Društvo, Vesti

Panem et circenses

Posted: 10. januara 2016. u 20:55   /   by   /   comments (0)

Zvuči poznato? Ova antička poslovica je kroz vekove bila glavni alat mnogim vladarima u nameri da ostanu na vlasti. Za razliku od ”Divide et impera” (Zavadi pa vladaj) koja dovodi do toga da opšti kolaps stvori sliku o idealnom vladaru u onome ko je primenjuje,”Hleba i igara” je malo perfidnija strategija- u očima žrtava nema nikakvog kolapsa, sve radi kao sat. Samo pojedinci uviđaju stvarni scenario, a najgluplji među njima daju sebi slobodu da o tome i progovore.
Sloveni su vazda primenjivali ovu filozofiju vladanja. Zapravo, ono po čemu su Sloveni karakteristični je to što čak i oni koje bi teoretski mogli nazvati žrtvama takve vlasti, takva vremena najviše i slave.
Ipak, nemojmo misliti da je uvek sve išlo glatko. Setimo se Marije Antoanete i izjave koja ju je nadživela- na primedbu kako narod nema hleba, odgovorila je: ”neka jedu kolače”. Aktuelna vlast u Srbiji je iz njene kobne greške nešto naučila, pa je kolače zamenila za sendviče. Time je zadovoljen prvi element ove složene formule vladanja.
Ali kod ”igara” nešto škripi. Sagledajmo naše Užice kroz jedan vremeplov. Sredinom prve decenije veka u kome živimo, grad se budio. Iz mračnih devedesetih, u kojima je postojao jedan poželjan stil života za mladog čoveka, prelazili smo u novu fazu u kojoj svako može da bira svoj put (bar nam se tako činilo). I dalje su postojali noćni klubovi, turbo folk je cvetao, ali su se sve češće počeli otvarati kafići u kojima se sluša i drugačija muzika. Pokrenut je festival bluza i roka ”In Wires”, mladi su počeli i sami organizovati svirke lokalnih bendova subotom, zaboravljena hidrocentrala je sve češće otvarala svoje kapije za goste zahvaljujući koncertima koji su u njenom dvorištu bivali organizovani. Uz to, i pozorište je češće bivalo posećeno od strane mladih, a u gimnaziji je pokrenut projekat ”Na pola puta”. Ipak, čini se da je sve ovo svoj zenit doživelo pre 6 godina, a zatim se naglo počelo urušavati. Od svega nabrojanog, još uvek se bore ”Na pola puta” i ”In Wires”. Čak ni Dom kulture, kojem smo se svi radovali, nije sprečio kolaps.
Izgleda da vlasti od petog oktobra do danas ne mogu da shvate suštinu kumulativnog zadovoljavanja ove dve ljudske potrebe. Dok su bili jedni, imali smo igara, sada imamo hleba (hajde dobro, sendviča) ali nigde igara. Ili oni misle da su Parovima, Farmom i Velikim Bratom to zadovoljili? Prostom logikom se dođe do toga da i u Beogradu imamo ova tri remek dela na malim ekranima, ali imamo i nešto što sa punim pravom možemo nazvati kulturnim životom. I gde je onda motiv mladom čoveku da se vrati u naš rodni grad? Možda želimo da završimo fakultete da bismo bolje razumeli metafore koje koriste Kristijan i ekipa u epskim dijalozima, dok nam deca maštaju o tome da jednog dana budu kao njihovi junaci sa malih ekrana? Ne bih trošio reči kako bih odgovorio na ovo pitanje. Umesto toga, bilo bi dobro da u narednom periodu lokalna vlast počne malo više misliti na razvoj kulturnog života u našem gradu. Nadam se, pre nego što Užice izgubi sva obeležja grada i postane pijaca sa kapacitetom od sedamdeset hiljada ljudi, čija se uprava žali jedino na odliv mozgova. Rekoh li ja to mozgova?
Autor: Konstantin Marinković, apsolvent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Kolumna objavljena i na sajtu Unije studenata Užica:http://usu.org.rs/panem-et-circenses/