Društvo, Vesti

Pavle Marić: Život uprkos preprekama

Posted: 1. novembra 2015. u 19:55   /   by   /   comments (0)

Pavle Marić iz Sevojna i njegova sestra bliznakinja Đurđija, svet su ugledali pre 16 godina. Prevremeno rođeni, u 8 mesecu, život su započeli u inkubatoru. Pavle je pri tome imao i dodatne zdravstvene probleme jer je na samom porođaju došlo do povrede koja je prouzrokovala cerebralnu paralizu. Cerebralna paraliza nastaje usled oštećenja centara u mozgu koji su zaduženi za kretanje, ravnotežu ili držanje tela, ukratko za celokupnu motoriku. Obzirom da se smatra da je cerebralna paraliza stanje a ne oboljenje, Pavlovoj porodici je bilo jasno da samo sopstvenom upornošću i snagama mogu dečaku obezbediti kvalitetan i samostalan život. Čitavih 6 godina Pavle je sa majkom boravio 5-6 meseci u bolnici u Beogradu na vežbama, dok je sestra Đurđa ostajala u Sevojnu. Zatim su usledili mnogobrojni odlasci u tople banje i 3 operacije koje su uradili ruski lekari u Pavlovom uzrastu od 4, 6 i 8 godina. Operacije vezane za opuštanje mišića su urodile plodom zahvaljujući istrajnosti porodice u sprovođenju postoperativnih vežbi koje su neophodne da bi zahvati bili uspešni. Problemi sa držanjem tela i motorikom ruku su odklonjeni a čak se i prognoza srpskih lekara da će Pavle celog života ostati u kolicima nije ispunila jer se on sada samostalno kreće uz pomoć štaka. Sa Pavlom razgovaramo o njegovim interesovanjima , željama i planovima.

Učenik si II razreda Tehničke škole Radoje Ljubičić u Užicu, zanimanje tehničar za bezbednost saobraćaja.I u srednjoj školi si kao i u osnovnoj u istom odeljenju sa sestrom. Da li je i društvo zajedničko?
―Imamo različito društvo.Družim se i sa njenim drugaricama ali imam svoje prijatelje koji imaju drugačija interesovanja i razgovore pa ne volim preterano da se mešamo jedno drugom u društvene krugove.
Samo prisustvo sestre u istom odeljenju u osnovnoj školi ti je sigurno bilo od pomoći. Koliko ti je bila potrebna pomoć u osnovnoj školi i kada si primetio da možeš da budeš samostalniji?
―U osnovnoj školi mi je bila potrebna pomoć porodice, drugovi su mi puno pomagali dok nisam sazreo i osamostalio se. Drugovi su i danas spremni da mi pomognu u svakom trenutku ako mi je potrebno, mada je sada sve lakše jer sam snažniji, zreliji i samostalniji. U periodu oko 7 razreda osnovne škole sam osetio da neke stvari mogu da uradim i sam, bez pomoći porodice ili drugova. Tada sam počeo samostalno da izlazim napolje na odmorima, da odem do škole i nazad ili u posetu drugovima a da me niko ne dovozi ili odvozi.
Osnovnu školu si završio u Sevojnu. U srednju školu putuješ u Užice. Koliko ti je naporno putovati?
―Uglavnom idem taksijem,ponekad me vozi otac a gradski prevoz je teže koristiti zbog visokog prvog stepenika.
Imaš li negativnih iskustava u srednjoj školi ili u svakodnevnom životu?
―U srednjoj školi je  lakše je objasniti kakvi su moji zdravstveni problemi, zreliji smo i nisam primetio nikakve negativne reakcije. Bilo je potrebno samo malo vremena da se upoznamo da bi smo se razumeli. Voleo bih da ne obraćam pažnju na ljude koji me popreko gledaju kada idem ulicom samo zato što imam štake. To nikada neću razumeti jer činjenica da hodam uz pomoć štaka ne znači ništa jer me ti ljudi u stvari uopšte ne poznaju. Reaguju na mene samo na osnovu spoljnjeg izgleda. Takva reakcija mi ponekad smeta i vređa me ali se trudim da ne obraćam pažnju na njih i da jednostavno prođem. Ne želim da ostvarujem komunikaciju sa takvim ljudima , pogotovo ako osetim da me gledaju sa sažaljenjem. Ne vidim razlog za sažaljenje jer imam svoj život koji sam prilagodio zdravstvenom stanju, idem u školu, u bioskop, na koncerte, utakmice, putujem, sviram gitaru…aktivniji sam od većine tinejdžera koji nemaju zdravstvene probleme. Svi smo pod istim nebom i ne treba komentarisati nikoga pre nego što tu osobu bolje upoznamo.
Zašto si se ti odlučio za sviranje bas-gitare i koliko dugo sviraš?
―Prvobitno sam želeo da sviram gitaru ali mi se više dopao zvuk bas-gitare i sviram već 2-3 godine. Pokušao sam da sviram gitaru ali sam sebe više video kao basistu. Neki kažu da bas gitara “bruji” i da nema prijatan zvuk, meni se dopada upravo zbog toga, hoću da instrument koji sviram bude nešto posebno jer je ima mnogo više klasičnih gitarista nego basista. Osim toga volim rok muziku pa se učenje bas gitare u školi po mom izboru odnosi upravo na rok jer se tada najbolje osećam i to mi je primarno. Uostalom moji omiljeni bendovi su Riblja Čorba, Divlje Jagode, Crvena Jabuka uglavnom stari bendovi. Strane bendove malo manje pratim ali svakako moj omiljeni bend je Metalika, pored njih Pink Flojd ali stariji albumi.
Kako uspevaš da uskladiš obaveze u srednjoj i u muzičkoj školi i koliko vremena imaš za vežbanje? Da li ti je naporno obzirom da probleme sa hodanjem?
―Nije mi naporno, sve se može uskladiti. Obično u muzičku školu idem pre popodnevne nastave u srednjoj i obrnuto. Ako je potrebno ponekad idem i dva puta u Užice ali to je retko. Imam svoju bas gitaru i opremu kod kuće tako da mogu da vežbam kad god sam raspoložen. U stvari kada sam raspoložen više me zanimaju neke druge stvari, gitaru najviše sviram kad sam neraspoložen jer me to opušta i daje mi energiju.
Koji nastup sa muzičkom školom možeš da izdvojiš?
―Sigurno nastup na Nušićijadi u Ivanjici pre par godina a za Dan grada smo imali nastup u Gradskom kulturnom centru u Užicu kao i nastup u Višegradu koji je organizovala moja muzička škola.
Koliko dugo ideš u školu glume koju je organizovalo Udruženje za cerebralnu paralizu? U kojim još aktivnostima učestvuješ i družiš li se sa članovima Udruženja?
―U školu sam pošao preko Uruženja za cerebralnu paralizu ove godine-videćemo kako će ići.Idem samo u školu glume jer su ostali programi uglavnom za starije. Često se organizuju odlasci na koncerte i događaje ili izleti.Posebno mi je ostala u sećanju predstava na ledu na koju smo išli u Beograd Ranije sam više odlazio u Udruženje ali sada nemam toliko vremena.Imam nekoliko prijatelja koji su malo stariji od mene,na primer Nikola Jovanović i Jelena Marić.
Želje i mogućnosti: sport
Da li su ti roditelji u strahu da se ne povrediš uskraćivali odlaske na utakmice iako si vatreni navijač Crvene Zvezde ili na koncerte?
―Ništa više nego drugim tinejdžerima. Najviše su se bojali da ne padnem i ne povredim se ali nisam toliko nestabilan da ne mogu da se snađem. I kad slučajno dođe do takve situacije, naučio sam brzo da ustanem. Na koncertima ili utakmicama izbegavam gužvu, jer ljudi ne obraćaju pažnju jedni na druge a pored toga uvek sam okružen drugarima koji me na neki način štite. Daleko veći problem mi je zimski period. Ne volim zimu jer tada uglavnom vreme provodim u kući zbog poledice. Više volim leto pogotovo zbog plivanja koje doprinosi mom zdravstvenom stanju.
Išao si i na školu jahanja u Kragujevac. Odlaziš li i dalje?
―Roditelji su organizovali moj odlazak u Kragujevac u školu jahanja i moje stanje se bitno popravilo jer su pored samog jahanja rađene i razne vežbe. Proveli smo tamo oko mesec dana. Kasnije smo išli povremeno a bio sam i u Potpeću na jahanju kod prijatelja. Kod nas u blizini nemam mogućnost da idem na jahanje.Žao mi je zbog toga pogotovo što sam i ljubitelj životinja,posebno pasa i konja. Obožavam i majmune jer su zabavni.Trenutno imam psa a ranije sam imao zeca.
Koji sportovi te zanimaju?
―Pratim borilačke sportove, mada mislim da taj sport nije preterano razvijen u Srbiji i voleo bih da ima više borilačkih mečeva. Omiljeni borac mi je Vaso Bakočević iz Crne Gore. Najviše volim slobodnu borbu, vide se zahvati, borba u stojećem stavu i mnoge druge zanimljivosti ali mečevi se retko organizuju u Užicu, uglavnom je to u većim gradovima kao što su Beograd ili Novi Sad. Pored toga volim fudbal i košarku. Ranije sam pratio i rukomet i odbojku ali sam teško primio neke poraze naše reprezentacije pa ove sportove više ne pratim.
Kada bi bio u mogućnosti kojim sportom bi voleo da se baviš? Pratiš li sportske nastupe osoba sa invaliditetom?
―Sport mi je ljubav broj jedan ali pošto ne mogu da se bavim sportom odabrao sam one aktivnosti kojima mogu da se bavim. Više bih voleo da sam sportista odnosno fudbaler, nego muzičar ili glumac. Čini mi se da se malo pridaje važnost osobama sa invaliditetom i njihovim nastupima pa i nisam imao mnogo prilika da pratim ovakve događaje. Ima jako malo snimaka iako sam ih tražio na internetu. Mislim da nema mnogo klubova koji posvećuju pažnju nama. Uglavnom osobe koje imaju zdravstvene probleme prate sport ili žele da se bave sportom jer bavljenje bilo kakvim sportom mnogo više doprinosi našem zdravstvenom stanju nego sviranje, bavljenje glumom ili vreme provedeno u sedenju. Mislim da bih odmah ostavio i glumu i gitaru samo kada bih imao mogućnost da se bavim nekim sportom.
Kada bi u Užicu postojao neki klub u kome bi osobe koje imaju zdravstvene probleme mogle da se bave sportom, naravno u prilagođenim uslovima, koji bi to sportovi mogli da budu?
―Plivanje je odličan sport, u Beogradu postoji košarkaški klub u kome su igrači u kolicima, mislim da bih mogao da se bavim fudbalom. Klubovi koji postoje u većim gradovima su prilagodili određene sportove potrebama korisnika odnosno svako se kreće i učestvuje na način na koji može.Gledao sam i odbojkaške utakmice .Iako ne volim odbojku,ako bi postojao neki odeljak za nas, svakako bih prihvatio i odbojku. U inostranstvu su boks, fudbal, košarka i mnogi drugi sportovi prilagođeni zdravstvenim problemima, dok kod nas tih mogućnosti ima vrlo malo ili ih uopšte nema.
Šta planiraš posle srednje škole? Želiš li da nastaviš školovanje?
―Nisam siguran za nastavak školovanja, više bih voleo da se zaposlim posle srednje škole. Tako bih imao više slobodnog vremena za gitaru ili neka druga interesovanja. Nije mi problem odlazak od kuće na neki fakultet ili višu u drugi grad ali za sada mi se više dopada ideja o zaposlenju.
Šta bi mogao da poručiš deci koja imaju zdravstvene probleme kao i ti a koja su povučena, ne žele da imaju aktivan društveni život, nemaju interesovanja?
―Ne trebaju da budu povučeni u sebe, nema razloga za tako nešto. I kod mene dođu periodi kada se pitam da li uopšte treba da radim neke stvari, da se trudim vezano za bilo kakvu aktivnost. Sve će to proći, treba da gledaju na sebe kao na osobe koje nemaju zdravstvene probleme pa će im i prepreke izgledati manje. Treba prihvatiti stvari onakvim kakve jesu što ne znači da treba stati pred prvom barijerom već nastaviti dalje koliko je moguće. Svako stanje je moguće popraviti a i ako se ne popravi ne treba se predavati jer kvalitet života zavisi isključivo od nas. Neke probleme je lako prevazići uz podršku ali najbitnije je da se veruje u sebe. Od kako sam samostalniji , manje se oslanjam na porodicu i sam donosim odluke o tome kada ću da izađem ili gde ću da idem.
Mirjana Milićević