Umetnost, Vesti

Škola glume Andrijane Simović: Uspeh se meri i time koliko si dobar čovek

Posted: 20. decembra 2015. u 02:58   /   by   /   comments (0)

Biti glumac, pored učiteljice, pilota i doktora jeste jedna od najčešćih želja u doba najranijeg detinjstva gotovo svih generacija. Najranije igre u kojima se pretvaramo da smo ono što su naši roditelji, drugovi ili uzori iz knjiga , likovi iz priča, crtanih filmova…, jesu i naša prva glumačka ostvarenja. No, odrastanje i spoznaja da je za zanimanje glumac potrebno ići i specijalizovne škole i ozbiljno se angažovati na savladavnju te veštine jeste nešto što gasi magiju početnog impulsa da je gluma samo igra, zabave i “pretvaranje” u nekog ili nešto. Ipored toga, određen broj roditelja usmerava svoju decu na ovu aktivnost u školama glume do izbora pravog zanimanja. Za šta su sve škole glume za decu do svršene srednje škole korisne , razgovarili smo s Andrijanom Simović. Andrijana je glumica po zanimanju, mestom boravka i pozivom vezna za Užice i užičko Narodno pozorište ali svoje škole glume vodi u Užicu i Požegi. U Požegi školu glume drži od 2010. a u Užicu od 2014. Usklađujući obaveze , svoje i koleginica s kojim je počinjala pedagoški rad , trenutno je u poziciji da sama drži škole na oba mesta.
021-U Užicu imam oko petnaestak đaka dok broj polaznika u Požegi varira. Prošle godine sam,ovde u Požegi, imala tri grupe ali se ove godine broj đaka sveo na dve, iz razloga što je “najstarija “ grupa delimično na fakultetu a delimično su u završnom razredu srednje škole i skocentrisani su na gradivo za Veliku maturu i prijemni za fakultet pa ne možemo da uskladimo slobodne termine. “ Starija” od ove dve grupe u Požegi ide u školu glume tri godine, a mlađa tek počinje ove godine i ukupno ih je dvadesetak- iznosi Andrijana podatke koji govore o zainteresovanosti dece za školu glume.
Na pitanje šta se od elemenata glume obrađuje u školama, Andrijana Simović kaže:
-Obrađuje se, između ostalog, i dikcija i scenski pokret. Starija grupa, tu gde su osnovci do sedmog razreda, već sama radi dikciju, tako ja tu nema potrebe da ih u bilo čemu usmeravam , ni u fizičkom, ni u govornom smislu. Naravno, ja sam tu kad zatreba. Cilj mi je bio da oni to sami, kao grupa, isto kao i na Akademiji ili u pozorištu, rade kolektivno , u jednom glasu. Potpuno isto kao u pozorištu, tako i oni sada funkcionišu- u jednoj liniji , slušaju jedni druge kako dišu. Kada počnu , u samom startu, svima to izgleda komplikovano i potrebno je vremena da shvate i počnu da rade onako kao što im od početka govorim: “slušajte jedni druge, slušajte kako diše partner..” i, kad to počne da funkcioniše onda je to lako i prirodno. Sada , nakon tri godine, nema više potrebe ni da ih opominjem na stav, držanje tela, položaj ruku , pogled…, sve se to samo srodilo s njima tako da imamo situaciju kao kod svake prirodne grupe: da se međusobno koriguju , da napreduju i pojedinačno i kao grupa. To je ono što meni predstavlja veliko zadovoljstvo u ovom pedagoškom radu. Moja velika satisfakcija je što vidim napredak, vidim nešto što se pomera, proizvod onoga što ja njima dajem i što prenosim na njih.
Pored dikcije na čemu se još zadržavate na časovima ?
– Scenski pokret je takođe nešto što je jako važno i na šta obraćam pažnju: kako se ja ponašam sa svojim partnerom, koliko treba da budem daleko od njega da mu ne smetam u njegovom prostoru, pa i ako uđem u njegov prostor moram da imam razlog i pokriće za to. Na sceni kao i u životu, sve ima svoj razlog, ništa se ne dešava bez razloga, samo što se na sceni tome daje više akcenta. Scenski pokret je učenje manira, kulture ponašanja i ophođenja i to su neke stvari koje ja s decom radim polako i postepeno. Ovako kad pričam to zvuči komplikovano i možda i previše stručno, apstrakno, ali u praktičnom radu u školi sve je to jednostavnije , čak i zabavno .

014Šta deca očekuju kad upišu školu glume?
-Ono što im svo vreme govorim jeste da e mođe desiti da neće bit glumci ali da će im , bez obzira što izaberu za svoje zanimanje, veoma značiti . “ Način na koji govorite, ono što vas ja učim a što sam i sama naučila od svojih profesora, dosta govore o vama”- to je prva lekcija koju im stalno ponavljam . Postoje klimaksi i antiklimaksi u govoru, ubrzanja , logički akcenti, sekundarni akcenti u govoru , to je čista matematika. Ako želimo da pošaljemo neku poruku moramo da odredimo način na koji ćemo da govorimo, od tonaliteta do akcenata određenih reči. Na kraju, tu decu sutra očekuje bilo kakav javni nastup na kome moraju stati pred ljude i nešto reći. Da pođemo od toga da su i sada u situaciji da ustanu na času i odgovaraju. Pa i to je vrsta javnog nastupa gde moraju biti samouvereni, odgovarati samouvereno, a to je ono što doprinosi boljoj oceni. Pred tom decom je budućnost gde će jako često biti u prilici da istupaju javno, bilo u svakodnevnom govoru ili na fakultetu, kasnije na poslu…Pored toga što se nauče pravilnom držanju i pravilnom izgovoru, bitno je i da se oslobode treme. Trema je veliki problem za javni nastup . Mi ovde, radimo na oslobađanju od tog osećaja.To je postupan rad gde se radi i na osećaju samopouzdanja , vere u sebe i svoju ličnost.

Roditelji takođe imaju svoja očekivanja?
-Jedan deo roditelja očekuje da na detetu odmah vidi promene. Posebno ako se tiče tog dela ponašanja deteta koji se vezuje za tremu. Međutim, to nije samo do mene, to je i do roditelja. Način na koji se roditelji ophode sa decom i njegovog mesta u porodici. U tome je potreban zajednički trud, ne samo moj. Oslobađanje deteta od treme jemoj deo posla i mi radimo na tome, ali je istovremeno potrebno i da roditelji učestvuju u tome: podrškom, pozitivnim podsticajima, pohvalama i komenarima na svako njihovo napredovanje. Samopouzdanje kod deteta ne mogu ja da rešim, niti glumačke veštine. Ja mogu da dam podstrek ali roditelji su jako važni u svemu tome.
074Koliko se vidi razumevanje kod roditelja za ono što deca nauče na časovima?
Odnos roditelj- dete može jako lako da se pročita, da se vidi koliko se taj odnos menja i u kom pravcu. Imala sam situacija da roditelji dovedu decu i već posle par časova očekuju da svoje dete vide u nekoj predstavi, na sceni, da mu dam neki veliki zadatak. No, ja to ne radim. Meni su svi jednaki i sve se radi polako i postepeno. Nekada su to dosadne stvari ali su jako korisne. Nekada su to igre koje su naizgled besmislene ali jako mnogo znače. Tim igrama mi vežbamo bespredmetne radnje kojima se razvija percepcija , percepcija prostora: da li smo u otvorenom ili zatvorenom prostoru, šta se oko nas zbiva, na koji način nešto uzimamo…Mi moramo imati osećaj za sve što se oko nas zbiva, pri tome ne mislim na vid , već na unutrašnji osećaj: da znamo šta se oko nas zbiva i da na sve obratimo pažnju. Nekad dolazim u situaciju da dete u prvi mah ne razume važnost svega toga što mi zovemo igrom ili pogrešno prenese roditeljima, ili ne objasni dobro šta se na času radilo pa i sami roditelji ostanu u uverenju da su to beznačajne stvari. Za neke od tih pogrešno interpretiranih ili stvari koje se ne razumeju , potrebno je i roditeljima objasniti suštinu u nekim kratkim crtama. No, uglavnom imaju povrenja koje se potrvđuje kada se, kroz određeno vreme primeti očigledan napredak deteta: i u ponašanju, stavovima koje zauzima, samostalnosti, samopouzdanju ali i po uspehu u školi.
Kako se ogleda povezanost škole glume sa upehom u školi?
– U ovoj starijoj grupi, a i onoj pre nje od kojih su mnogi sad studenti, često se dešavalo da su se pohvalili dobrim ocenama iz škole. Posebno su me radovale njihove petice, pa čak i iz predmeta koji nemaju puno veze s glumom. Istorija, na primer, uspeh iz ovog predmeta bio je povezan često i s veštinom besedništva, od ratničkog do političkog, koju smo savlađivali na časovima. Mi obrađuje neke stvari koje imaju veze s gradivom ali, ne i na isti način kao u školi. Pretpostavljam da i profesori imaju pozitivan stav ne samo prema znanju koje deca upotpunjuju na ovaj način, baveći se glumom, već i da imaju određeno poštovanje prema takvoj deci koja se bave nečim što proširuje njihovo i znanje i razumevanje i gradiva i života uopšte . Stvari kao gluma nisu nešto što decu interesuje, posebno u ovim uslovima i načinu života koji je preokupiran medijima, internetom, tako da deca koja pohađaju ovakve škole i pokazuju širok spektar znanja i sposobnosti, bivaju i interesantna i zanimljiva i svojim vršnjacima, a pobuđuju podsticaj kod svojih drugova  za slične aktivnosti. Današnju decu je jako teško zainteresovati za npr. vojničko besedništvo, za kralja Petra , Gavrilovića…, ali način na koji mi to obrađujemo , njima je zanimljiv i onda vole i da pokažu i drugima šta su oni to naučili. Posebno mi je drago zbog toga, jer mi ne pokazujemo rezultate samo na sceni , nego se da se to širi i dalje, da ima neku težinu i značaj.
Da li su za upis potrebne posebne pripreme ili znanja ?

-Nikad ne pravim klasičan kasting. Većina učenika odnosno polaznika ove škole ostaje zahvaljujući prirodnoj selekciji. Prosto , kroz neko vreme na časovima, roditelji i deca ili se prepoznaju u tom procesu ili se ne prepoznaju i to je to. Nikad ne vršim pritisak u smislu: uradi to, moraš to…Ono što zaista želim jeste da neću da mi deca samo rade na tekstu, da glumimo…To dolazi na kraju, jer do toga mora da se prođe jedan dug proces koji nije važan samo za to što ćemo u maju da izađemo sa predstavom nego mi je bitnije da se ceo rad odrazi i šire- na ličnost deteta. Ono što uvek preporučujem je da svako od njih ko upiše glumu ostane makar godinu dana. Pri tome mislim na školsku godinu jer tako i radim s decom: za svaku godinu napravim plan koji treba da prođemo, i za svaku godinu, slično kao na Akademiji, zna se šta se uči. Jedan ili nekoliko časova ništa ne znače, jer ne može da se shvati ni značenje celog programa niti da se primeti neki napredak. Manja deca često iskazuju i nerazumevanje i nestrpljenje pitanjem : kad ćemo mi da glumimo? Takvoj deci treba objasniti da je gluma sve ono što mi radimo, da je gluma u suštini: biti spontan, realan, raditi stvari na sceni kao što radimo i u životu . Uporno ih učim sve vreme da neću ništa spolja , da neću ništa da vidim na licu, da plač i smeh mogu da budu i iznutra, da publika sve može da vidi , sve ono što je spolja a nije proživljeno iznutra.
064Kako formirate nastavni program koji deca treba da savladaju?
-To je sve kombinacija, i škole i iskustava sa scene i svojih i tuđih, sopstvene spoznaje i sebe i onog čime se bavim. Škola je izuzetno važna . Sasvim je očigledno ko ima dobru školu , to se vidi na sceni. Publika ne može da se zavara. Ali isto tako i iskustvo, rad sa rediteljima, sa dobrim pedagozima jejako bitno. Isto kao i bilo koji drugi zanat: možeš i da završiš kod dobrog obućara koji je sjajan ali ako se ne posvetiš tome, ako ne gledaš šta drugi rade, ako ne radiš na poboljšanju, na usavršavanju sebe i svog zanata onda tu nema ni prave posvećenosti onome što si kao svoj zanat izabrao. Bitno je i takmičiti se sa sobom, biti bolji od prethodnog puta …Iz svega toga što sam naučila i što još uvek učim, trudim se da izvučem najbolje i da na najednostavniji način, pristup  prihvatljiv deci, prenesem deo svog umeća.
Pri tome, Vi mora da stalno preispitujete svoj odnos i prema glumi i prema svom pedagoškom radu?
-Naravno. Niko sebe ne može da spozna do kraja, ali cenim da pametan čovek radi na tome celog života, da spoznaje sebe što više. Za glumca je to prirodna stvar. Moraš se baviti sobom , moraš čeprkati, čupati po sebi i tražiti se. Sve mi posedujemo: u našem organizmu, svesti, telu, uvek postoje dve glavne linije : dobra i loša i ona treća koja čini kombinaciju te dve. Niko od nas nije ni apsolutno dobar, niti postoje ljudi koji su ekstremno loši, svi sm mi kombinacija obe strane. Potreban je balans i kriterijumi da biste iz sebe izvukli najbolje a to postavljam i pred sebe kao zahtev a tome učim i decu.
039O uticima na časovima glume razgovarali smo i sa nekoliko polaznika na školi glume u Požegi . Jelena Despotović, učenica VI razreda OŠ Emilija Ostojić je ovu školu upisala ugledajući se i slušajući utiske drugarica koje već imaju iskustva. Njeni prvi utisci , budući da tek počinje , vezani su za igre koje prolazi na časovima te otuda i zaključak da i nije toliko teško koliko je očekivala. Navikla na klasično obrazovanje, Jelena se oduševila i kad je shvatila da pred sobom nema klasičnu nastavnicu te joj je , uz zanimljiv program, ova škola i iznenađenje i zadovoljstvo. Vanja Janković iz OŠ Petar Leković je takođe tek počela ali je došla sledeći svoju želju od detinjstva da bude poznata glumica. Njeno mišljenje o glumi jeste da je pred njom težak zadatak na putu ostvarenja snova budući da već spremno očekuje ono što smatra najtežim: učenje teksta i uživljavanje u uloge, koje , kako je rekla : treba da budu ozbiljne i da se spolja ne primeti da ih igra glumac. Jednog od najmlađih članova ovog budućeg glumačkog ansambla za predstavu na kraju godine , Jana Burlić, prvaka iz OŠ Emilija Ostojić na glumu je upisala tetka. I tako, slušujući tetku i nastavnicu Andrijanu, Jana uživa u igrama “Ubice” i “ Klik”. Njen najveći  problem je što joj drugarice u školi ne veruju da ide na glumu.
Nastava u školi glume Andrijane Simović odvija se u Gradskom kulturnom centu Užice i Kulturnom centru Požega.

M. Nikolić