su građene u XIX veku. Masivne su građe, a magaze su rađene od kamena, dok su gornje etaže od brvana koje su služile za stanovanje. U magazama su se nalazili dućani kafane i pekare, a u jednoj je čak bila i kovačnica.

Nekadašnji pokrivači od šindre i kamenih ploča zamenjeni su crepom ili limom što odudara od arhitektonske celine. Pažljivo obrađeni tesanici na uglovima zgrada i na otvorima govore u prilog majstorskim veštinama tadašnjih graditelja. Geometrijske šare daju se primetiti na delovima rogova, venčanica, doksata, streha, a od retkih metalnih ukrasa na prozorima i vratima su rešetke, šarke i zvekiri.


Pored stambenih zgrada tu su i pomoćne zgrade domaćinstva kao što su: ambari, mlekari, sušare ostave i štale za smeštaj stoke. Dok prolazimo selom zadivljuje nas umešnost graditelja u obradi kamena, drveta, kao i primeni nekih metalnih delova.

— Moj deda je došao ovde 1827. Godine iz Sokolca iz Bosne. Prvo su bile male sibarice, a kasnije su ove kuće građene.Vidite na ovim kućama krovovi od drveta su menjani, a ostalo ništa nije. Majstor koji je radio ove kuće imao je visak, konac, testeru i sekiru. To je tesano iz jednog komada ručnim kladarama, a ostalo je srce drveta i zato je toliko otporno. Beton jede sve živo dok drvo radi i traje. Evo pogledajte, ovde niko nema ni kapije ni avlije. Mi se ne svađamo tako da nam kapije ne trebaju.–

Najstarija kuća je izgrađena je 1873. godine zadržala je autentični izgled sa krovnim pokrivačem od kamenih ploča i u vlasništvu je Gavrila Čkonjevića.

U sobi se spavalo u stara vremena, dok su se u “kući” dočekivali gosti.−

Tu su i šašovci pokaza Gavrilo upirući prst na plafon.

—Mali su pendžeri i jedan i drugi. Puškarnice su bile na svakoj kući.−

—Ovo je sobica malo odeljenje, a zbog zuluma od Turaka ima dvoja vrata da bi prilikom gužve na jedna od njih domaćin utekao.-

—Devojka kad se udaje morala je da ima dva sanduka gde je čuvalo ruvo jer tada nije bilo šifonjera i kredenaca.–

—Patos je izrađen od cepanih dasaka. Koja je to daska, jedrina i širina, i to je sve sa sekirom cepano.–

Dve kuće Milojka Čkonjevića različite su starosti i veličine. Veći deo kamenog prizemlja je iz 1896. godine služio je kao kafana, a manji iz 1898 godine kao dućan za robu široke potrošnje.


Ulaz za dućan je posebno zanimljiv jer je uokviren kamenim elementima. Kafanska dvokrilna vrata i prozori su dobro očuvani i zaštićeni originalnim drvenim kapcima. Na spratu se nalaze prostorije za stanovanje i u celosti su od brvana. U sredini je drveni doksat od koga su postavljeni prozorska okna.
—Kuća je izgrađena 1886 godine, a dodata je i nadstrešnica 1898 godine. Zapali mi se krov u toku noći jedva smo spasili kuću. Iz zavoda za zaštitu spomenika su dolazili, ali finansijski nisu mogli da pomognu. Lim nije trebao da bude na krovu, ali pošto je šindra skupa investicija morao sam da zaštitim i pokrijem kuću o svom trošku.– rekao je Milojko Čkonjević

—Divanhana je stara turska reč i mesto je gde su Turci pušili, pili kafu i divanili. Te divanhane mogli su imati samo Turske paše, a moj deda napravio kuću i hteo divanhanu kao i oni. Opomenuli su ga Turci i nametnuli mu dodatni porez ali on nije mario za to. Kasnije su ga Turci ubili kod Sjenice.– objasnio je Gavrilo Čkonjević

—Ovde je bila vatra i čunak. Na žaru se kuvala kafa. Naši stari dođu u kafanu i sedam dana su tu. Uglavnom samo jave kući da im se pošalje preobuka.To je bila poznata kafana u Štitkovu pre 110 godina. Naši stari su radili plafon tako što su blatom oblagali oblice.– istakao je Milojoko Čkonjević


—Pored kafane otvorena je bila i prodavnica. Ovamo su bila burad sa vinom a rafovi i dalje stoje iz vremena kada su postavljeni.– dodao je Milojko Čkonjević

Manja kuća izgrađena je 1936 godine. Ima magazu izgrađenu od kamena a iznad je stambeni deo od brvana i u njoj i danas vlasnici boravi.

Prva škola u Štitkovu otvorena je u septembra 1887. godine u kući Vasilija Čkonjevića, a prvi učitelj bio je Čedomir Čakarević i radio je u njoj od 1887-1900 godine. Škola je premeštana po kućama meštana zbog Turaka, prvo kod popa Alekse a kasnije u novu kuću Čeda Čakarevića i Arsenija Vjetrovića. Škola se uselila 1926. godine u novu zgradu koja se nalazi preko puta crkve Svetog Blagoveštenja. Iako je dosta zapuštena i danas izgleda atraktivno i mogla bi poslužiti kao zavičajni muzej.
—Kad su đaci išli u školu nastavnici su imali dodatnu platu zbog terena. Imali su dovoljno hrane a od nas su dobijali konja i sedlo da odu po garderobu koju su kupovali na tačkice. Družili smo se uz vatru i pravili šale tada nije bilo televizije, pa nam je vreme lepše prolazilo. Ima četiri godine kako nema dece u školi– rekao je Gavrilo Čkonjević

—Čedomir Čakarević je bio učitelj, sveštenik i lekar. On je imao knjigu Vase Pelagića kojom je lečio ljude. – dodao je Gavrilo Čkonjević
—Kada sam ja išao u školu u njo je je bilo deset đaka sada nema nijednog a to je ogledalo ovog kraja i Srbije koja umire. U zadnjih dvadeset godina ovde nije rođena beba. – istakao je Milojko Čkonjević

—Ovo je mučilište I i II svetskog rata. Ovde je bila Udba sve do 1948. godine. Kada je Vuk Kalajitović poginuo otišli su. Imali smo policijske časove od 19. uveče do 7. ujutru.– naglasio je Gavrilo Čkonjević

—Ovo je stočarski kraj dobra zemlja i pitoma trava, ali samo dvoje troje ljudi drže po petnaestak krava i imaju subvencije od države.– rekao je Gavrilo Čkonjević
—Ljudi osim što  se bave stočarstvom gaje krompir i heljdu.– dodao je Milojko Čkonjević

Zadovoljni onim što smo videli sa  željom da se ponovo vratimo u selo Štitkovo krenuli smo nazad put Užica puni prelepih utisaka.

Predrag Marković