Umetnost

Ozbiljan talenat za pisanje je redak (iako ljudi koji pišu nisu tako retki)

Posted: 11. septembra 2019. u 22:38   /   by   /   comments (0)

Još kao srednjoškolac, bivši učenik Medicinske škole, Radovan Jovičić, izazivao je pažnju javnosti, kulturnih poslenika u Užicu ali i šire, svojim književnim radovima i dramskim stvaralaštvom. Radovan Treći Jovičić koji se tako potpisuje, ne zbog  lika iz istoimenog popularnog dramskog ostvarenja Dušana Kovačevića, već kao treći u generacijskom nizu porodice koji se bave knjževnim stvaralaštvom, posle dugo vremena, vratio je nezavisno amatersko dramsko stvaralaštvo  na kulturnu scenu Užica. On je, okupivši ekipu saradnika, ljubitelja pozorišta, na scenu postavio dve svoje drame kao srednjoškolac: “Drvo života”, “Crni ram”, a kao student Bogoslovskog fakulteta, sa kolegama izveo i delo “U Edenu na istoku”, Borislava Pekića u sopstvenoj adaptaciji i režiji, kao i autorski komad  “Plavi dečak”. Za dramska ostvarenja čiji je autor, reditelj i jedan od glumaca osvajao je nagrade na festivalima, a njegova književna, pesnička i prozna dela, takođe su nagrađivana u kategorijama srednjoškolskih radova. Pored kvaliteta koji je potvrdila publika kao i čitaoci, poštovaoci književnosti, Radovana smo zapamtili i kao odličnog šahistu, ali i jednog od retkih iz gledališta koji su se javno hvatali u koštac sa stručnim tumačenjima predstava na Okruglim stolovima na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu gde je, ne mali broj puta, svojim tumačenjima i komentarima, ostavljavo začuđenom profesionalu teatarsku struku. Kao takav, Radovan je nepresušni izvor inspiracije za razgovor i diskusiju na temu savremenog stvaralaštva

Logično za svakog stvaraoca je da se po nekada osvrne na svoj rad, i zanima me, tvoj sadašnji stav preme početku svog dramskog stvaralaštva: šta je ono što sebi nalaziš kao zamerku a čemu ostaješ veran?

-Prema početku nemam nikakav naročit stav, jer, sve mora od nečega početi. Bitno je da se počne, da se ne čekaju pravi trenutak, pravi ljudi, prave okolnosti… (to se uglavnom ne dočeka). Bitno je i da se posle svakog realizovanog projekta ne stane tu, nego da se stvara dalje; da se rade ambiciozniji projekti i da se uzimaju krupniji zalogaji.

Na pitanje čemu sam ostao veran od svojih početaka do sada, rekao bih da nisam promenio svoju glavnu parolu: svojim delom moraš reći nešto i moraš poslati neku poruku. Dela koja to ne zadovoljavaju, za mene nemaju nikakvu posebnu vrednost, čak ni ako ih neka druga kritika prizna kao klasike, ili upotrebi omiljeni termin: „najbolji svih vremena“. Nažalost, znam mnogo takvih dela. Počinjem da radim nakon što osmislim priču, likove i kad sa idejama koje imam, formulišem u glavi odgovor na pitanje: „šta time želim da kažem“.

Sebi često zameram što nisam toliko jednostavan koliko bih želeo da budem. Mada, za poslednjih par radova sam dobijao i komplimente da su jednostavni i da se veoma lako čitaju, što me je iznenadilo. Onda sam shvatio da je problem zapravo bilo nešto drugo, nešto što se u dramaturgiji naziva „trenutkom predaha“. Glumac Jovan Jelisavčić mi je posle izvođenja jedne predstave pre par godina rekao: „Nema nijedne konkretne slabosti ovde. Najveća slabost je što ti je sve važno. Nemaš onih nebitnih trenutaka u kojima uđe sobarica, ispusti poslužavnik i kaže ‘joj što sam trapava’. A ti trenuci između dva važna momenta omogućavaju publici da ih doživi potpuno, odvojeno i svaki za sebe“. I to je zaista tačno, konstantnost jedne linije priče, jednog osećanja, jedne boje, nije dobra – jer zamara. To je nešto što razlikuje „početnika“ od „profesionalca“, što imaju mere i što znaju kada i koliko čega treba upotrebiti, kao što dobar kuvar zna kako da jelo ne bude ni bljutavo ni prezačinjeno.

Sa stanovišta dramskog pisca, šta kao primedbu upućuješ savremenim dramskim tekstovima koji se izvode na scenama profesionalnih pozorišta, a takođe očekujemo da imaš i nešto pozitivno da kažeš u njihovu korist?

To što nam je sve dostupno i što svako može postati ono što želi je dobra karakteristika našeg vremena, ali ima i svoju lošu stranu: previše svačega. Teško je odvojiti buduće klasike umetnosti od mediokriteta, osrednjih i slabih dela. To će jedino vreme uspeti da učini.

Glavna zamerka na savremene pozorišne predstave koje gledam je da su:1. previše dosadne i 2. previše iste. Tako je i sa dramskim tekstovima. Ne vidim nikoga mladog, nikoga novog ko je spreman da krši pravila, ali ne tako što će ih omalovažavati ili na silu uništavati, nego tako što će ih prevazilaziti svojom originalnošću. Takve reditelje vidim u Kokanu Mladenoviću ili Igoru Vuku Torbici, ali i dalje su u većini oni kod kojih vidim samo ponavljanje šablona. Ista je stvar i sa piscima. Od savremenih dramskih pisaca mi se sviđaju Miro Gavran i Milena Marković.

U pogledu književnosti, takođe: tvoj odnos prema savremenim delima naše knjiženosti?

-Borislav Pekić je umro 1992. godine. Njega i dalje smatram poslednjim velikim srpskim piscem. Još uvek se nisam susreo ni sa kim ko je nešto više od mediokriteta, ali iskreno se nadam da grešim i da ga samo još uvek nisam otkrio. Nažalost, danas se susrećem samo sa gomilom ljudi koji nemaju ništa da kažu, a voleli bi da imaju. Takvi su po pravilu vrlo nametljivi, imaju dobar marketing, gostuju po emisijama i imaju sasvim zadovoljavajuću prodaju svojih naslova. Posebno mi je tužno-smešno kad dela bez karakterizacije likova, bez događaja, bez poente, bez ičega nazivaju „romanom toka svesti“ i prave od toga neki poseban žanr, neku posebnu umetničku uzvišenost.

Međutim, tu i tamo, otkrijem neko izuzetno delo napisano u ovom veku. Posebno mi je drag kineski pisac Mo Jen koji je 2012. godine dobio Nobelovu nagradu. Umetnici poput njega me podsećaju da dok ljudi žive, imaće dobrih priča da se priča i nikako „sve dobre knjige“ ne mogu „biti napisane“. I među našim mladim piscima zaista ima dosta potencijala, ali uglavnom sirovog talenta koji zahteva da bude obrađen napornim radom, inače će ostati neiskorišćen. Sebe takođe vidim u toj grupi.

Dobra strana savremenog shvatanja književnosti jeste insistiranje na kratkoći i sažetosti. Postmoderno potrošačko društvo je postalo takvo da sve što je duže od prosečne Fejsbuk objave (3-4 reda) smatra zamornim za mozak. Pisci više ne mogu da prodaju maglu sa detaljnim opisima nebitnih detalja, već su prinuđeni da se usredsrede na povezivanje svojih tematskih celina u jedno smisleno delo. To bi trebalo da se shvati što je moguće podsticajnije, ali ne nauštrb književne vrednosti delȃ na kojima se radi.

Amatersko dramsko stvaralaštvo u našem regionu svedeno je uglavnom na rad u školama (ne računamo školice glume za decu koje vode profesionalni glumci, i koje se ne mogu svrstati u amaterski rad). Učestvovao si sa svojim predstavama na festivalskom takmičenju ovog tipa u Bajinoj Bašti i Prijepolju nekoliko godina zaredom.Možeš li nam takođe preneti tvoju ocenu stanja i analizu naše amaterske dramske scene?

-Dramske sekcije u osnovnim i srednjim školama su jako važne, jer je većini ljudi to prvi susret sa scenom, i razlog da se odluče na bavljenje time. Tako je bilo i u mom slučaju: nikada nisam išao ni na kakve časove glume, prosto sam korak po korak ulazio u taj svet. U jednom trenutku, kada sam video kako se to radi, odlučio sam da probam sȃm. U početku uz pomoć ljudi koji su profesionalci, ili poznavaoci pozorišta i književnosti, a potom sve samostalnije. Škole glume su takođe korisne za to da probude zainteresovanost za neku od dramskih umetnosti. Isti je slučaj i sa amaterskim festivalima, koji služe da ta dela vidi publika.

Ljudima je uvek dostupno da osnuju sopstvena umetnička udruženja, ako ne upišu neki umetnički fakultet. Tako bi amaterizam i trebalo da funkcioniše, problem je u nedostatku dobre volje i spremnosti na izlazak iz zone komfora, a ne u tome da je „vreme takvo da nema mogućnosti ni prilike“.

Najbolji primer za to su naši reditelji iz perioda „Crnog talasa“. Svi su oni završavali pravo, psihologiju, filozofiju ili neki od „običnih“ fakulteta, ali su se ostvarili u umetnosti koju su voleli. Oni su za nas „profesionalci“. Žilnik mi je, na primer, pričao da je u vreme njegovih početaka kamera bila teška 300 kilograma, da je bilo veoma komplikovano snimati zvučnom kamerom, ili pokretati kameru, da se montiralo ručno u prostoriji dugačkoj 60 metara… Danas su mogućnosti mnogo veće,ali potrebno je naučiti kako se prave dobra niskobudžetna ili skoro-bezbudžetna dela, jer nas niko neće izvući iz mase i prepoznati kao bogomdane talente koji će promeniti svoju umetnost. Da bi nas primetili publika, producenti, izdavači ili kritičari, moramo da imamo neka stvorena dela, a ne samo talenat. Od talenta do stvorenog dela potrebno je raditi, sakupljati ekipu, posvetiti se svakom segmentu svog projekta – i sve to u vremenu koje nam ostane slobodno, nakon studentskih, poslovnih, porodičnih i kakve-ko-ima obaveza. 

Da bih ocenio stanje, morao bih da ga poznajem, a to nije slučaj. Znam samo kako je izgledalo raditi na sopstvenim projektima, koji su realizovani pod parolom snađi se. Upoznao sam dosta ljudi koji se bave istom umetnošću kao ja, ali skoro svi su profesionalno u tome ili im je želja da jednom budu. Tako da, znam jako malo onih kojima je zaista amaterizam cilj; amaterizam u pravom značenju svoje reči koje potiče od glagola amare, što znači voleti.

Dešava se da se amateri uglavom bave tekstovima koji su doživeli veliku popularnost kod publike u profesionalnom izvođenju. Šta je, po tvom mišljenju, razlog tome?

-Razlog tome je što se dramski tekstovi malo čitaju, a prozu nije lako dobro dramatizovati bez teorijskog poznavanja dramaturgije. Zato su nas poprilično smorila izvođenja Nušića, Kovačevića, Čehova, Šekspira… iako se s vremena na vreme pojavljuju izuzetno originalne interpretacije čak i dosta izvođenih autora. Drugo, ozbiljan talenat za pisanje je redak (iako ljudi koji pišu nisu tako retki).

Ne smatram to za nešto pogrešno. Dramski tekstovi se i pišu da bi se izvodili, i to ne samo jednom, niti u interpretaciji jednog reditelja i jedne grupe glumaca. Kreativno čitanje i istraživački rad nisu baš najzanimljiviji deo projekta, ali neophodni su da bi projekat bio originalan – bez obzira da li je u pitanju interpretacija tek napisanog, ili vekovima izvođenog dela.

Što se tiče poslednje tri drame koje sam pisao, sve sam ih napisao za manje od 10 dana. Za Plišani meda ima reč bili su mi potrebni meseci pripremnog rada: istraživanja bioetičke problematike u religiji i nauci, prenatalne dijagnostike i defektologije. Bivše siroče sam dve godine imao samo kao ideju za „možda nekad napišem“. Pristupio sam pisanju tek nakon što sam detaljno izučio Stari zavet, socijalne, političke i religiološke aspekte proročkog pokreta, istoriju Severnog carstva (Izrailja) i istoriju Asirije. Predžetvarski svici su posledica dugotrajnog iščitavanja različitih bajki i mitologija, izučavanja keltskih i ilirskih naroda, bavljenja istorijom i arheologijom užičkog kraja. Nijedna od tri drame nije naučni rad: tu su likovi i priča, situacije i događaji bez imalo teoretisanja. Ali ovaj rad mi je bio potreban da bih mogao ispričati svoju priču u jednom živom svetu, u svetu kome stvarnost i život daje trud uložen u istraživanje.

Ne želim da kritikujem one koji uzimaju napisane drame, to nije ni ispravnije ni manje ispravno od pisanja sopstvenih (iako je lepše pisati sopstvene tekstove ili afirmisati nepoznate pisce). Ali pozivam sve one koji se bave bilo kakvom umetnošću, da pre svakog svog projekta što posvećenije pristupe istraživačkom radu, kako bi projekat mogao steći ozbiljnost. Upravo tokom istraživačkog rada se javljaju najzanimljivije i najkreativnije ideje za interpretaciju.

U tvom pristupu dramskom stvaralaštvu šta držiš kao primarno u glavi kada koncipiraš tekst: lik ili radnju?

-Oboje. Trudim se da razmišljam o svim elementima celine, jer se inače ne može postići harmonija. Važno mi je da likovi budu živi, ubedljivi, dobro karakterisani, ali da kao takvi služe radnji i priči koja se priča.

Izgleda da savremenost, uopšte u svom konačnom umetničkom izrazu, pati od nedostatka teme – kao da je sve do sada izrečeno, a ono čime se bave jesu tekuće aktuelnosti. Koliko se to  može smatrati onim što se zove „angažovanost“ a koliko su možda u pitanju neke druge stvari kao što su:nedostatak ideje, razmišljanje o utisku na publiku….

-Mislim da sam to već pomenuo – dok čovečanstvo živi, biće i priča koje još nisu ispričane, i dobrih knjiga koje tek treba napisati. Ne verujem da će bilo kada sve dobre knjige biti napisane. Jer isto je mogao reći i Dostojevski pre Zločina i kazne ili Braće Karamazovih – svim tim temama ljudi su se već bavili, ali Dostojevski je bio inovativan i originalan.

Možda zvuči kao kliše, ali angažovanost je dobra dok je umerena. Smatram da je potrebna, ali da je retko kada dobro da bude direktna. Naravno, uvek će biti onih koji će direktno prozivati sve one koji to zaslužuju. Međutim, mislim da je najbolja angažovanost bavljenje savremenim i svevremenim temama kroz pričanje priče.

U Bibliji se nalaze izuzetni momenti socijalnog angažmana neprocenjive umetničke vrednosti. Na primer:kada se car David zaljubio u Vitsaveju, poslao je u sigurnu smrt njenog muža (a svog najvernijeg i najmoralnijeg čoveka). Prorok Natan, njegov savetnik, ispričao mu je priču o pastiru koji je imao samo jednu ovcu,i tu je ovcu voleo kao dete. Jednog dana, bogataš koji je imao čitavo stado ovaca, da bi spremio jelo gostima, zaklao je jedinu siromahovu ovcu. Potom je pitao Davida šta on misli o postupku tog bogataša. Nakon razgovora sa carem, Natan ga je naveo da shvati da bogataš predstavlja samog cara koji je mogao izabrati sebi bilo koju devojku na ovom svetu, a on je izabrao ženu svog vernog podanika. Takav socijalni angažman je imao efekta, jer da se prorok Natan drugačije obratio caru, to ga je moglo koštati glave, a ova poruka je lično pogodila i samog cara Davida.

Što se tiče „nedostatka ideje“ i „razmišljanja o utisku na publiku“, to je poprilično individualna problematika. Za ovo drugo je lakše naći leka nego za prvo, ali mislim da oba problema imaju svoje rešenje u vrednom radu isticanju novih iskustava, koliko god da to zvuči kao ižvakana floskula.

Stil izražavanja savremenog pisaca, u odnosu na već potvrđenu kvalitetnu literaturu koja spada u red klasike, dosta odudara u onom delu koji se tiče proizvodnje utiska koji kod publike izaziva emociju, pa se više bavi opisom stanja nego prodiranjem u suštinu, jednostavnije rečeno, više se tiče posledice nego uzroka. Razlog po tvom mišljenju je…?

-Ne znam… i opisom stanja se može pogoditi suština. Moguće da je suština ono što treba da bude ujedno i polazna tačka i cilj. A od polazne tačke do cilja, ideja će postajati živo umetničko delo. Pitanje je da li autor hoće da se bavi uzrocima, posledicama ili da prikaže jednu kompletnu priču u kojoj će pratiti uzročno-posledični razvoj situacija.

Što se tiče proizvodnje emocije kod publike, ništa se ne može reći konkretno, jer publiku čine različiti ljudi. Mogu da se složim sa Aristotelom koji je polaznom osnovom dobre drame smatrao likove sa kojima se možemo identifikovati, zatim situacije koje izazivaju strah i sažaljenje, i najzad katarsis, tj. da likovi nešto nauče, da se promene, pa da svojim primerom to omoguće i publici.

Koji je razlog što ove jednostavne elemente drame ne zadovoljava većina savremenih autora? Ne znam. Ono sa čime sam se ja susretao nije ni blizu „većini savremenih autora“. Ali ako zamislimo da ta dijagnoza jeste tačna, kao „terapiju“ bih preporučio svakodnevno čitanje knjiga, gledanje filmova i predstava, razgovore sa različitim ljudima, putovanja i druga iskustva koja omogućavaju bolje razumevanje drugih ljudi i sveta oko sebe. Izvan ovih uopštenih posmatranja, konkretan odgovor bi svako morao potražiti u svom konkretnom slučaju.

Gde sve savremeni stvaralac treba da traži čestice interesovanja da bi umetnost imala efekta?

-Nemam odgovor na ovo pitanje. Mislim da samo treba promenti smer vektora: stvaralac treba da se trudi da svoja interesovanja pretvara u umetnost. Čini mi se da put umetničkog napretka u velikoj meri zavisi od ovoga. Umetnost će imati efekta onoliko koliko se bude radilo i stvaralo. Onaj ko ne postane pasivan, ko celog života bude imao neka interesovanja, ko ih proširuje, produbljuje i na njihovim temeljima stvara umetnička dela, već je udario kamen temeljac sopstvenoj umetničkoj vrednosti.

M. Nikolić/ Foto: Radovan Treći Jovičić, privatna arhiva

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje

Napomena: Tekst je deo projekta „Kuća što ponavlja svoja dvorišta“ podržanog od strane Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Užica.