Umetnost, Vesti

Putovanje kroz putopisnu prozu Milisava Savića

Posted: 28. februara 2016. u 12:26   /   by   /   comments (0)

Na Učiteljskom fakultetu Užice u četvrtak 25. februara gostovao je književnik dr Milisav Savić na književnoj večeri posvećenoj predstavljanju i promociji njegova dva književna dela:  putopisne proze „Dolina srpskih kraljeva“ knjigu koja je dobila nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis i roman La sans pareille  Nekoliko dana pre gostovanja  u Užicu, Milisav Savić postao je laureat jedne od najznačajnijih, kako se izrazila književni kritičar dr Ana Stišović Milovanović, “najdemokratskijih književnih nagrada kod nas“, nagrade Meša Selimović za roman La sans pareille.

-Došao sam u Užice da promovišem knjigu „Dolina srpskih kraljeva“ jer se nisam ni nadao da ću  dobiti nagradu. Ovo veče je bilo dogovoreno pre objave nagrade- rekao je Milisav Savić o povodu svog gostovanja na Učiteljskom fakultetu i nastavio:

– Knjigu „Dolina srpskih kraljeva“ objavio sam prošle godine i za nju sam dobio dve nagrade: Ljubomir 155P. Nenadović i Grigorije Božović. Neki kažu da je putopisna po žanru, neki da tu ima i romana. Ova knjiga može da bude zanimljiva i da neko iz vašeg kraja napravi sličnu knjigu jer je ovaj kraj bogat manastirima i objektima iz srednjeg veka . Na putu ovamo posetio sam dve veoma značajne crkve , u selu Ježevica iz XIV veka i Belu crkvu u Karanu. Ova knjiga, „Dolina srpskih kraljeva“ govori o crkvama i manastirma u dolini Ibra i Raške. Zove se „Dolina srpskih kraljeva“ jer su tu, pre svega u manastiru Žiča a posle i u drugim manastirima sahranjeni mnogi srpski kraljevi ili su u njima krunisani.  Ona nije značajna zbog toga što su ovde priče o Sopoćanima, Studenici, Žiči ili Petrovoj crkvi jer su  to manje više poznati manastiri nego je značajna zbog toga što u njoj ima oko 70 crkava i starih gradova od kojih većina potiče od XI do XIII veka , vremena obnove Pećke patrijaršije po dolasku Turaka. Većina je sačuvana, čak je u njima sačuvan i  živopis koji je veoma vredan. Mislim da je knjiga upravo zbog toga značajna, jer baca svetlo na manje poznate crkve.  Akademik Dinko Davidov koji je bio recezent ove knjige rekao mi je da ova knjiga možda može da utiče na nadležne institucije da nešto učine oko tih manje poznatih crkava koje propadaju budući da su mnoge od njih bez krovova, na freske se hvata vlaga. Takođe, može da utiče i na to da lopovi, kada vide kakvo bogatstvo leži u tim crkvama koje su obično nezaključane, a ima i divnih ikona koje potiču iz XVI-XVII veka, da i to opljačkaju. Moje putovanje je trajalo dva meseca i bilo je uzbudljivo jer sam video predivne predele. Iako sam ja iz tog kraja, video sam puno novog jer se mnoge od njih nalaze na teško pristupačnim mestima, na Goliji , Kopaoniku… do kojih se stiže samo terenskim kolima, koje ja nisam imao, pa sam išao peške..Srbija je divna!- govorio je o nastanku knjige dr Milisav Savić.

-Period u kome sam obilazio te predele je proleće: maj-juni , zato se knjiga u podnaslovu zove  „Prolećno putovanje 2013. „ Na tom putovanju obišao sam i malo od ivanjičkog kraja , pripremajući materijal za novu knjigu koja će se baviti stvarnim i izmišljenim mestima iz naše narodne poezije. Poznata je priča o Starom Vlahu, pa i Užice, Zlatibor su deo Starog Vlaha, da niko nije mogao da pronađe crkvu Janju. U narodnoj pesmi u kojoj se nabrajaju svi manastiri pominje se crkva Janja . Dragiša Milosavljević tvrdi da je to manastir Uvac, Ivanjičani tvrde da je to crkva u selu Katićima u Brezovi. Lično mislim da je to crkva u Karanu. Ukupno 9 crkava tvrde da su crkva Janja koja niko ne zna gde je- nagovestio je Savić sledeće književno istraživanje.

183-Ovo je moja prva putopisna knjiga, dvojezično je izdanje a prevod na engleski uradio je pokojni Timoti Džon Bajford i tekst na engleskom zvuči lepše nego na srpskom- našalio se Milisav Savić , dodajući i da su  njegovo učešće, pored pisanog dela i fotografije kojima knjiga obiluje:

-Nisam neki profesionalac, ali po meni te fotografije imaju draž baš zbog toga što su to objekti i predmeti viđeni očima običnog turiste. Slikao sam freske, ikone a da nisam sklanjao flaše ulja ili vine koje imaju po manjim crkvama, cigare , pare, šta sve već ljudi ostavljaju po crkvama. Zašto? Zato što, ako se desi da neko uđe u te crkve nađe baš sve onako kao na mojim fotografijama a ne da ja čistim. Iako sam iz tog kraja, od tih crkvi koje ćete naći u knjizi, jedno 60 posto sam i prvi put video u životu. Iako sam spontano, bez ikakvih priprema počeo rad na ovoj knjizi, zapisujući prvo usput sve što sam video obilazeći crkve bez ikakvih pretenzija , da bih se na kraju i ozbiljno posvetio tome, neki kažu da mi je to najbolja knjiga do sada.

O delu Milisava Savić govorila je književni kritičar dr Ana Stišović Milovanović:

-Pravo je čudo da srpska literatura tako bogata putopisima do prošle godine nije imala ustanovljenu nagradu za putopis. Utoliko je značajnije da je ova monografija, putopisna proza „Dolina kraljeva „ dobila prvu putopisnu nagradu. Značajno je i zbog imena nagrade: Ljubomir P. Nenadović, ali je  druga nagrada je takođe značajna. Grigorije Božić je poznat kao kosovski Andić, ali se na žalost o njemu jako malo zna. Putopisna proza je nešto što se ne može negirati ili neprepoznavati u delu Milisava Savića jer i u pređašnjim njegovim delima postoje elementi putopisa. Njegova literatura se uvek bavi putovanjima a ovo putovanje u prošlost, i putovanje  koje objedinjuje i sećanja na putovanja u doba vlastitog života, ljude sa kojima se autor nekada družio, spomen na prijatelje pisce koji su živi ili, na žalost  više nisu među nama sve je to u jednoj pitkoj priči koja ima autentične istorijske podatke, ali je i u ovom tekstu sačuvano nešto što bojimo se, neće još dugo opstajati. Ova knjiga je spoj prošlosti i onoga što bi trebalo činiti u budućnosti.  Knjiga je potvrda one, još srednjevekovne teze, da smo mi oduvek bili i istok na zapadu i zapad na istoku. Lepota teksta je u njegovoj jednostavanosti pa i u autentičnosti o ljudima i mestima.

098 U svom osvrtu na delo Milisava Savića, dr Ana Stišović Milovanović osvrnula se i na nagrađeni  roman La sans pareille:

-Nagrada „Meša Selimović“ za knjigu godine pokazuje vrlo širok ukus znalaca kada je u pitanju srpska književnost  je vrlo ineresantan jer i u njemu postoje elementi putopisa. Deo priče se odvija u Toskani i to ne bez razloga jer je autor jedno doba života tamo i proveo. Tu su  i putovanaja i to ona metafizička, ne doslovna i bukvalna , u našu književnu prošlost ali i u neka druga književna dela, i vrlo je važno, kako bismo mi to kazali našim književnim rečnikom, tražiti intertekstualne veze sa značajnim delima srpske i svetske literature. Pisac to ne skriva i u ovom romanu, u autopoetičkim delovima on vrlo precizno objašnjava ko su pisci na koje se oslanja i da li je važno koje smo knjige pročitali ili, kako bi rekao Borhes, da li su važnije one knjige koje nismo stigli da pročitamo.

M. Nikolić