Umetnost, Vesti

Pogled unazad za modernu umetnost je izvrnuti pogled u budućnost- dr Milija Belić

Posted: 9. januara 2016. u 01:58   /   by   /   comments (0)

Nastavak teksta  je drugi deo odabranih citata iz knjige dr Milije Belića “ Slika i svet“ kojima se moderna umetnost nastoji približiti publici kroz razmišljanja jednog od njenih stvaralaca :

O božanskom
U staroj Grčkoj, umetnost je predstavljala , imajući za svoj uzor božansku kreaciju, samo eho ove božanske kreacije, njenu repliku ili re-kreaciju oličenju u načelu mimezisa, a ovaj se princip zatim prenostio vekovima u evropskoj umetnosti. Moderna umetnost , međutim, odbacuje princip reprodukcije i uvodi načelo produkcije.“ Ja i priroda smo jedno“, reći će Sezan. Umetnik više ne stvara po prirodi, već kao priroda, i plodovi njegovog rada su kao plodovi prirode, to su potpuno nova bića koja su stvorena bez uzora. „Slika, kao čovek, ima svoj skelet, muskulaturu i kosu“, kaže Kle. Upravo ovo identifikovanje prirode i umetnika stvaraoca karakteristično je za modernu umetnost, daju i tako činu umetničke kreacije izvesni božanski karakter. Čak se i pojam prirode, čulno utelovljen, premašuje uzvišenom idejom kosmosa. Tako svekolika vasiona postaje poprište umetničko– božanskog stvaranja.
7d6694a3c6005f9a6306a2336be1d6bfO duhu i materiji
Razmišljao sam kako se, u poslednje vreme, likovna umetnost jasno polarizovala na materiju i duh. U slikarstvu je sve izraženiji rad sa materijom, bez jasne i precizne ideje vodilje, gde ona tek treba da se pojavi iz materije, dok, sa druge strane, video i kompjterska umetnost podrazumevaju nešto bestelesno, duh i ideju u svom najčistijem obliku.
O kraju umetnosti
Iako elektronska era nosi opasnost dehumanizacije, i paradoksalno, alijenacije, uprkos eksploziji informatike i telekomunikacija, ja sam sklon da verujem da će ljudski duh umeti da se integriše u nove modele ponašanja i izražavanja. U pitanju je novi senzibilitet, elektronski, ali je ipak u pitanju senzibilitet, dakle čulno poimanje sveta. Mislim da za pravog stvaraoca sredstva izražavanja nikad nisu prepreka. Ako kreativnost ne presahne, a ona podrazumeva i maštu i emocije, onda će uvek naći način da se izrazi i materijalizuje. Danas je sve više umetnika koji sede za kompjuterom. To verovatno nije budućnost umetnosti, ali je dokaz da se ljudski duh, znatiželjan i prodoran, i na ovaj način može ostvariti, potvrđujući tako ideal renesansnog verovanja u neraskidivost nauke i umetnosti, istine i lepote. Još jedan paradoks karakteriše današnju umetnost, što isto tako ide u korak sa eksplozijom informatike, lakoćom komunikacija i inflacijom informatike. Prevaziđen je, naime, koncept napretka u umetnosti kao paradigme društvenog razvoja. Ako klasičnu ili tradicionalnu umetnost definiše sukcesivno smenjivanje različitih stilova u skladu s modelom društvenog ponašanja u datom istorijskom trenutku, moderna umetnost je, preko ideala avangarde, raskinula s tradicionalnim vrednostima i nametnula imperativ novine kao osnovnog pokretača. Danas, međutim, sve se više govori o post-modernoj umetnosti koja u istu ravan stavlja i moderne i tradicionalne vrednosti, aktuelizuje celokupno kulturno nasleđe i nudi ga savremenom stvaraocu kao izvorište i materijal umetničke gradnje. Tako je danas moguće govoriti pre o kraju istorije umetnosti u tradicionalnom smislu, nego o kraju same umetnosti.
Zašto umetnik izlaže
Umetnik izlaže, pre svega, da bi sa drugima podelio radost koju je sam imao stvarajući delo i otkrivajući, često s mukom, nove predele duše, dodirujući ili verujući da dodiruje, da naslućuje ono što se zove velika tajna. Izložba je način da umetnik komunicira sa drugima i prenese im radost i lepotu otkrovenja.
73425111908185c119908308b3b3a1bbO svevremenom
Umetničko delo, poput kardiograma, beleži tačno otkucaje umetnikova srca, ali i mnogo više: njegovu inteligenciju, temperament, senzibilitet. Stoga nije neprikladno ako kažemo da je delo, na izvestan način, umetnikov autoportet. Ali, stvar je interesantnija utoliko što u ovom autoportetu prepoznajemo sebe ili deo sebe: imajući moć da se poistovetimo sa celinom sveta, umetnik, pod maskom individualnog,poseže za opštim i svevremenim,on postaje mag koji, u jednom trenutku narastanja i sažimanja stvaralačkih snaga, kreira svet ni u čemu različit od božanskog, on postaje tvorac koji božanskom daje ljudski lik.
O publici
Umetnik se nikad ne obraća masi, on se uvek obraća pojedincu u njegovoj najdubljoj intimi. Masa je nešto bezlično, bez forme i samosvesti. Stoga i pojam publike gubi na značaju. Umetnik ne traži pubiliku koja će da mu aplaudira, on traži sagovornika koji će da ga razume.
O nasleđu
Moderan umetnik slobodan je prema kulturnom nasleđu i koristi ga kao elemenat umetničke gradnje. Ovaj pogled unatrag nije ništa drugo do izvrnuti pogled u budućnost. Daljina je uvek uzbudljiva, u bilo kom pravcu da se prostire. Ukoliko se moderan umetnik obraća istoriji, onda je to dijalog sa istorijom, a ne njeno prosto kopiranje.
O dijalogu sa stvarnošću
Ono što umetnika izdvaja od ostalih jeste njegov odnos prema stvarnosti. Stvari su te koje posmatraju umetnika, ne posmatra umetnik stvari. Ovaj živi dijalog sa stvarnošću jeste pogled umetnika koji u stvarima, oblicima i bojama traži i pronalazi, pre svega, dušu.
O suštini umetnosti
Da li je sagledavanje suštine umetnosti prevashodno zadatak filozofa estetičara, ili je o umetnosti pozvan da govori jedino umetnik stvaralac? U svakom slučaju, umetnost je uvek išla ispred svih pokušaja definisanja njene suštine.
O duhu vremena
Ne izražava umetnik samo duh svoga vremena , umetnik izražava duh svih vremena.
81400182O tumačenju istorije
Često nam se dešava da događajima iz prošlosti pridajemo drugačiji smisao, smisao našeg vremena, ili da naše vreme projektujemo u prošlost. Ali, umetnost je kao život, postoji jedino tamo gde čovek može da je doživi. Utoliko su i dela prošlosti naši savremenici. Utoliko i odnos prema umetnosti možemo odrediti samo kroz nas same.
O starom i novom
Treba li rušiti staro da bi se zidalo novo? Istina je da nismo tako bogato društvo da bismo u jednom trenu porušili šest usamljenih solitera kako bi na tom mestu gradili humaniji ambijent, kao što su Francuzi uradili nedavno u Marselju. Mi se, zbog sirotinjske psihologije, teško odričemo stvari, ma kakve vrednosti bile, naročito estetske. Stoga je i pojam lepog nekako uvek bio zapostavljen, smatran gotovo luskuzom. Ništa se ne baca , ništa se ne ruši, čeka se da samo od sebe dotraje. Otuda i taj refleks konzervativizma-vredno je samo ono što je staro i poznato. Svaka novina unosti nemir i neizvesnost.
„Slika i svet“, dr Milija Belić, str.60; 62-64; 69; 72-73; 75;97-98.

Citati u odabiru M. Nikolić