Umetnost, Vesti

O značenju i poreklu božićnih običaja

Posted: 6. januara 2016. u 10:39   /   by   /   comments (0)

Božićni praznici su posvećeni Hristovom rođenju, međutim narod ih je proslavljao na način za koji ih ne možemo okarakterisati da su hrišćanski. Većina badnjedanskih i božićnih običaja zasniva se na saznanju da tih dana počinje nova godina, kao i na verovanju da se baš tih dana određuje sudbina kuće i ukućana za narednu godinu. Sve magisjke ili kultne radnje o tim praznicima bile su inspirisane težnjama da se obezbedi napredak i sreća u predstojećem periodu. Za srpske seljake prvi dan Božića ostao je kao najvažniji ali i najbogatiji sa običajima koji su pratili ovaj praznik. Na taj dan valjalo je simbolično započinjati sa poslovima da bi domaćinstvo bilo uspešno tokom čitave godine.

 Zima na jezeru, Zoran Zarić,

Zima na jezeru, Zoran Zarić,

-Položajnik-
Nekad se na dan Božića očekivao dolazak natprirodnog, božanskog bića, a ukućani su dočekivajući ga pozivali za sto rečima: “Hajde Bože (ili Božiću) da večeramo”. Njegov dolazak scenski je prikazivan, a on se pojavljivao u liku položajnika. U Vukovim zbirkama nalaze se stihovi pesama koje se peveaju o Božiću: “Božić, Božić bata (tj.lupa) , Nosi kitu zlata”, ili “Božić ide uz potok, Konjic mu je putonog”. Ove pesme imaju ritualni karakter i iz njih se jasno vidi da se Božić javlja kao ličnost. U okolini Đevđelije kaže se da je Božić “blag, dobrodušan starac sa belom kosom i bradom, ogrnut kožuhom, na sakatom magarcu”. Čajkanović navodi da je ovde reč nije o hrišćanskom bogu već da su to poznate navike iz paganizma, jer na bogove konjanike nailazimo u mitologijama raznih naroda sveta.
Položajnik je osoba koja je ujutru na Božić prva ulazila u kuću, najčešće su ga unapred pozivali i birali, a mogao je biti i putnik namernik. Pravila su nalagala da to bude muško dete ili muškarac, a izbor je padao na “batliju” tj. osobu koja je donosila sreću. On je na početku godine donosio sreću i napredak što govori i izreka i Homolja : “Kakav ti je polaženik, takva ti je i godina”. Pre ulaska u domaćinov dom položajnik se pripremao i pridržavao zabrana: nije smeo da bilo šta stavi u usta jer je trebalo da se omrsi u kući u koju polazi, a idući u posetu nije smeo da se susreće sa drugim ljudima da bi prve čestitke bile upućene domaćinu koji ga je očekivao. Nosio je poklone, kolač za domaćicu i rakiju za domaćina, kao i pšenicu kojom bi posipao ukućane. Desna strana se smatrala srećnom te bi stoga zakoračio u kuću desnom nogom. Čestitavši praznik posipao bi pšenicu po kući sve prisutne našta bi domaćica uzvratila na isti način. Položajnik je prilazivši ognjištu džarao po vatri želeći toliko ovaca, svinja, pčela, žita… koliko bi varnica prsnulo. Pomerao je unapred nagorele delove badnjaka da bi domaćinstvo napredovalo stavljaući i novac na ognjište, a sa istim ciljevima magiji su pribegavali i ukućani. Običaj iz Istočne Srbije da se Božić obožava u odžaku govori o položajniku koji čim uđe u kuću, džara vatru i gledajuću u odžak kaže : “Bože pomozi!”. Očigledno da ovaj propis potiče iz starinskih verovanja da se božanstvo nalazi tu. U nekim krajevima Srbije izmicali su položajniku stolicu kako bi seo na pod da bi sreću “zakovali” za kuću. Pri odlasku položajnika su darivali čarapama, hranom i pićem i posebnim kolačem koji je za njega bio pripremljen.

-Božićna trpeza-
Kao i na Badnji dan i na Božić je trpeza morala biti raskošna i bogato pripremljena. Obilje jela na stolu slutilo je na obilje u toku naredne godine. Pre ručka ukućani su se mirbožili obilazeći tri puta oko sofre čestitakući i pozdravljajući se uz poruku: “Mir Božji Hristos se rodi”. Na taj način posvađani su se mirili i praštali jedni drugima. Sledilo je paljenje sveće, a ukućani su se molili Bogu. Tokom praznika sofra se nije raspremala jer se smatralo da je božićna trpeza zalog blagostanja. Sve se ostavljalo nakon završenog ručka na stolu jer se smatralo da prevremnim uklanjanjem blagostanje bi bilo narušeno. Na božićnoj trpezi stajala je i posuda u kojoj se nalazilo zrnevlje (pasulj, sočivo itd.).Ta smeša nazivala se panajija u koju je bila zabodena sveća. Varica ili panajija po Drobnjakoviću predstavljala je vrstu magične anticipacije bogatstva i obilja domaćinstva u tekućoj godini što je i bio glavni cilj božćnih običaja.Lično učešće božanstva za vreme gozbe u hrišćanskim shvatanjima ne postoji već se radi o pravilu u paganizmu objašnjava Čajkanović tražeći poreklo božićnih običaja u biblijskim tekstovima. Kada je vavilonski Noje, Utnapištim, nakon potopa izašao na suvo i prineo žrtvu, bogovi su “osetili miris, bogovi su osetili prijatan miris, i kao muve okupili se oko žrtve”. Po ovom autoru ovde je u pitanju božanstvo iz prethrišćanske srpske ere, a pošto istorija srpskog paganizma još nije napisana potrebna su za svako trvđenje dodatna istraživanja iz oblasti etnografskog i folklornog materijala u koje spadaju: običaji, verovanja, narodne umotvorine… Po Čajkanoviću Božić kako ga srpski narod danas slavi sa badnjakom, slamom, česnicom, položajnikom… jeste praznik iz „naše stare vere“ i pre svega je praznik iz kulta predaka kojima se tih dana daje prilika da se nahrane i ogreju.
-Božićna pečenica-
Za Božićnu pečenicu se birala životinjama sa posebnim karakteristikama i njeno ubijanje obavljano je na ritualan način. U te svrhe se klala svinja, dok se u zapadnim krajevima Srbije klala ovca, a u Šumadiji su pored pečenice klali i petla. Ubijanje životinje obavljalo se dok dan napreduje i u te svrhe korišćen je isključivo nož. Po Kulišiću ponegde su ubijali životinju krupicom soli u čelo i na taj način štitili sebe od osvete njene duše. Božićnoj pečenici su pripisivane izuzetne magijske moći. Domaćin bi ponekad liznuo krvi iz mesta na kome je otvorena rana životinji kako bi preneo na sebe njenu magičnu snagu. Krv životinje se mešala sa kukuruzom pripremljenim u obredni kolač koji bi se davao ljudima ili životinjama obolelim od teških bolesti. Rasprostranjeno je verovanje o posedovanju lekovitih svojstava pečenice koje se nalazi u: jetri, slezini, bubrezima, jabučici i srcu. U Šumadiji su glavu pečenice ostavljali do Malog Božića 14. januara, te je stavljali na mravinjak jer se verovalo da će stoke biti kao mrava, a plećka je služila za gatanje na Bogojavljenje.

-Božićni kolač –
Najvažniji kolač je predstavlja česnica od pšeničnog i kukuruznog brašna, bez soli sa vodom koja se donosila pre izlaska sunca. Ukrašavana je figurama od testa koje su predstaljale znamenja kao što su: jaram, čekić, žitno zrno… Česnica je lomljena za vreme ručka i svaki ukućanin bi dobio po komad. Iz onoga što su našli u njoj predviđalo se kakva će kome sudbina biti u toku godine i u kom poslu će biti najuspešniji.

-Običaj “milanja”-
Delovi česnice korišćeni su u magijskom lečenju i magiji plodnosti. Ovaj običaj poznavali sui stari Sloveni, ali ne u obliku koji je zapamćen do danas. Opis ovog običaja dao je Vuk Karadžić zabeleživši ga u Hercegovini. “U Hercegovini uzmu na Božć dvojica česnicu sa kojom se milaju tj okreću je među sobom, i pitaju jedan drugog: ‘Milam li se?‘ tj. (pomaljam li se iza česnice), na šta prvi kaže: ‘Sad malo a dogodine nimalo‘”. To je značilo da će žito dogodine dobro roditi i da će česnica biti velika i da se iza nje neće videti.

Svetovid

Svetovid, staroslovenski bog

-Da li su naši paganski preci u božićnoj sezoni proslavljali praznik svog velikog nacionalnog boga ?-
Pretpostavkama koje nagoveštavaju da se radi o ovakvom božanstvu govore u prilog narodna verovanja da je on starac sa belom bradom, a Vukova narodna pripovetka “Očina zakletva” kazuje da je to ličnost koja odgovara našem starinskom narodnom bogu koja se ovako zamišlja. Epitet “dedo Božić” ostatak je iz paganizma i pripadao je starinskom nacionalnom bogu. Pošto Božić ide na konju, a na konju se javlja i slovenski Svetovid, germanski Vodan, trački Heroj, kao i slovenski Trojan koji su u tom smislu srodni te pripadaju manifestacijama  našeg starinskog boga. Činjenica kako Božić putuje preko zemlje i neočekivano i iznenada obilazi svoj narod odgovara navikama starinskih nacionalnih bogova koji večito putuju. Rimski istoričar Tacit jednu od ovakvih poseta opisuje kada govori o najvećoj germanskoj boginji Perti: “ nastanu veseli dani, i praznuje se u svim mestima koja boginja udostoji svojom posetom”. Tih dana se ne ratuje, a gvožđe se sklanja, zna se i hoće samo odmor, dok se boginja ne zasiti ljudskog društva pa je tada sveštenik vraća u hram. Kada se to desi boginju (kip boginje) operu u skrivenom jezeru. Čajkanović navodi da je ovde reč o analogiji sa epifanijom našeg Božića i propisa koji važe za Božić: “mir božiji” i “mirbožanje”, sklanjanje gvozdenih kuhinjskih predmeta kao i pranja ikona u reci posle Božića. Glavna karkteristčna osobina našeg nacionalnog boga je da je on bog “onog sveta”. Onaj svet  se nalazi pod zemljom, bog” donjeg sveta” i bog mrtvih tako da je to njegova prvobitna funkcija. O toj vezi govori razumljivo verovanje da je dedo Božić “ogrnut kožuhom”, a ogrtač iz istorije religije je jedan od navažnijih atributa Hadesa, Hermesa, Tanatosa…koji je personifikacija smrti i vampira koji svuda ide sa ogrtačem. Kao bog mrtvih bio je najveći bog u srpskom panteonu objašnjava Čajkanović navodeći primere najvećih nacionalnh božanstava: egipatski Oziris, grčka božanstva iz Elevzine, germanski Vodan…

Srpski starinski praznik koji je prethodio srpskom Božiću produžio je da živi u narodnim običajima i verovanjima bio je praznik u slavu predaka i u slavu boga mrtvih koji je u isto vreme bio najveći nacionalni bog objašnjava Čajkanović. Božić je ostao najpopularniji praznik srpskog naroda,  ova shvatanja pripadaju dalekoj prošlosti,  dok su običaji i verovanja koji takva shvatanja pretpostavlajju već odavno stari. Tražeći njihovo poreklo pokušali smo se približiti počecima naše stare religije. Razvoj paganizma zaustavljen je kada su naši preci primili hrišćanstvo koje propoveda mir i dobru volju među ljudima. Srpskom hrišćanstvu i srpskoj narodnoj crkvi dugujemo zahvalnost jer je zadužila narod tako što je blagoslovila i čuvala te drage i lepe običaje koji treba da se čuvaju i prenose mlađima o najvećem hrišćanskom prazniku Božiću, i tako dalje proslavljaju njihovu uspomenu.

P. Marković