Umetnost, Vesti

Satiričar nije neprijatelj države a ni prijatelj moćnika: Bojan Ljubenović

Posted: 25. februara 2016. u 14:34   /   by   /   comments (0)

Predstavljajući svoje knjige: „Pisma iz Srbije“, za koju je nedavno dobio nagradu „Radoje Domanović“ Udruženja književnika Srbije za najbolju satiričnu knjigu 2015. u Srbiji, i zbirku aforizama „Trn u oku“ ,  u Gradskom kulturnom centru Užice 24. februara, Bojan Ljubenović je izazvao talase smeha među prisutno publikom. Kao i uvek kada se sluša ton smeha koji izaziva satira koja je u Užičkom kraju izrasla i srasla s tradicijom i svakodnevnim životom i poslom, bez obzira kakav bio, očigledno je da i sam taj smeh govori koliko i podtekst satire. Ta višeznačnost smeha izazvanog satirom dovela je do nužnosti da se sa autorom, Bojanom Ljubenovićem, koji je u narodu poznatiji kao urednik humorističke strane „Večernjih novosti“ , porazgovara o ozbiljnijim temama, upravo onim kojima se satira bavi, bez obzira što se smatra da  u najvećem služi za zabavu.

Čini mi se da je satira i aforizam kao kratka forma poslednjih godina jedan od najpopularnijih književnih žanrova. Kakvo je Vaše mišljenje?

-Mislim da se za tu popularnost sam izborio. Ne samo što mu okolnosti idu na ruku već  se svi drugi, kad je situacija teška, naročito u medijima, zbog slobode govora, izmaknu. Biću pretenciozan i reći da se svi drugi rodovi književnosti sklone u stranu, nađu neki zaklon. Nema mnogo onih koji „ izađu na crtu“ onima koji suzbijaju slobodu mišljenja i druge lične slobode. Satiričari su tu da kažu svoje mišljenje, da upere prst u onoga ko to radi, da „izađu na crtu“, kako se to moderno kaže. Niste mogli mnogo da nađete pesnika ljubavne ili patriotske poezije, čak modernista ili nekih slikara  koji su u teškim vremenima izašli i rekli svima otvoreno šta o njima misle. Tako je sada, tako je bilo devedesetih, tako je bilo ranije…I uvek oni prvi stradaju, i uvek se to  nekako i očekuje od njih. Ali, to je izbor koji svako ko počne da se bavi ovim vidom književnosti sam napravi, niko ga ne tera da gura prst u oko svima, da uzima slobodu da kritikuje sve redom..Prosto, kad radiš tako nešto moraš da budeš svestan da možda i pretrpiš ozbiljne posledice kao što su to neki satiričari u prošlosti i trpeli, da ti knjige budu zabranjivane, da ti emisije budu skidane s televizije, da tvojih knjiga neće biti baš u izlozima knjižara, da nećeš sedeti u prvim redovima na nekim svečanim akademijama u državi, da nećeš dobijati ordenje i nagrade, ali to je izbor koji si sam napravio i to je izbor koji ima određenu cenu. S druge strane, nagrada je to što svima možeš da pogledaš u oči, što možeš pred sobom da budeš čist i da kažeš da u vremenima koja su bila teška, nisi uzmakao već si rekao ono što si mislio. Aforizmu ide na ruku i to što su se pojavili novi mediji: tviter, fejsbuk i ostalo, gde se kratka forma vrlo ceni tako da mnogi satiričari koji nemaju mogućnost ili želju da objave knjigu i da se predstave na način na koji je meni večeras omogućeno, čine to putem ovih novih medija i na taj način stiču poštovanje. Tako da, osećaj vas ne vara, aforizama i satire ima više nego ranije što samo govori da je situacija teža nego što bismo voleli.

Osim sve veće prisutnoti satire na našim prostorima iz razloga koje ste naveli, čini se da se narod 034ovde zakačio za tu istu satiru, smatrajući je jedinom istinom nečemu čemu mogu da veruju, kao za slamku spasa?

-Pa, jeste. Ali, pitanje je koliko je ta slamka jaka i koliko može da izdrži. Kao satiričar ne mislim da satira može mnogo toga da promeni- da iz korena promeni jedno društvo, odnose u društvu i tome slično. To nije tačno. Za promenu jednog društvenog sistema , porteban je mnogo veći društveni konsenzus, mnogo veći napor. Potrebno je da se pored satiričara, u tu borbu za jednu pravedniju, slobodniju zemlju uključe i drugi intelektualci i da skupe hrabrost, da izađu iz senke, da izađu iz skuta pojedinih moćnika, da ne govorim iz…, neke teže reči, da se svi zajedno borimo za neke vrednosti, koje ne moramo nazvati ni evropske ni ne znam kakve, koje su prosto- ljudske. Potreban je jedan širi konsenzus ljudi i to ne samo umetnika nego i običnih ljudi i ljudi koji se bave malim, sitnim stvarima..Svi zajedno želimo da se ovo društvo promeni, a satiričari su ti koji možda prvi ponesu neku, da ne budem pretenciozan kada kažem baklju slobode. Možda to  nije baklja, možda je to za sada samo jedno palidrvce kojim pokušavaju da osvetle jedan put koji od nas kriju namerno ili smo ga sami svojom krivicom izgubili. To je sve što satiričari mogu. Neki satiričari misle da je satira svemoćna, da je jako važna za jedno društvo, da je presudno važna i naravno da to nije tačno. Ali, nije baš ni da je nevažna. Da je nevažna, sve bi vrvelo od satire na televiziji, u svim medijima, a to, na žalost, nije tako. Satira je uvek na poslednjim stranama novina, skrajnuta, u televizijskim emisijama gotovo da je nema …Imali ste slučaj sa emisijom „24 minuta..“, koja se pojavila pa se ugasila, naravno-zna se iz kojih razloga. Ali tako je kako je i to je to.

Kada sam rekla- slamka spasa, nisam mislila na eksplicitnu promenu koju ljudi očekuju od satire, već mi se čini da je u ovim vremenima ona ljudima u najširem smislu predstavlja i jednu vrstu utehe u nedostatku nekog pokreta nezadovoljnih ovim pa ni skorašnjim , bivšim stanjem. Činjenica je da se emisija „24 minuta…“ smatra jedinom opozicijom u Srbiji..?026

-Tako je, ali da bi to bilo tako, satiričar mora da bude pošten. Satiričar ne sme da bude pristrasan. Satiričar mora da bude objektivan i da sa jednakim žarom da kritikuje i one koji su na vlasti i one koji su u opoziciji. Satiričar ne sme i ne može da bude prijatelj sa moćnicima. Ne sme da bude ni neprijatelj, da se razumemo. Satiričar nije protivnik države, nije izdajnik…, samo ko ukazuje na neke greške jer ovoj zemlji želi dobro i svojim pisanjem želi da doprinese opštem preporodu ili kako god hoćete. Mislim da neki, pogotovo ovi ljudi na vlasti ne shvataju dobro šta je satira. Oni satiričara doživljavaju kao neprijatelja. Ne, on nije neprijatelj! Meni neki put kažu: pa , dobro, zašto neki put ne pohvališ nešto što je dobro? Ja kažem: to nije moj posao. Imate sasvim dovoljno ljudi koji će da vas hvale , od akademika, intelektualaca pa do vaših stranačkih kolega. Moj posao je da govorim ono što ne valja, da ukazujem na to, a vaš posao je da radite kako najbolje znate i da se manje-više ne obazirete na mene. Ali, vrlo je teško to dokazati svima jer vas odmah gledaju kao neprijatelja. Meni smešno, a bogami, ponekad i nije…, kad je bila prošla vlast ja sam o njoj pisao vrlo oštro i onda su ovi koji su danas na vlasti mislili da sam ja njihov i da ću, kad oni dođu do vlasti biti njihov. Međutim,  kad se promenila vlast , ja na jednak način pokušavam da pišem i o ovoj novoj vlasti, onda me ovi bivši , koji su u opiziciji tapšu po ramenu, lajkuju na društvenim mrežama… Onda se svi oni razočaraju kad dođu na vlast jer vide da prosto-nisam ničiji, ja sam svoj, predstavljam sebe ponajviše a onda i čitaoce koji čitaju „Trn „ u Večernjim novosti i nešto im znači. Ne znači im mnogo, ali možda tog dana kad otvore novine nađu sebi malo olakšanja kad pročitaju nešto.

043Čini se, posmatrajući satiru, njenu zastupljenost i našu istoriju, da smo mi genetski jedan mazohistički nastrojen narod koji u uživa da se smeja na svoj način , pošto nam je satira kroz veći deo istorije bila jedini istinski opis stanja društva u tom trenutku koji opet nije bio dobar ali smo ga istrpeli nekako tešeći se smehom? 

-Mislim da je to u stvari beg. To je izraz nemoći. Vi morate da pobegnete negde a onda bežite u duhovitost , u podsmeh, misleći da ste time nešto postigli. To jeste trenutno, trenutni odušak, trentuno vam padne kamen sa srca kad se nečem nasmeješ, zakloniš iza nekog vica. Da bi se s ovim društvom nešto ozbiljno dogodilo , da bi živeli bolje, da bi se preporodili, da bi sistem vrednosti sa ovog dna podigli na neke razine normalnog života, smeh i satira nisu dovoljni. Potreban je jedan, neću reći-pokret, već jedan ozbiljniji društveni napor ili konsenzus. Potreban je jedan i otpor, građanski otpor. Mi danas imamo na društvenim mrežama sijaset ljudi koji su protiv rijalitija, ali nije dovoljno napisati status na fejsbuku i mislite da ste nešto postigli. Mislim da je potrebna jedna ozbiljnija društvena akcija , malo više tribina, obilazaka škola, malo više političkih pritisaka na vlast da takve pojave suzbije. Kod nas se svelo na to da , ja to u šali kažem- kad u drugim zemljama ljudi izlaze na ulicu i bune se za neka svoja prava, kod nas je tehnika toliko napredovala da nigde ne izlazimo već samo napišemo to na tviter i mislimo da smo nešto uradili. Kod nas je sunovrat vrednosti toliko jak i taj talas prostakluka toliko jak da je to već cunami a cunamiju se ne možete suprotstaviti bilo kakvim bedemom. Potrebno je izgaditi jedan jak društveni bedem da bi se taj cunami prostakluka slomio. Duboko verujem da u ovoj zemlji , ma kako mi nju nazvali i kako narod ponekad kritikovali, u ovoj zemlji ima daleko više normalnih, poštenih , pristojnih ljudi nego što bi se to na prvi pogled moglo zaključiti čitajući dnevnu štampu i tabloide. Želim da verujem da ima daleko više pristojnih ljudi i da su se samo malo sklonili. Uvek se pristojan čovek skloni kad naiđe tako neki nalet..To je možda osnovna greška. Ne treba da se sklanja.

Ono što želim da Vas pitam je verovatno ono što bi Vas, u ovim okolnostima u kojima živimo,  pitalo pola Srbije: kako se ne plašite?

-Ko kaže? Svestan sam da radim posao zbog koga vrlo lako mogu da izgubim radno mesto i ne gajim iluzije da će veliki broj ljudi stati u moju odbranu. Verovatno bi neko kratko vreme na internetu bilo negodovanja i onda bi se sve zaboravilo. Smatram da bi Evropska Unija i još neki koji se deklarativno zalažu za slobodu štampe, lične slobode ljudi …, da bi morali da pokažu veću solidarnost sa ljudima koji su izgubili posao upravo zbog toga što su se zalagali i promovisali te vrednosti. Znate, danas, promovisaćete slobodu štampe, dobićete otkaz, onda će tri dana da se buni javnost, četvrti dan će vas svi zaboraviti. Niko vas neće pitati da li ste gladni, da li su vaša deca gladna, gde ćete naći posao, šta se uopšte desilo sa vama. Niko! Ni iz Brisela, njihove administracije kojoj su puna usta slobode štampe i demokratije i primaju desetine hiljada evra mesečno nadoknade za borbu za takve vrednosti, niko od tih ljudi vam neće doći na vrata i reći: „ej, šta je s tobom, jesi li gladan, gde možeš da se zaposliš?“, a ne možeš nigde. Svi znaju da nigde posla za takve nema, evo slučaj s Oljom Bećković. Ona je izgubila posao, da li ga je našla? Nije. Ona ima sreću što je toliko popularna da može još po negde nešto da radi, a šta ćemo sa sijaset drugih novinara ili ljudi koji su građanski aktivirali da bi se borili za neke vrednosti koji su izgubili posao i koji su skrajnuti u društvu i o kojima niko ne vodi računa. I, mislim da to licemerje Evropska Unija treba da prekine i da u toj EU, Ujedninjenim nacijama ili kako god, mora da postoji neko ko brine o takvim pojedincima , jer, prosto je nemoguće da se kola u jednom režimu slome samo na par ljudi i da niko o njima više ne brine. To je možda , odgovor na to pitanje: da li se plašim? Trudim se da radim pošteno svoj posao, da budem objekivan. Ukoliko mi se to obije o glavu, ok. , sam sám izabrao da se bavim time, niko me nije terao, zdrav sam, živ sam, otići ću na neku skelu, baviću se građevinarstvom i živeću dalje…066

Kada smo kod slobode medija, za kraj, pitanje upravo o tome, o činjenici da je sama terminološka odrednica „sloboda medija“ toliko puta i kroz svačija usta i u svim mogućim i nemogućim prilikama prežvakana da je , kao i sve kod nas, postala-floskula ali, konkretno, reagovali ste na cenzuru u medijima  koja se ispoljila nereagovanjem nacionalnih medija i to  satirom  u Novostima kada je protekle nedelje bio protest protiv sporazuma sa Nato paktom , aforizmom o nevidljivim građanima..

-Tim aforizmom nisam stao na stranu organizacija koje su protestvovale protiv neke političke odluke. Meni je samo bilo neverovanto da se u centru grada okupi nekoliko hiljada ljudi i da to niko ne objavi. Protiv toga se borim. Boriću se protiv tog medijskog mraka, da neko u centru grada okupi nekoliko stotina građana i da to bude na svim medijima a da se , s druge strane, okupi 5-10 000 ljudi i da to ne bude..

Bez obzira na razlog..

-Bez obzira na razlog. Dužnost medija, prvenstveno onih koji se finansiraju sredstvima građana jeste da blagovremeno informišu javnost o informacijama od javnog značaja. Javni značaj je , da ako se u centru Beograda okupi pet ili deset, koliko su rekli, hiljada ljudi, da to zaslužuje bar jednu vest. Međutim, u informativnim emisijama toga nije bilo i to mi je malo zasmetalo. Prosto , učesnik sam nevidljivih demonstracija iz ’96-‘ 97 kada smo mi danima šetali Beogradom i bili nevidljivi na RTS, pa sam mislio da je to vreme prošlo. E sad neki drugi ljudi šetaju, bez obzira koliko oni meni nisu politički bliski, bilo bi u redu da se ti ljudi pojave, opet kažem- naročito u medijima koji se finansiraju sredstvima građana, da se to pomene. Taj aforizam je samo to imao za cilj i ništa više.

M. Nikolić