Društvo

Rumunija, zemlja između legende i istorije

Posted: 18. marta 2019. u 21:51   /   by   /   comments (0)

Autor: Boban Markotić

Rumuniju  sam počeo da upoznajem još u detinjstvu krajem osamdesetih godina, kroz česta turištička i šoping putovanja koja su organizovana iz Užica.  Sa majkom trgovačkim putnikom prelazili smo granični prelaz Vatin, koji pamtim da su umesto cveća i zelenog pojasa imali zasađen luk i paradajz.  O tome da si u pograničnom gradu Temišvaru  mogao da kupiš  dve  vrste  sapuna ili hleb nekoliko dana star da si mogao zube sa njim da polomiš…  Tek ako krenemo prema unutrašnjosti prema Kluzu, Aradu ili Bukureštu koga s pravom nazivaju “Pariz istoka“. Skromnost i štednja na svakom koraku. Onda se decembra 1989. godine dogodile antikomunističke demonstracije koje su dovele do pada režima Nikolaua Čaušeskog. Tri decenije nakon demokratskih promena  ponovo smo u Temišvaru.

Bilo je leto 1988. godine.  Kao osnovac, obučen u džins,  bio sam prava atrakcija u Temišvaru i Aradu. Hteli su da me skinu i kupe svu moju garderobu. Putnici iz autobusa užičke Rakete donosili su podravkinu Vegetu, Krašove cokolade, valfe i bonbone, zlatiborsku pršutu koju su veoma povoljno nudili za domaću valutu lej. Ili su ovi delikatesi završavali kao čast trgovcima  Robne kuće grada na Begeju a zauzvrat  se   veoma  povoljno  pazarili servisi za ručavanje od kobalta, escajzi,  keramika,  bela tehnika,  muzički  instrumenti…  Odlazak u Rumuniju doživljavao  sam kao odlazak  u samoposlugu  i umetnički doživljaj.  I tada, pre tri decenije, i sada, Temišvar je bio i ostao veoma lep barokni grad,  čist i uredan,  sa poslastičarnicama i kafićima kao u Beču.  U centru  je zgrada  Opere,  Galerija sa izvanrednom postavkom njihovih umetnika,  u blizini je izuzetno lep muzej, iz koga  još pamtim postavku srednjevekovnu postavku oklopa, oružja i novca.  Nakon  obavezne  kafe i kolača  u gradskim kafićima,  sledio bi obilazak gradskih  knjizara gde su se mogle veoma povoljno  pazariti knjige o najvećim svetskim slikarima na italijanskom i engleskom jeziku, a koje niste tada mogli naći u  Užicu.

Bukurešt: foto-SeeBtm

Bukurešt  je tada bio posebna priča.  Izgradnja  Zgrade  Državnog parlamenta druga u svetu odmah posle američkog Pentagona,  privođena  je kraju.  Zgrada je dugačka  270 metara i široka 240 metra,  visoka je iznad zemlje 86 i ide 92 metra ispod površine, sa devet nivoa pod zemljom i površinom od čak 330.000 kvadratnih metara.  Za igradnju ovog državnog koloseuma čija gradnja ni do danas nije do kraja završena, i ne mogu da nađu svrhu svim njegovim prostorijama, potrošeno je dve milijarde dolara.  Zvanično  gradnja je počela leta  1985,  ali su pripreme počele još 1980.  U nacionalnom muzeju doživeli smo pravi šok kada smo šetajući  salama  naleteli na umetnička platna El Greka,  Rafaela,  Brojgela, Karavađa…  Uzbuđenje je dostiglo vrhunac. U potkrovlju muzeja zbirka od poludragog  kamenja, a imali su i zbirku  asirske primenjene umetnosti. Pišem o ovome, jer  s jedne strane vrhunske umetničke postavke a na ulicama prestonice redovi  građana za hleb, ulje, meso, mesne prerađevine, mleko. Uvozno voće nismo videli. Kafa je bila deficitaran proizvod. Rumuni su se hranili povrćem, domaćim  voćem i ribom domaćeg porekla. Radnje su bile poluhladne  i uglavnom prazne…  Građani su  bili navikavani skromnosti,  i napaćeni merama štednje i vraćanjem  spoljnog duga.  Žene i tada i danas izuzetno lepe i negovane čak i u zrelim godinama, izuzetno lepih manira. Među njima smo se osećali kao gospoda.

Prisećam se te prelomne  1989.,  godine  nade i optimizma, vere u bolje sutra

Umire Homeini,  Gorbačov sa pokretom Perestrojka  doštiže svoj vrhunac,  pao je Berlinski zid,  Plišana revolucija u Čehoslovačkoj, demontracije u Temišvaru i studentska pobuna u Skadru u Albaniji.  Zvanični  Kremlj bez mnogo buke pušta svog partijskog druga sa političke scene.  I dok zemlje Istočnog bloka  su bili ruski sateliti, praktično kolonijem mnogi  s ove naše strane Dunava  hvalili su se kako možemo da kupimo pola Rumunije ili Mađarske  za šaku nemačkih maraka i gledali ih nekako sa visine.  I dok se Savezna vlada Ante Markovića očajnički trudila da merama ekonomske stabilizacije i  vraćanjem spoljnog duga reformiše jugoslovensku federaciju,  koja je počela da puca po svim šavovima i krene u neophodnu tranziciju, zatekla nas je vest o revoluciji u Temišvaru, odakle su krenuli protesti. Sliku sa gradskog  trga prvi su preko predajnika  na Vršačkom bregu za Balkan, Evropu  i svet prenele informativna redakcija tadašnje RTV Beograd i JRT.

Tadašnji predsednik sočijalističke Rumunije nije im ostavio ni cent duga, a vraćanje  duga zapadnim kreditorima, oko 12 milijardi dolara,  završeno je početkom 1989. godine.

Te godine prilikom poseta Čaušeskuovoj Rumuniji  moja majka je,  sa svojim malobrojnim kolegama „od poverenja“ , govorila o tome da će doći vreme kada će u Rumuniji imati svega i svačega, a mnogo toga neće moći od toga da priušte.  Domaćini su zavideli  komunističkoj  Jugoslaviji na izobilju ne sluteći da se i ta priča približava  svom kraju.

Državnik sa obućarskim zanatom

Pad Čaušeskua je bio  početak kraja rumunskog  socijalizma i povratka u kapitalizam. Streljanjem  vladajućeg  bračnog  para verovali su da će se osloboditi omraženog socijalizma i time ući u novi slobodan demokratski svet kapitalizma.  Od 25. decembra 1989.,  kada se u Trgovištu nedaleko od Bukurešta, pred kamerama čula smrtna presuda Vojnog suda  koja je odmah i sprovedena nad  Nikolauem  i Elenom, krenula je najnovija  tranzicija ponosnih Dačana.

Stvarna i partijska biografija  najranijeg  Čaušeskovog života slažu  se da je rođen 1918. godine u Skorničeštiju, selu u Vlaškoj niziji  iznad Dunava,  dolazi u Bukurešt  “trbuhom za kruhom“  i  odmah po završetku  kratkog  školovanja odlazi na obućarski zanat.  Kada je već 1965. godine  preuzeo vođstvo  rumunske  KP od  Georgiju  –  Georgiju  Deža posle njegove smrti, marta iste godine, potrebno je bilo obogatiti partijsku biografiju sa novim položajem.  Dopisano je  da je po dolasku u glavni  grad predvodio brojne demonstracije,  da je hapšen i robijao u nadaleko poznatom zatvoru za komuniste Doftani kod Bukurešta.  Njegova ćelija je postala kultno mesto marksista i lenjinista iz celog sveta koji su je obilazili prilikom poseta Rumuniji, nešto kao Titova u Lepoglavi.  Tek, 1939. robijao je,  i još  tokom 1943. godine. Krajem 1930- tih godina  upoznaje se sa mladom drugaricom Elenom rođenom  Pertesku,  tada  radnicom sa kojom se venčava  1945. godine. Oboje su imali  veoma skromno obrazovanje –  samo četiri razreda osnovne škole.  Nikolae je otišao na obućarski zanat, a Elena postaje krojačka radnica.  Radničko-  seljačko  poreklo prosto ih je  preporučivalo i  otvaralo  put za najveće  državne  funkcije u zemlji.   Elena je do kraja osamdesetih  godina dogurala do doktora hemijskih nauka  i ministra za nauku. Doktorirala je iz oblasti Hemije polimera. Svakako  da  je doktorsku tezu  uspešno odbranila.

Gorbačov i bračni par Čaušesku: foto:Pinterest

Treba reći da su komunisti u Rumuniji za razliku od svojih drugova u zemljama nekadašnje Jugoslovenske  federacije  vrlo  postepeno preuzimali  vlast od kralja i buržoazije  koji se nisu dali sve do decembra 1947. godine kada je kralj abdicirao i prepustio zemlju komunistima.  Nikolae  Čaušesku  postaje predsednik  Saveza komunističke omladine,  1948. godine i  pomoćnik ministra poljoprivrede  a 1950. sa činom  general  majora i zamenik ministra odbrane.  Uz podršku svoga partiskog  druga Dežea  postaje drugi čovek u partiji i državi, a posle njegove smrti 1965. prvi čovek države i partije, omiljen i poštovan do početka osamdesetih da bi kraj osamdesetih dočekao kao najnepopularniji čovek Rumunije.

Tokom  šezdesetih godina zajedno sa predsednikom vlade Maurerom bio je izuzetno popularan. Menja ime zemlje u Socijalistička Republika Rumunija umesto Narodna republika kao se do tada zvala.  Uprkos preporukama iz Moskve da Rumunija  bude žitnica  istočnog lagera, zemlja razvija  tešku industriju i uvažava potrebe građana za robom široke potrošnje.  Stekao je i simpatije Zapada jer 1968. godine odbija da interveniše u Čehoslovačkoj  sa trupama Varšavskog pakta protiv neposlušnog  Aleksandra Dupčeka. Postepeno se distancira i od zajedničke politike Varšavskog saveza.  U spoljnoj politici oslanja se na jugoslovensko  iskustvo i Tita i postepeno se oslobađao dominacije SSSR – a, i  stiče simpatije velikih svetskih lidera. Bukurešt je domaćim najvećim svetskim liderima od Šarla De Gola, Ričarda Niksona,  Džeralda  Forda, Džordža  Buša starijeg kao podpredsednika Ronalda Regana,  Fransoa Miterana, Josipa  Broza  sa kojim je, kao sa svojim  ocem,  razmenjivao misljenja i iskustva sve do Titove smrti 1980.  Putuje u London kod kraljice,  u Japan kod cara, u Madrid,  u NR Kinu i NDR Koreju… Održavao  je odnose i sa Izraelom i sa SR Nemačkom, pa  i sa Palestinom. Već 1974. godine EEZ stavlja Rumuniju na listu najpovlašćenijih  zemalja, a 1980. potpisuje  specijalni ugovor o razmeni robe.

Bukurešt je kao  i zvanični Beograd tih godina dobijao kredite“ šakom i kapom“  za finsiranje svojih  ekonomskih  projekata. Izgradio je metro, kanal Dunav – Crno More, hiljade stambenih zgrada pa čak i u selima, zgradu Parlamenta, industrijske komplekse, dobar deo novog Bukurešta razrušenog posle zemljotresa 1977. godine.  Rumuska  ekonomija tada  je već  na ivici  opstanka, a spoljni dug je narastao sa 1,2 na 12 milijardi dolara.

Osamdesete godine  života uslovili su pad popularnosti  Čauseskog.  Račun za naplatu je stigao. Spoljni dug od 12 milijardi dolara počeo je da vraća pre svega MMF-u,a  uz brojna  odricanja  građana  usledilo je stezanje kaiša. Sva industrijska i poljoprivredna  proizvodnja bila je namenjenja za  izvoz  kako bi se dobile neophodne  devize za vraćanje kredita.  Narod je u početku  verovao svome vođi da će doći  bolje sutra!  Restrikcije struje i vode bile su svakodnevnica.  Celokupna zemlja okrenula se izvozu na Zapad.  Sećam se da je stanovništvo bilo željno  svega. Uvedena su mesečna  sledovanja sa bonovima kao nekad kod nas sa tačkicama. Najveći  bes izazvalo je vraćanje dugova po svaku cenu, pa čak i gladi. Stanovništo se uvećavalo zabranom abortusa što je bila praksa tada u gotovo svim socijalističkim zemljama. Virus HIV –a  pojavio se i u Rumuniji  što je ignorisano i smatrano problemom kapitalističkog sveta.  Politička iskustva Mao Ce Tunga iz Kine i Kim Il  Sunga  iz Severne Koreje  sedamdesetih je prenosio na rumusko društvo, a  obrazovanja  je bilo  u duhu  marksizma i  lenjinizma i za potrebe  industrije, sve  do megalomanskih projekata.  Po ugledu na Tita i SKJ –u, Čaušesku  organizuje  grandiozne  predstave na  stadionima koje isključivo slave njegov  lik i delo. Još jedan veliki projekt  bio je simbol ovog vremena, a reč je o hidroenergetskom sistemu Đerdap 1, koji je završen  i otvoren  1972. godine.  Iako naši susedi ne spore značaj,  smatraju je još jednim stratištem  rumunskog komunizma  na čijoj je izgradnji poginulo, zvanično oko  100 radnika, dok su nezvanične  procene o stvarnim ljudskim žrtvama daleko veće.

Decembarski rastanak sa vođom

U januaru 1989. godine harizmatičnog predsednika Ronalda Regana u Beloj kuci zamenjuje njegov  potpredsednik  Džordž  Buš –  stariji.  Perestrojka  Mihaila Gorbačova  u Moskvi doživljava svoju renesansu.   Zahtevi za demokratizacijom  i odlaskom strarih konzervativnih kadrova u zemljama  Istočne Evrope i Kini su svakodnevni.  Hladni rat bližio se kraju.  Berlinski zid, simbol sovjetske dominacije  i moći,  pada u novembru iste godine.  Jugoslovenska komunistička federacija  i njeno partijsko rukovodstvo bilo je zatečeno i u iščekivanju šta donose dani koji slede.  SFRJ  je polako gubila svoju istorijsku ulogu.  Rumunija je vratila sve kredite. Kao oponent zvaničnoj Moskvi i Varšavskom paktu  Čaušesku nije više bio politički potreban nikome. Nezvanično, u Moskvi  tokom jeseni te godine  sugerisano mu je sa najviše  istance da se povuče jer se “nešto sprema“.  Međutim na 14. Kongresu  KP –  Rumunije u novembru ponovo ga biraju  za generalnog sekretara partije. U literaturi rumunske istoriografije  pročitao sam podatak da je pokušaj  protesta trebao da počne u Jašiju polovinom decembra. Međutim,  na političku  pozornicu iz  zapadne Rumunije  nastupa do tada anonimni mađarski sveštenik Laslo Tekeš iz Temišvara.  Razlozi su krajnje nebitni u početku: vlasti su ga iselile iz parohijskog doma jer je odbio da prihvati novu parohiju van Temišvara.  Njegov protest je prerastao u masovne demonstracije podrške u Temišvaru svih  naroda i narodnosti od Rumuna,  Mađara, Nemaca, Srba i ostalih. Istorijski skup započeo je na trgu ispred katedralne –  Saborne pravoslavne crkve ( rumunske ) tog 17. decembra.  Na okupljene građane pripadnici tajne službe Sekuritatea  su sa susedne zgrade otvorile  vatru  sa ciljem da rasture skup. Pale su  prve tri  žrtve čije spomen ploče i danas na zidu crkve podsećaju na te dane i događaje.  Postoji i priča da su pripadnici Sekuritatea  bili i u samoj crkvi  ( koja je do danas nepotrvđena ) i da sveštenici nisu dozvolili ljudima da uđu u nju kada je pucnjava počela,   verovatno strahujući od posledica reakcije vlasti. Na vesti iz Temišvara dogodio se i Bukurešt.  Okupljaju se građani kojim strah postaje nepoznanica.  Tako je počelo ono što Rumuni nazivaju Decembarskom revolucijom koja je za svega desetak dana dovela do pada i streljanja do tada neprikosnovenog  lidera  Nikolae Čaušeskog i njegove supruge Elene.  Tokom temišvarskih dana Čaušesku je bio na putovanju.  Državna Radio – televizija Rumunije pod kontrolom partije nije ništa javljala iz Temišvara.  Slike i vesti su sa ove naše strane granice stizale preko novinarskih ekipa RTV – Beograd za Evropu i svet.  Grad je bio na nogama. Ono što smo videli je Čaušeskov povratak u prestonicu 20.  decembra, i  odmah se uputio u Palatu naroda odakle  se iz improvizovanog TV  studija iz zgrade CK obratio narodu.  Odatle je 22. decembra sa svojom suprugom pobegao helikopterom.

Temišvar

Tokom  obraćanja  prvi put je javno spomenuo da postoji nešto u Temišvaru što nije dobro  i dodao da su ti događaji  “pokušaj mešanja u unutrašnje stvari“  Rumuniije   i „ugrožavanjem suveriniteta zemlje“. Sutradan je organizovao državni  miting svojih pristalica ispred zgrade CK na Trgu revolucije.  Međutim okupljeni ljudi su se okrenuli protiv svog vođe.  U direktnom prenosu državne televizije  bračni par pokušao je da se obrati masi, ali bezuspešno.  Snage bezbednosti krenule su u obračun sa demonstrantima, uglavnom mladim ljudima i tokom noći raščistile trg  uz desetine žrtava na strani naroda.  Međutim među stanovnicima prestonice više nije bilo straha.  Počela su nova okupljana a već sledećeg dana 22. decembra počeli su protesti u svim većim rumunskim gradovima.  Čaušesku je preuzeo neposredno  upravljanje  oružanim snagama, ali uvidevši da su stvari izmakle kontroli, kao što smo i pomenuli-  helikopterom sa suprugom beži sa krova zgrade CK u Bukureštu. Slika ovog bega  obišla je svet. Sa obližnjeg  aerodroma  “Banjasa“  ulaze u jednu Dačiju i kreću put Trgovišta, mesta na severozapadu zemlje. Vesti o begu su bile konfuzne i kontradiktorne tih dana u jugoslovenskim  medijima.  Odbegli bračni par Čaušesku je zaustavila i prepoznala patrola „naoružanog  naroda“.  Odvedeni su u lokalnu kasarnu. Predsednik, preko noći oformljenog državnog rukovodstva  „Fronta nacionalnog spasa“, budući predsednik Jon Ilijesku, potpisao je dekret za suđenje. Ujutru 25. decembra proces veka počeo jeu zgradi lokalne škole u jednoj od učionica.  Prenos je išao uživo a prevodioci sa rumunskog na engleski i srpski jezik bili su tih dana najtraženiji u TV studiju RTB. Državnička epoha  najvećeg sina rumunskog naroda i narodnosti, Čaušeskog posle nekoliko sati suđenja, završila je pred streljackim vodom u dvorištu kasarne.  Do danas , kao što je praksa u takvim situacijama niko od vojnika ne zna ko je imao bojevu municiju a ko  ćorke.  Pamtim uživo program slobodne rumunske državne televizije. U improvizovanom studiju, u vanrednom programu koji je išao bez prekida,  smenjivali su se gosti i politički analitičari.  Iza njih bila je rumunska nacionalna zastava, ali  bez socijalističkih simbola. RTV Rumunija imala je, do tada, svega dva sata programa dnevno,  uglavnom informativnog sadržaja,  dok je primera radi dečiji program sa crtanim filmovima išao jednom nedeljno u trajanju od  30- tak minuta.  Jon Iliesku bio je najaktivniji tih sudbonosnih  dana pozivajući preostale  pripadnike vojske i policije da ne pucaju na narod po ulicama i da vladajućeg  bračnog para više nema. Od Božića 25. decembra, sve je istorija. Oformljeni su privremeni organi vlasti koji su preuzeli  brigu u zemlji i ogranizovali prve demokratske  višepartijske  parlamentarne izbore posle jednopartijskog  komunističkog sistema od 1948.  Izbori su  održani juna 1990. godine.

Ni do danas nije do kraja rasvetljeno kako se decembra 1989.“ dogodio narod“ u Rumuniji  koji je prerastao u demokratsku revoluciju.  Kolika je uloga obaveštajnih službi i sa Istoka i sa Zapada u svemu tome? Nikada nismo dobili ni odgovor  zašto su  Kremlj i zvanični  Beograd “pustili niz vodu“ svog  partijskog druga u Bukureštu. Jugoslovensko  komunističko rukovodstvo u Beogradu“ prespavalo je“, pad Berlinskog zida i decembarsku revoluciju u Rumuniji  u iščekivanju šta donose budući dani.

Za konzervativne  partijske  drugove dogodio se sunovrat, a za ove druge mlađe, demokratski orjentisane ljude, to je bila neminovnost i put ka demokratizaciji…

Danas je na Gradskom groblju u Bukureštu  grob  bračnog para Čaušesku  uređen je i pun cveća i sveća.  Obilaze ga poštovaoci koji će vam govoriti kako je u njegovo vreme sve bilo bolje od ekonomije i izvoza do same proizvodnje i veće socijalne sigurnosti. Od troje dece danas je u životu jedino- Čaušeskuov najstariji usvojeni  sin  Valentin, rođen  1947. godine . Politikom se nikada nije bavio, već je bio u svetu nauke, i danas živi povučeno. Ćerka Zoja ( rođ. 1949 )  po obrazovanju matematičar , nije se nikada direktno mešala u politiku. Znala je da osamdesetih da obuzdava  životnu i političku megalomaniju svojih roditelja koji su očito živeli u svom svetu, izvan realnih okvira običnog života građana.  Umrla je  2006. godine. Najmlađi sin,  Niku Čaušesku bio je ponos i dika svojih roditelja . Rođen 1951. godine, i tokom života  pripreman  je za političkog  naslednika svoga oca.   Završio je studije  fizike na bukureštanskom fakultetu.  Zapadna štampa ga je polovinom osamdesetih godina  povezivala i sa Olimpijskom prvakinjom u gimnastici Nađom Komaneči. Bio je i predsednik Komunističke omladine Rumunije.  Posle promena, osuđen je na pet godina zatvora zbog zloupotrebe  službenog  položaja u poslovima ekonomske prirode.  Iz bukureštanskog  zatvora,  kažu da je poslan u jednu bečku kliniku gde se lečio od alkoholne  ciroze jetre, gde je i umro 1996. godine.

Mali Beč istoka

Danas, tri decenije posle svih ovih događaja,  Temišvar živi svoj novi život.  Moderan je grad  od 450.000 stanovnika na zapadu Rumunije,  koji je zadržao starinski šarm i obeležja minulih epoha  kroz mnoštvo stilova.  Pored modernih  zdanja svuda je vidna patina minulih vremena. Ako očekujete turističke atrakcije,  bleštavilo noćnog provoda, gužvu i galamu, to nećete naći.  Temišvar je miran i okrepljujuć, jedno od onih mesta sposobnih da  pruži osećaj utočišta od svakodnevnice. Romantične šetnje pored Begeja i ispijanje kafe u Gradskoj  kafani  “Lojd“ s pogledom na glavne gradske trgove bili su maksimum mojih napora u ovom gradu Banata.  Svoje goste imaju i kafei „Massimo“ i „Štraus“. Cene su slične kao u Srbiji: za 10. evra u menjačnici dobijate 46. leja,  a najskuplji  kapućino je 10. leja.  Prosečna plata prati onu u Srbiji.  Povećanje su nedavno dobili lekari i srednje medicinsko osoble kojima je plata  utrostručena,  odnosno,  udvostručena kako bi se smanjio masovan odlazak zdravstvenog  osoblja na Zapad. Tržni centri su dobro snabdeveni i nude robu široke potrošnje kao na zapadu.  Prehrambene proizvode iz Srbije i zemalja regije zastupljeni su u ponudi robe iz svih delova Evrope i šire. Srpski na javnom mestu gotovo svi razumeju i ljubazno će vam odgovoriti na njemu.  Zajednicu  Srba

Pravoslavna crkva u Temišvaru

Banata donedavno je vodio dugogodišnji  poslanik u rumunskom parlamentu Slavomir Gvozdenović.  Prema poslednjem popisu, njih  oko 7000  hiljada izjašnjavaju se kao  Srbi.  Saborna crkva Srpske pravoslavne crkve je  sagrađenu 1748. godine.  U njoj se nalazi vredan ikonostas, delo Konstantina Danila i majstora Mihajla Janića iz Arada.  Dnevnu štampu iz Beograda nismo našli na kioscima.  U drugoj polovini 19. veka  ćirilično pismo Rumuna zamenjeno je latiničnim što je do danas ostalo kao nacionalno pismo Rumuna.  Autokefalnost odnosno samostalnost  Rumuska pravoslavna crkva ostvarila je tek u 19. veku u doba  nacionalnog  preporoda stoga su hramovi  novijeg datuma gradnje  kao katedralna Saborna crkva koja je iz 1946. godine. Najveći  broj Rumuna su pravoslavni hrišćani i jedan mali deo unijati.  U novembru  2018. godine proslavljen  je vredan jubilej 100 godina od ujedinjenja  Rumunije nakon sloma Austrougarske. Iako je, s jeseni 1918. godine, u Temišvar ušla vojska Kraljevine Srbije i uspostavila svoju vlast,  napori  političkih predstavnika Rumuna da deo Banata sa gradovima Temisvar i Arad budu deo zapadne Rumunije, je urodio plodom. Mirovni ugovor i razgraničenje potpisani su 1919. godine.  Danas, Temišvar kao pogranični grad, ima dobru saobraćajnu vezu sa Bukureštom i to autobusku, železničku i avionsku liniju.  Međunarodni brzi voz iz Beograda preko Vršca i Temišvara za  Bukurešt danas više  ne saobraća.  Kažu- nema zainteresovanih putnika.  Gradski prevoz u gradu odlično funkcioniše. Od tramvaja,  tlolejbusa do autobusa čiji su polasci dosta česti, uz razvijen taksi prevoz kretanje gradom zaista nije problem.

Kada ste već ovde, šteta bi bilo da ne obiđete Trg pobede na kojem su zdanje Opere i Nacionalnog  teatra sagrađenog 1872. godine, pa  već pomenutu Sabornu  ( rumunsku)  crkvu Banatske mitropolije, kip vučice koji doji Romula i Rema ( poklon grada Rima  iz 1926. Godine ),  te reprezentativna  zdanja  secesije izgrađene  između 1910 i 1914. godine, Trg slobode na kojem se nalazi stara Gradska većnica iz 1734. godine u baroknom stilu.  Nezaobilazno je videti i  kip Deviće Marije, zatim,   odlazak na Trg  jedinstva na kojem su: stub kuge, rimokatolička katedralna crkva izgrađena  1774.  godine,  Barokna palata ( nekadašnje sedište Srpske Vojvodine ) i Saborna crkva SPC iz 1748. godine.  Blizu je i grko – katolička crkva.  Mnogo je toga zanimljivog: od Muzeja Banata i Muzeja revolucije iz decembra  1989.,  te muzeja koji ima postavku iz vremena komunizma do i Muzeja savremene umetnosti.

Lepo je prošetati tim kaldrmisanim ulicama iz epohe baroka i klasicizma, uživati u arhitekturi,  probati originalne banatske specijalitete po kojima su poznati.

Pretpostavljam da je većina vas  već bila  u Temišvaru i Bukureštu i da sam vas samo podsetio na njihove čari i  jednu zemlju koja  seže od  legende ( Transilvanija ) do istorije.  Vas koji niste bili pitam:” šta čekate ?”.  Tako je blizu a tako dobro, i pristupačno.  Nezaboravan  produženi  vikend  možete provesti u „malom Beču“ kako nazivaju Temišvar ili u  „Parizu  istoka“  – čarobnoj  prestonici  Bukureštu.  Osetićete se kao deo istorije, istorije koja će se pričati uspomenama.

Naslovni foto: helloturs