Umetnost

Radosni susret posle više od pola veka

Posted: 15. oktobra 2019. u 23:30   /   by   /   comments (0)

Gojko Medenica (82) najzad se sreo sa Matijom Bećkovićems kojim je četiri godine sedeo u istoj skamliji u Kolašinu.

-Naravno da me je Matija odmah prepoznao, iako se nismo videli od kako je on upisao književnost, a ja prava, kaže Medenica

Autor: Svetislav Tijanić

  Više od pola veka trebalo je Gojku Medenici iz Ravni kod Kolašina i Matiji Bećkoviću iz Rovaca, takođe kod Kolašina, da se sretnu, iako su pune četiri školske godine sedeli jedan pored drugog u skamliji u kolašinskoj nižoj gimnaziji. Do ovog susreta došlo je na Zlatiboru, gde je akademik Matija Bećković bio gost Instituta „Čigota“, na obeležavanju važnog datuma – 40  godina rada biblioteke u ovoj poznatoj  medicinskoj, turističkoj i kulturnoj ustanovi. Matija je priredio u „Čigotinoj“ kongresnoj dvorani nezaboravan književni susret sa svojim svojim čitaocima. Istovremeno, tim povodom, u „Čigotinoj“ galeriji otvorena je i izložba „Matija“, autorke Dragane Tipsarević, direktorke Narodne biblioteke u Kraljevu, sa 25 izložbenih panoa na kojima su izložene dve Bećkovićeve biografije – književna i životna.

 Matija Bećković je s razlogom poneo epitet najdražeg gosta na toj za Zlatiborce značajnoj svečanosti. A susret dvojice Kolašinaca priredila je rukovodilac biblioteke Mirjana Crnčević koja je i najzaslužnija što je knjigama veoma bogata „Čigotina“ biblioteka dugi niz godina najistaknutija kulturna institucija na Zlatiboru.

  – O Bećkovićevom dolasku na Zlatibor obavestila me Mira Crnčević, a kada je pre početka obeležavanja ovog jubileja Matiji kazala da sam ja tu, on se veoma obradovao. Naravno, odmah me prepoznao i požurio mi je u susret. Ništa nije smetalo da se prepoznamo, pa smo se izgrlili i izljubili kao najrođeniji, i ukratko podsetili na školske dane. U Kolašinu ni sa kim drugim nisam imao tako blizak kontakt kao sa Matijom u te četiri školske godine, – priča Gojko Medenica koji već nekoliko decenija živi sa porodicom u Užicu, gde je, radeći kao diplomirani pravnik, bio mahom na rukovodeći mestima i tu stekao penziju.

 Gojko je rođen 1937. godine u Ravnima kod Kolašina u porodici u kojoj je bio peto od ukupno sedmoro dece. Osnovnu školu (nižu gimnaziju) započeo je u Kolašinu. Sa Matijom je počeo da se druži već u prvom razredu. Sedeli su u istoj klupi skoro četiri godine, i tu su počeli i da pišu. O tome on kaže:

  – Imali smo u školi literarnu sekciju koju je ispred profesora vodila Milka Hadžić. Bilo nas je pet-šest članova sekcije. Ja sam počeo sa nekim pesmama, a Matija je tada pisao priče. Jedne pričice o Veljem Duboko i njegovim Rovcima dobro se sećam jer je bila vrlo zanimljiva. Ali, na našu žalost  razdvojili smo se po završetku četvrtog razreda. Matija je otišao u Valjevo da nastavi višu gimnaziju, a ja iz istog razloga u Kosovsku Mitrovicu gde mi je bio brat sa službom. Tada u Kolašinu još nije bilo srednje škole. Matija je pre seobe u  Valjevo, još u Kolašinu, prešao na poeziju, a ja sam počeo da pišem prozu. Tada mi je časopis „Susreti“ sa Cetinja objavio jednu priču pod nazivom „Putovanje“.

   U Kosovskoj Mitrovici, kao gimnazijalac, Gojko je dobio nekoliko nagrada za svoju prozu, između ostalog i nagradu za književnost „Selvira Tomazini“. Ona je, kako napominje Gojko, još pre Drugog svetskog rata bila profesor nemačkog jezika u gimnaziji u Kosovskoj Mitrovici. Streljali su je albanski nacionalisti 1942. godine kao istaknutog kosovskog komunistu i jednog od najpoznatijih pripadnika kosmetskog pokreta otpora protiv nemačkih i albanskih okupatora. Posle rata proglašena je za narodnog heroja, pa je mitrovačka književna nagrada dugo nosila njeno ime. Gojko Medenica još ističe da je Selvira rođena u Trstu od oca Italijana i majke Slovenkinje. O iznenadnom susretu sa Matijom Bećkovićem Gojko Medenica priča za „Vesti“:

   – Nakon odlaska iz Kolašina Matija i ja se nismo viđali do studija u Beogradu, gde je on upisao književnost, a ja prava. Meni je u Kosovskoj Mitrovici ponuđena stipendija za Pravni fakultet, iako sam i ja želeo na književnost. Ja nisam imao sredstava da studiram fakultet koji ja želim, a Matija je već na početku studija predstavljao značajno ime u srpskoj književnosti. Pratio sam u Beogradu njegovo stvaralaštvo, mada se nismo sretali, negde od 1962. godine pa sve do sada. Inače, sasvim sam prestao da pišem kada sam krenuo na prava. Tek sada, evo, u poodmaklim godinama volim da ponešto zabeležim. I činim to više za sebe. Čak sam, – kaže Gojko, – rešio da napunim jednu svesku stihova, a hoću li je štampati videćemo.

 Gojko Medenica se sa studija vratio u Kosovsku Mitrovicu, jer je bio obavezan da „odradi“ stipendiju. Radio je od 1963. do 1969. godine u Skupštini opštine Kosovaka Mitrovica, a onda se preselio u Užice. Povremeno ode u Kolašin, gde ima dosta rodbine. O želji da se ponovo sretne sa školskim drugom Matijom Bećkovićem on na kraju konstatuje:

  – Naš susret na Zlatiboru je trajao kratko, jer je on imao mnogo obaveza, pa zato ja radim na tome da se ponovo sretnemo. Da se u podužem druženju i razgovoru podsetimo na to vreme kada smo zajedno odrastali.

Naslovni foto: Gojko Medenica, autor: S. Tijanić

„Bećković napolje“

     Naravno da je bilo zanimljivih detalja u njihovom zajedničkom odrastanju, ali Gojko prosto nije želeo da ih prepričava. Ipak, zabeležili smo jedno podsećanje na period školovanja i sedenja u istoj klupi. Pošto Matija već tada „nije dao na sebe“ došlo je na času do kratkog koškanja, i profesor Rakočević, koji im je predavao istoriju, isterao je Matiju sa časa. Uzalud je Gojko molio profesora da ga vrati. Ne samo da ta molba nije vredela, već je i posle toga, upamtio je Gojko Medenica, čim bi ušao u njihovo odeljenje profesor Rakočević  još s vrata viknuo: „Bećković napolje“.