Press

Srbija za dva meseca osvojila 46 medalja

Posted: 18. avgusta 2015. u 08:56   /   by   /   comments (0)

Sistem nagrađivanja sportista i kategorizacija obezbedili pristojne uslove za oko 60 individualnih sportista koji ne sklapaju profesionalne ugovore

Za deset godina, od 1999. do 2009, Srbija je osvojila 59 medalja na najvećim takmičenjima, a u narednih pet leta (2010–2014) nanizala je 63 odličja. Ovo petogodište najbolje svedoči da imamo sve više vrhunskih sportista, posebno ako se zna da su u pomenutoj deceniji neki uspesi postignuti uz pomoć Crnogoraca. U ovoj analizi uzeto je u obzir 15 olimpijskih sportova: atletika, boks, džudo, kajak, plivanje, rvanje, stoni tenis, streljaštvo, tekvondo, tenis, veslanje, košarka, rukomet, odbojka i vaterpolo.
Euforija zbog „istorijskog srpskog leta” najbolje se vidi na društvenim mrežama, međutim, to je samo privid da smo mnogo bolji nego u prethodnih nekoliko godina. Ako se gleda seniorski uzrast, koji je glavno merilo uspeha, može da se konstatuje da su samo košarkašice napravile senzacionalni pomak (zlatna medalja na Evrobasketu), dok smo u ostalim sportovima otprilike tu gde smo i bili. Prve evropske igre u Bakuu napravile su „pometnju”, pošto smo na njima dobro prošli (15 odličja) a to takmičenje ranije nije postojalo.

Javnost po navici procenjuje samo rezultate vrhunskog sporta i ne zaviruje u mnoge druge važne stvari koje, po običaju, ostaju u senci trofeja. A to je istinska „krvna slika” sporta jedne zemlje, od školskog sistema, preko rekreativaca, do zaslužnih sportista. To je ono što se uglavnom krije iza pitanja kakvi su uslovi za bavljenje sportom u Srbiji (ministar Vanja Udovičić najavljuje da će klinci, kao i on nekada, kada je ulazio u svet vaterpola, moći besplatno da treniraju), na kakvim kičmama počiva budućnost naše zemlje (analize pokazuju da su nam deca „zakrivljenija” nego ikada, a da smo po gojaznosti maltene dostigli neprikosnovene Nemce!) i šta sve treba da ima neko ko našoj deci drži prve lekcije iz sporta. Ali, pošto su ovde tema „najbolji ambasadori srpskog sporta”, zadržaćemo se na njima.
Više nemamo asove koji treniraju u praznim bazenima ili konjušnicama (bilo je takvih slučajeva do pre nekoliko godina), što je već samo po sebi pomak. Skloni smo tome da sumnjamo u snagu zakona. Međutim, dva „papira” donela su veliki pomak. To su Uredba o nacionalnim priznanjima i nagradama Ministarstva omladine i sporta, doneta 2006. godine (kasnije menjana), i Kategorizacija sportista Olimpijskog komiteta Srbije, koja se primenjuje od kraja 2009. Primetno je da je broj odličja porastao otkako postoje te dve stvari.
Tako će, prema pomenutoj uredbi (donetoj najviše zahvaljujući nekadašnjem generalnom sekretaru Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Đorđu Perišiću), svaki vaterpolista dobiti 30.000 evra od države za titulu u Kazanju, dok će košarkašicama za evropsku krunu pripasti po 20.000 evra. Među vaterpolistima neki imaju i deset medalja na svom kontu, pa kad se one zbroje, ispada da su im uspesi sa reprezentacijom doneli isto kao jedan odličan ugovor u inostranstvu. U ženskoj košarkaškoj ligi u Srbiji smatra se da je i 500 evra odlična plata, pa je jasno kakvu „težinu” ima uspeh nacionalnog tima u Mađarskoj.

Ovo navodimo samo da bismo pokazali da u srpskom sportu postoji dobar sistem za motivaciju, posebno kada se zna da uz medalje ide i nacionalno sportsko priznanje (ovde ćemo ga skraćeno zvati „penzija”). Sportisti stiču pravo na „penziju” kad navrše 40 godina, a ona se trenutno kreće od 50.000 dinara (evropska bronza) do 150.000 (olimpijsko zlato). Primera radi, svaki vaterpolista će na ime titule u Kazanju imati, pored nagrade, garantovanu „penziju” od 125.000 dinara (oni koji su već bili prvaci sveta ranije su stekli to pravo, a sportisti se na kraju karijere uzima u obzir samo najvrednije odličje). U slučaju košarkašica, to je 100.000 dinara mesečno. Ova primanja se određuju na osnovu prosečne plate u Srbiji za mesec decembar prethodne godine (recimo, evropska titula vredi dve plate, svetska – dve i po, a olimpijska – tri). Sve to važi samo za olimpijske sportove i discipline.
Normalno, ovo ne znači mnogo Novaku Đokoviću, Milošu Teodosiću, Branislavu Ivanoviću i ostalim superprofesionalcima, ali je velika motivacija za strelce, kajakaše, atletičare, veslače, tekvondoiste, rvače, plivače… A upravo su ovi sportovi, takoreći amaterski, naše uzdanice za visok plasman na Olimpijskim igrama u Riju 2016.
Što se tiče kategorizacije OKS, ona je od decembra 2009. razvrstala sportiste u „platne” razrede (prvi, drugi i treći). To, otprilike znači, kakvi rezultati – takvi uslovi. Sportisti kroz svoje uspehe obezbeđuju sebi viši standard za pripreme (ali i život), pa su tako neki od njih skromne srpske hale i planine zamenili ekskluzivnim svetskim mestima, a „pokriveni” su i vrsnim stručnjacima, ishranom (suplementima), fizikalnom terapijom, anti-doping programom, sportskom medicinom… Razume se da bolje pripreme donose i veću šansu za nove medalje.
Trenutno je oko 60 individualnih sportista obuhvaćeno ovom kategorizacijom. Trinaest je u prvoj grupi – „olimpijac kandidat za medalju” – a među njima i osvajači odličja iz Londona: Milica Mandić (tekvondo, zlato), Ivana Maksimović (streljaštvo, srebro), Andrija Zlatić (streljaštvo, bronza). OKS je nedavno uveo i Razvojni program (koji talentima daje vetar u leđa pre no što ih obuhvati kategorizacija) i finansiranje ekipnih sportova. Tu su i stipendije Ministarstva omladine i sporta za 370 sportista iz 49 sportskih saveza (ukupno 270 miliona dinara). Stipendije se kreću od 35.000 do 75.000 dinara. Najviše dobijaju zaslužni sportisti a među njima su Ivana Španović, Emir Bekrić, Asmir Kolašinac, Tatjana Jelača, Ivana Maksimović, Andrea Arsović, Damir Mikec, Zorana Arunović, Dimitrije Grgić, Velimir Stjepanović, Ivan Lenđer, Nikolina i Olivera Moldovan, Davor Štefanek, Nemanja i Stefan Majdov, Milica Mandić, Tijana Bogdanović, Tamaš Kajdoči, Dušan Borković…
Poslednji rezultati su ohrabrenje da bismo dogodine u Riju mogli da budemo bolji nego u Londonu 2012. kada smo osvojili četiri medalje (zlatnu, srebrnu i dve bronzane). Tim pre što smo na prethodnim igrama imali devet sportova sa plasmanom od 4. do 10. mesta.
Dok slavimo ovo leto, treba znati i da mnoga velika takmičenja tek dolaze ove godine i početkom naredne, koja će uobličiti naše ambicije na najvećoj smotri sporta. Videćemo za početak koliko mogu na kontinentalnim šampionatima krajem leta košarkaši, odbojkaši i odbojkašice.
Aleksandar Miletić

www.politika.rs