Umetnost, Vesti

Period demona i zlih duhova: Nekrštenci

Posted: 14. januara 2016. u 08:14   /   by   /   comments (0)

Dvanestodnevni period od Božića do Bogojavljenja u narodu se naziva Nekršteni dani. U mnogim krajevima Srbije ovaj period još zovu ( Blagi dani u Popovom polju, Nečisti dani u Homolju, Mrsni dani u Zaglavku ). Jedan od razloga zašto se u narodu ovi dani zovu nekrštenim je i taj da se u to vreme Hristos nije još krstio. Sveštenici u okolini Leskovca nisu svetili vodicu do Bogojavljenja, niti su pristajali da krste dete, pa čak i ako bi ono bilo na samrti. Ovo shvatanje ogledalo se i u ponašanju sveštenika jer se očigledno niko nije mogao krstiti u vreme kad se još nije krstio Hristos.

Za ovaj period važi rasprostranjeno verovanje da se tada otvaraju kapije onog sveta te na zemlju hrle zli duhovi, aveti i demoni svih vrsta: veštice, đavoli, karakondžule… Posebno verovanje u Istočnoj Srbiji govori da su tih dana aktvine duše dece koja su umrla nekrštena i nose naziv nekrštenci.

Nekrštenci
Mrtvima su pripisivan demonska svojstva ako bi osoba umrla prerano ili nasilnim putem. Svaku osobu uključujući i decu koja bi umrla u ovom periodu smatrali su potencijalnim vampirom te su ga obavezno boli iglom i glogovim trnom. Sudbina je bila nemilosrdna prema deci koja su umrla pre krštenja. Nisu mogla da se uključe u svoju zajednicu, a po narodnom verovanju ni mrtvi ih nisu primali u svoju sredinu te su njihove duše bile osuđene da lutaju. Ova lutajuća bića bila su poznata pod imenom nekrštenci ili ( plakavci, drekavci, navi…).

latawiec_by_karolcia12-d4s1jn9_1000x0Njihov izgled se različito zamišljao. Ljudi su ih mogli čuti kako pište, huče i sviraju, a verovalo se das u nevidljivi. Mogli su imati ljudsko obličje, a javljali su se u obliku ptice, ređe mačke ili miša. U okolini Vranja mislili su da su oni čudne ptice koje imaju delove nekog deteta malog kao ljudska šaka. U Boki Kotorskoj zamišljali su ih poput deteta kojem je na vrhu glave bila sveća. Ovi demoni napadali su pre svega, malu decu i kod njih izazivala bolesti i smrt, mlade majke kojima su oduzimali mleko i novorođenčad. U Stublini kod Vranja verovali su da žena ne sme ostati sama u mraku jer bi joj se nekrštenci obesili grudi i isisali svo mleko. Ponekad bi napadali i stoku kojoj su oduzimali mleko. U oklolini Zaječara i Čačka verovalo se da nekrštenci predvode gradonosne oblake. U slivu reka Drima i Radike verovalo se da ova bića mogu govoriti ljudskim glasom, te bi oponašajući poznati glas dozivali svoje bivše ukućane. Nesmirene duše nekrštenaca izlivale su svoj natprirodni gnev zvučnim napadima nesnosnim larmanjem. “Specijalnost” ovih stvorova bio je dečiji plač u noćnoj tišini kako bi pokazali svoju prisutnost. Po Đorđeviću ako ovi “nečisti zvuci” dopru do trudnica one mogu pobaciti plod dok bi se deca razboljevala i umirala. Filipović navodi da je razorna snaga ovih zastrašujućih natprirodnih zvukova može izazvati gluvoću kod ljudi. Značajnu ulogu u zaštiti porodilja imale su babice koje su prvih dana porođaja stalno bile prisutne u kući. Kada bi nekrštenci počeli da dozivaju porodilju, babice bi lupale u kakav sud ili predmet praveći buku kako ih porodilja ne bi čula i odazvala se. Rasprostranjeno je verovanje u mnogim krajevima da je najdelotvornije zaštitno sredstvo protiv nekrštanaca bila vatra jer bi u njenoj blizini brzo sagoreli. Zato je u kući u kojoj se rodilo dete vatra stalno morala goreti, dok bi čobani palili vatru i oglašavali se kada bi čuli nekrštence u blizini.
Verovalo se da se ovi demoni okupljaju i na krovu kuće te napadaju svakog ko se usudi da uđe u nju. Njihovo delovanje bilo je najjače noću kada su bili i najaktivniji. Seljaci su zbog toga pazili da ih mrak ne zatekne na putu van kuće ili na otvorenom. Određene okolnosti nalagale su da se čovek u toku noći nađe napolju pod vedrim nebom pa se u takvim situacijama seljaci snadbevali zaštitnim predmetima. Negde su nosili koru hleba i malo soli kao i glavicu belog luka. U Zaplinju su kad bi čuli nekrštence, zabadali su nož u zemlju. Naročito su izbegavali mesta za koja su važila narodna verovanja da se na njima okupljaju demonska bića ( raskrsnica, vodenica, orah, most…). Demoni su mogli da dopru i u unutrašnjost kuće tako da su seljaci nastojali da ne privlače njihovu pažnju. Često su uz prigušenu vatru ukućani tiho razgovarali među sobom izbegavajući da se dozivaju imenima. U vreme nekrštenih dana nisu se pravile svadbe ili druga veselja i sve bi utonulo u tišinu.

Koledari, Desanka Petrov Morar

Koledari, Desanka Petrov Morar

Sirovari
U nekim krajevima i čitavo selo se organizovalo da otera zle duhove. U Vranjskoj Pčinji su na nekrštene dane išle povorke koje su nazivali sirovarima. Sirovari se uglavnom ne maskiraju, kao što to čine koledari, ali, poput ovih nisu ništa manje bučni. Naziv su dobili po igračkom pripevu „Sirovo-burovo!“, koji uzvikuju uz zaglušnu galamu, dopunjenu bukom zvona, klepetuša i čegrtaljki, lupnjavom tojaga i zveketom konjskih i volujskih potkovica, vukući ih nanizane na užetu. Sirovari su povorka neženjenih mladih ljudi, koju u svim kućama rado primaju, a verovalo se da učesnici ovih grupa uz pomoć magije izgone karakondžule i zle duhove koji nanose štetu deci, ljudima, stoci i usevima. U grupi je uvek neparan broj sirovara, od sedam do jedanaest, jer se vjeruje ako ih je paran broj da bi parnjak (ne zna se koji) te godine može umreti. Nikad se svi istovremeno ne pojavljuju da ne bi bili izbrojani, te se u pokretu stalno premeštaju, skrivajući se i pojavljujući iznenada, što daje posebnu živost povorci. Nakon završetka rituala opasnost bi bila otklonjena na određeni period. U selima Gornje Pčinje, cele novogodišnje noći kuće su bile otvorene kako bi sirovari mogli da uđu nesmetano. Donedavno je za njih spreman i poseban obredni hleb – sirovarski kravaj.

P. Marković