Umetnost, Vesti

Radost je videti život očima pesnika: Đurđija Đuka Peruničić

Posted: 26. januara 2016. u 02:45   /   by   /   comments (0)

Stvaralaštvo za decu predstavlja jednu od najzahtevnijih formi pa se i pisci sa dugim književnim stažom u većini slučajeva više pribojavaju ocene publike, u ovom slučaju-dece, više nego književne kritike. Dečija pažnja, interesovanje i ocena nema kompromisa : ili im se dopada ili ne. Pesnički rad Đurđije Đuke Peruničić njena publika, u prvom redu deca, jako dobro prihvataju a kao potvrda toga jeste njeno bogato i dinamično stvaralaštvo . U biografiji Đuke Peruničić stoji devet  izdatih zbirki poezije, niz naslova zbornika i književnih listova u kojima su njene pesme štampane, lista nagrada, iskustva učešća na brojnim konkursima…I sve bi to bilo sasvim u redu za pisca koji broji decenije života, ali, ova devojka će ove godine napuniti tek 23. godinu , a prvu zbirku pesama objavila je sa 16. Đurđija Đuka Peruničić je već dve godine član Udruženja književnika Srbije, a njeno neumorno stvaralaštvo nalazi se u bibliotekama širom zemlje. Njene pesme za decu jesu jedno od onih stvaralačkih poduhvata  koje prolazi i najstrožije kriterijume: ocenu publike!

Do sada je veliki deo tvog stvaralaštva došao do čitalaca kroz  zbirke poezije.Postoji li mogućnost da nam neku od njih posebno preporučiš?

Od  devet zbirki poezije koje sam izdala sve su mi podjednako  drage i ne bih mogla nijednu posebno da izdvoјim. Drage su mi jer sam ih sve pisala sa velikom ljubavlju i trudom. U svaku pesmu sam ugradila delić sebe i zbog toga ne mogu da pravim razliku između svojih pesama. Svaka zbirka, kao što nosi delić mene, tako nosi i deo vremena kad je nastala. Svaka od njih beleži i  osećaje i trag  određenog trenutka kada sam pisala i ta sećanja ne mogu da budu manje ili više draga. Stvar je  trenutka kako i sama biram ono što mi prija više ili manje iz svega što sam napisala. Šta mi je više ili manje drago , to se stalno menja, pa pretpostavljam da je to tako i sa ljudima koji čitaju pesme.

A što se tiče nagrada, da li tu postoji neka koju izdvajaš?

-Pored mnogobrojnih književnih nagrada koje sam dobila, kao na primer  nagrada  ,,Mladi Momčilo“( Požega 2006), nagrada za samostalno dečije stvaralaštvo,,Sima Cucić“ (Banatski kulturni centar Novo Miloševo ,2011), povelja Udruženje književnika “ Branko  Miljković“ (Niš, 2011) i drugih, najdraža mi je prva nagrada fondacije “ Miodrag i Branka Ćupić'“ (Podgorica , 2011). Ovu nagradu sam dobila za knjigu pesama „Vrata koja lagano otvaram“. Ona,  kao i sve  druge nagrade nose jedan  polet i predstaljaju  snagu za dalje stvaralaštvo. Drago mi je da sam je lično primila od našeg poznatog pisca Miodraga Ćipića u Podgorici. To je njegova prva fondacija i drago mi je da sam baš ja prvi dobitnik ove nagrad . Mnogo mi znači i što sam ga lično upoznala i čast mi je što sam s njim mogla da prodiskutujem o mojim pesmama. Pored priznanja, puno mi je značio i razgovor sa našim poznatim pesnikom, pa svaki savet, svako mišljenje koje sam od njega čula, za mene je takođe jedna vrsta velike nagrade.

017Tvoja zbirka poezije za decu „Leptir“ izašla je prošle godine. Da li se sprema materijal za novu knjigu?

-Trenutno planiram da izdam svoju desetu knjigu poezije koja je u pripremi i koja treba uskoro da izađe. Pošto je to moja jubilarna deseta knjiga,  planiram  da u svom gradu napravim književno veče, tako će to biti jedna mala svečanost koju već neko vreme priželjkujem . Moja deseta knjiga poklapa se sa deset godina mog stvaralačkog rada, pa ako  se pogleda unazad ispada da sam svake godine pisala po jednu knjigu. To nije bio plan, nekako se baš tako desilo. Izgleda da sam slučajno uklopila obe dinamike: i pisanje i mogućnost da knjiga dođe do publike.

Postoji li način da se rečima opiše stvaralački momenat?

-Pišući poeziju imam osećaj koji se ne može rečima opisati jer to je nešto duboko u meni, nešto  što me čini zadovoljnom, ispunjenom i srećnom. U toku pisanja osećam i prisećam se detalja koji su me dotakli i koje mi nešto znače. Te detalje koje sam spoznala ponovo preživljavam u sebi, i trudim se da ih i baš tako prenesem i u pesmu. Pišem  onako kako se  osećam u datom trenutku  kroz svoju neku formu i stil. Nekada me pesma namuči, dok pronađem reč  da opišem misao, osećanje, sliku .., nekad sve izađe u jednom trenutku. Mislim da je kod većine pesnika to isto.

Kad pogledaš iza sebe i vidiš sve što si napisala, zbirke , sve zbornike u kojima su tvoje pesme, nagrade, taj ogroman spisak…,  šta je prvo šta pomisliš?

-Kad se osvrnem na sve što sam napisala ,zbornike u kojima sam zastupljen ali i  nagrade koje sam dobila  sve mi to čini skup stvari koji mi daje jednu ogromnu radost a iz koje proizilazi želja za dalje stvaranje. Iza  sebe vidim da je moj trud prihvaćen, veliki rad koji je priznat od i poznatih pisaca. To za mene ima poseban značaj jer je to znak da se moje pesme čitaju. Smatram da su moje pesme našle put do čitalaca i da sam kroz pesmu uspela da prenesem ono što sam i ja osetila i što me dotaklo.Često  se setim i svoje prve književne nagrade,,Mladi Momčilo“(Požega,2006) i početaka ali, i puta na kome sam, nadam se, napredovala.

Inspiracija za stihove nije nešto što se unapred zna i definiše, ali postoji li nešto što ti daje posebno nadahnuće?

– Moj izvor inspiracije  je sve ono što se dešava oko mene i što nosi optimizam postojanja , i sve ono što me dirne u datom trenutku. Izvori inspiracije su različiti i ja  crpem ih iz knjiga koje čitam, muzike koju slušam pa i televiziskog  programa koji gledam…, iz prirode, ali i iz svog grada i okoline u kojoj živim. Ne razmišljam o stihovima unapred već se oni sami stvaraju  u toku pisanja. To je nešto što ne može da se planira već dođe samo od sebe. Naslove knjige biram po nekoj od  pesama koja se nalazi u toj knjizi.

Koje pisce i knjige čitaš, i šta uopšte čini kriterijum na osnovu koga biraš literaturu koja te čini ispunjenom?

–   Čitam knjige koje sa sobom nose neku realnost i koje veličaju život i koje stvaraju  osećaj  optimizma. Literaturu naučne fantastike i sve ono što ima previše fikcije  ne volim da čitam. Čitam naše pesnike a najdraži su mi:  Jovan Jovanović Zmaj, Desanka Maksimović, Jovan Dučić, Šantić, Vojislav Ilić, ali i naše savremene prozne pisce. Uglavom biram knjige koje me na prvi pogled čine ispunjenom osećajem da je život jedno bogatstvo i koje mi govore da je sreća svugde oko nas.

Kad bi mogla da napraviš listu stvari koje te čini srećnom, šta bi se sve našlo na toj listi?

–  Srećnom me čini kad ja nekoga učinim srećnim i kada je sredina oko mene i srećna i zadovoljna, ali  i svako novo jutro koje nosi dan. Srećna sam kada  ja poklonim svoju knjigu i kada čujem da je pročitana i pohvaljena lepim rečima. Sreća je jedno posebno osećanje bilo da se dogodilo meni ili u okolini u kojoj živim.Lično me  male stvari čine srećnom, ali na takve sitnice  većina ljudi ne obraća pažnju, čak ih i ne primećuju. Ljudi žive u ovom brzom tempu svakodnevnice pa ih zato ne zapažaju,  a tu je  i sva ova tehnika i tehnologija koja nam uskraćuje osećaj za mnoge stvari.

273Po tvom mišljenju- postoji li zajednički jezik ljudi koji se bave poezijom ?

– Kao i u drugim stvaralačkm granama i u poeziji  postoji zajednički jezik, a ti je način na koji pesnici posmatraju svet . Svaki pesnik ima svoju formu i stil pisanja, način na koji se izražava, ali bez obzira na tu različitost postoji zajednički jezik kojim se pesnici razumeju. Bez obzira na stil pisanja, svaki pesnik želi da svoja osećanja prenese na čitaoce i da im što više im dočara svoje viđenje sveta. Svi mi pesnici pokušavamo da utkamo u poeziju delić ovog sveta i onoga što se dešava u datom vremenu, pa se po tom svetu i vremenu, razumemo.

Veliki broj nagrada je iza tebe, i nadamo se da te još veći broj očekuje u budućnosti, a šta su zapravo te nagrade: priznanje za tvoj trud ili za svet koji opisuješ stihovima?

-Sva priznanja koje sam dobila označavaju zaslugu za moj veliki trud i rad. Ove nagrade su pokazatelj mog uspešnog rada i mog desetogodišnjeg književnog stvaranja. Svaka nagrada mi daje polet da i dalje radim i pišem. Želela bih  da u mom budućem radu postoji još raznih vrsta priznanja koja će mi potvrditi vrednost onoga čemu sam se posvetila.

Kako se starije kolege pesnici odnose prema tebi i tvojoj poeziji?

-Starije kolege, pesnici i pisci ispoljavaju uvažavanje i uglavnom cene to što pišem. Često, kad se sretnemo u gradu, pričamo kao da ne postoje razlike u godinama. Takav odnos je, za mene, velika čast , jer među njima ima imena koja su slavna i priznata i u širim književnim krugovima. Moram posebno pohvaliti mog izdavača- ,,Svitak“, izdavačku radionicu Književnog društva „Razvigor“iz  Požege, gde je urednik i recezent svih mojih knjiga Milijan Despotović. Milijan Despotović književnik i poznati pesnik iz Požege mi je mnogo pomogao u  radu, pogotovu kada sam tek počela da pišem. Davao mi je savete, upućivao me i hrabrio. Svoj rad nikada nije hteo da vrednuje novcem. Zbog svega ovoga mnogo sam mu zahvalna.

Baviti se poezijom znači pripadati svetu umetnosti koji ne poznaje razlike. Da li je to tačno?

– Svet umetnosti ne poznaje nikakve razlike jer je to lično osećanje i svoj neki unutrašnji izražaj. Svako piše onako kao oseća i svoje misli prenosi na papir i želi da što pre stigne do čitaoca. U svetu poezije i književnosti postoje samo razlike u prihvaćenim i  nagrađivanim delima i onim koje ljudi ne čitaju. Drugih razlika nema.

Šta je najveća želja Đuke Peruničić i kao pesnika i kao ličnosti?

-Moja želja kao pesnika jeste  da se moje knjige što više čitaju  i da budu prisutne u javnosti. Volela bih da se neka od mojih knjiga prevede na neki strani jezik i da izađe van Srbije. Želja mi je da upoznam i neke naše poznate sadašnje pisce. Pošto često šetam gradom, vidim da na licima ljudi vlada zabrinutost i zamišljenost – volela bih da se to promeni i da gledam više nasmejanih ljudi,  vedrinu koja zrači.

Šta je najveća satisfakcija za mladu pesnikinju?

-Osećam se posebno i srećno kad napišem novu pesmu kad me neko uvaži i kada se družim sa mojim dobrim prijateljima. Posebni osećaj je kada sretnem nekog na ulici pa me pita kada će da izađe moja sledeća knjiga, ili kad neko zna neku od mojih pesama, neki stih iz neke pesme…To za mene  predstavlja jednu vrstu nagrade.

Postoje li reči ili misli, postupci  koje ti pružaju posebne osećaje, bilo da su to trenuci sreće ili one druge, ružne stvari?

-U mom stvaralačkom radu  inspiriše me okolina pa bilo da ona  nosi radost i tugu. Sve ono što je ljudima drago i što nosi sa sobom neku čar i draž, takođe mi daje snagu za pisanje. Svako novo jutro i novi dan može mi biti inspiracija. Moje pesme nastaju kada sam srećna i raspoložena i to je jedno posebno stanje duha iz koje izviru stihovi. Kada sam tužna nisam u stanju da pišem i tada nemam inspiraciju a stihova nema nigde. Ali i ti trenuci tuge su dragoceni kao iskustvo, kao sećanje, uspomena …

M. Nikolić