Društvo

Nigde kao u Sofiji

Posted: 20. oktobra 2019. u 20:50   /   by   /   comments (0)

REPORTER PASAŽA  U BUGARSKOJ  PRED  OBELEŽAVANJE  TRIDESETOGODIŠNJICE DEMOKRATSKIH  PROMENA

Autor: Boban Markotić

-Vladimir Putin, Barak Obama i Donald Tramp likom  „namiguju“ sa suvenira ruskih babuški

Pompezne vojne parade u čast Oktobarske revolucije i sovjetskog  oslobođenja Sofije iz  septembra  1944. odavno su istorija

-Spomenik sovjetskim oslobodiocima u centru s obzirom na krupne društvene i političke promene još uvek se dobro drži

Vlasti prestonice telo Georgija Dimitrova bez mnogo pompe iz  mauzoleja premestili na Centralno groblje još 1991.

-Olovne figure Todora Živkova omiljen turistički suvenir

Odlazak  na odmor, ili kratkotrajnu posetu, Bugarskoj oduvek je za naše posetioce bio sinonim za jeftinije putovanje. Ipak poslednjih godina su naši susedi bogato opremili svoje prestoničke hotele, kafiće i pešačke zone tako da mogu da stanu na crtu i velikim evropskim gradovima poput Pariza, Beča,  Budimpešte,  Bukurešta… Proteklog vikenda imao sam priliku da odmaram u  Banskom,  obiđem  svetinje Sofije, prođem  krajevima  južne Bugarske, posetim  Blagoevgrad i Rilski manastir.

Na put sam krenuo u subotu,  autom iz Užica, organizovano, u dva ujutru, pravcem prema Dimitrovgradu. Ni sam ne znam koliko sam puta prošao tim putem, u oba smera. Kad god idem kao saputnik kao da mi se uključi neki unutrašnji autopilot, i tih  otprilike 5 sati prođe a da i ne primetim.

Pravimo pauzu u centru Dimitrovgrada. Dogovorio sam se sa ljudima  koji se bave turizmom  da se vidimo. Imamo dosta toga da ispričamo što u Užicu što o njihovom mestu odakle puca pogled na obližnji granični prelaz. Pričaju mi kako je danas kada je prošla trasa auto – puta. Još samo železničku prugu Niš – Sofija da do kraja modernizuju.

Priznajem da mi danas ovakvi susreti  i razmena iskustava znače mnogo više od  činjenice što se moji tekstovi objavljuju. Zanimaju me pojave i tendencije neminovnih društvenih tranzicija iz dotrajalih društvenih sistema, jer se kroz njih najbolje mogu sagledati tektonske promene kroz koje je i  bugarsko društvo prošlo devedesetih i koje se i danas ne mogu smatrati završenim.

Na graničnom prelazu Gradina  skoro da se ništa nije promenilo  i uz rutinsko pregledanje dokumenata nastavljamo put. Usput sve vrvi od reklama i panoa svetskih firmi i modernih benzinskih pumpi. Jos  jedna bitna napomena. Zbog intezivne izgradnje auto puta iz pravca Sofije do pograničnog mesta Dragoman kompletan saobraćaj preusmerava se starim putem  iz  1960- ih koji ima podlogu od kocke. Tako je do Slivnice  Oko deset sati stižemo u Sofiju. Grad živi punim energijom njenih stanovnika. Centralne gradske ulice  zakrčene automobilima prestižnih svetskih proizvođača. Reke ljudi se slivaju u brojne kafiće gde se uz čaj ili esspreso prelistava dnevna štampa. Grad od oko 1,5 miliona stanovnika, okružen planinom Vitošom, na kojoj se dobro beli sneg, pomalo je hendikepiran jer nema reku.  Ugostitelji mi prave česta poređenja sa Beogradom: vi imate dve reke a mi ni jednu, :”Sava centar” je nekoliko puta veći od našeg i…

Posle šetnje  ulicom Vitoša, rezervisanoj za pešake, u kojoj je blještavilo radnji, zastupljenost svih poznatih svetskih marki visoke mode, po podne odlazim na redovnu dozu kapućina u hotel Rilu u centru grada. Tu je najbolja kafa u gradu. Sledi redovna doza čitanja dnevne štampe i flerta sa gošćama. To su neke od redovnih mojih aktivnosti koje su na rasporedu kada sam u Sofiji.

U Bugarsku sam prvi put došao 1993. godine kao srednjoškolac u tada iznuđenim šoping turama koje je organizovalo užičko saobraćajno  preduzeće  „Raketa“. Zemlja nam je bila pod sankcijama SB UN od 30. maja 1992. godine, zbog gubitka tržišta i urušavanja SSSR –a privreda nam je bila na kolenima.  Hiperinflacija i obezvređivanje domaće valute bili su svakodnevnica. Ono sto je tih godina bilo gotovo nemoguće nabaviti kod nas, kao na primer školski pribor, sveske za pisanje, sredstva za higijenu i kozmetičke proizvode, opremu za kupatila dobavljali  smo iz Sofije. Uvek je se nalazilo mesta i za po koji kanister benzina koji je bio dragocen na tržištu Srbije u to vreme.  U povratku  autobusi su nam ličili na pokretne buvljake a putnici  raspoloženi za priču nakon obavljene kupovine.  Neprikosnoveno sredstvo plaćanja bila je nemačka marka.  Vozovi iz Beograda za Sofiju tih godina  bili su prepuni putnika namernika za šoping ( čitaj šverc ). Sofija je zamenila Trst.

Danas naši susedi, nakon bolne tranzicije,  imaju čime da se pohvale. Autobusi u gradskom saobraćaju su najmoderniji a tu je i metro.  Evropa je na svakom koraku. Restorani koji nude domaću kuhinju,  ali istovremeno i specijalitete koje možete naručiti u Rimu, Parizu ili Londonu, pića i noćni život. Parking prostor  u gradu više nalikuje  na sajam automobila nego na parking. Tu su najviše klase od BMW-a, Ferariji, Audiji, Mercedesi, čiji su vlasnici mladi Bugari koji vreme provode u kafićima i diskotekama.

Sofijski univerzitet Sv. Kliment Ohridski obeležava  ove godine 130 godina od osnivanja a Bugarska akademija nauka i umetnosti  obeležava jubilej od 150 godina. U novom delu Sofije je prepoznatljiva  zgrada Bugarske Telegrafske Agencije ( BTA).

Popodnevni sati  rezervisani su za obilazak gradskih kvartova. Od ostataka antičke  Ulpie Serdice, Konstantina Velikog i njegovih 39 termalnih izvora do trga Aleksandra Batenberga na kome i danas dominira velelepna zgrada CK KP Bugarske iz koje je decenijama tačnije od 1954.  do novembra 1989 vladao Todor Živkov i koga su Bugari na zadnjoj sednici  CK 1989. mirno poslali u penziju pa zatim proglasili demokratiju. Nijedan spomenik iz doba komunizma nisu uklonili , osim groba njihovog  narodnog heroja Georgija Dimitrova koga je 1991. godine jedna demokratski orijentisana stranka  izmestila iz mauzoleja u centru prestonice  na gradsko groblje, gde mu je i mesto.  Mauzolej  je porušen 1999. godine. Sve ostalo sačuvano je u svom izvornom obliku kao deo istorije bugarskog naroda. Pojedine spomenike iz NOB-a i socijalisticke revolucije omladina je danima čuvala sve dok vlada nije donela zakon po kome su proglašeni delom Bugarskog identiteta i pod zastitom su države. O spomenicima i grobljima  iz sovjetskog perioda brine i ambasada Ruske Federacije.  Dve istorijske ličnosti obeležile su vek iza nas u Bugarskoj. Prva je Geogi Dimitrov ( 1882 – 1949 ) , potom i  Todor Živkov ( 1911 – 1998 )  o kome će biti reči kasnije.

Dimitrov je rođen u selu Kovačevci kod grada  Pernika. Od rane mladosti inspirisan je marksističkim idejama i biva aktivan u međunarodnom radničkom pokretu. Jedan je od osnivača Komunističke partije Bugarske 1919. godine. Za vreme Prvog svetskog rata bio je vođa bugarske socijalistickeparlamentarne  opozicije i organizator septembarskog ustanka 1923. godine u Bugarskoj gdje je nakon sloma pobune osuđen na smrt. Emigrira u Lajpcig.  Postaje jedan od lidera Kominterne za srednju Evropu i ima sovjetsko državljanstvo. Početkom tridesetih godina seli se u SSSR gde postaje generalni sekretar Komunističke internacionale sve do 1943. god kada Staljin ukida ovu organizaciju. Za vreme Drugog svetskog rata iz Moskve rukovodi komunističkim pokretom otpora u Bugarskoj koji je u septembru 1944. organizovao  ustanak i svrgnuo  monarhističku vladu te objavila rat Nemačkoj.

Mara Maleev i Jovanka Broz 1967. / Foto: Muzej istorije Jugoslavije

Nakon revolucije i izbora 1946 na kojima pobeđuju komunisti,  Velika Narodna skupština Dimitrova postavila za predsednika Vlade i Generalnog sekretara KP Bugarske. Ubrzo Dimitrov postaje Staljinov pion koji praktički, u njegovo ime, upravlja Bugarskom. Po sovjetskom modelu primenjuje kolektivizaciju i nacionalizaciju velikih industrijskih preduzeća i banaka. Država je prisvojila svo privatno vlasništvo te preuzela potpun nadzor  nad ekonomskim sistemom. Dimitrov je činio napore da sovjetsko iskustvo prilagodi na bugarske uslove života. Načelo da radnička klasa upravlja državom i narodna demokratija svakako nemaju mnogo veze sa demokratijom.

Nekadašnji mauzolej Georgi Dimitrova u centru Sofije

U spoljnoj politici sledio je politiku Moskve koja je sprečila formiranje balkanske federacije. Pre raskida sa Staljinom,  Dimitrov i Tito su razgovarali o ujedinjenju Bugarske i Jugoslavije u jednu državu. Dimitrov je umro u sanatorijumu Borviha nedaleko od Moskve 1949, sahranjen u muzoleju u Sofiji gde je stvoren i kult Dimitrova. Po njemu je nazvana i organizacija komunističke omladine kao i grad Dimitrovgrad ( po jedan u Srbiji, Rusiji i Bugarskoj ). Danas njegovi ostaci počivaju na Centralnom gradskom groblju u Sofiji a njegov  mauzolej je srušen 21. avgusta 1999. godine.

Dan kada je na red dosla i Bugarska

Todor Živkov bivši predsednik države i Komunističke partije Bugarske, narodni heroj ex- SSSR-a  koga partijski drugovi na sednici CK od 10.11.1989. godine smenjuju i šalju u penziju nakon 35. godina provedenih na čelu države. To se desilo samo dan nakon pada berlinskog zida. Velika godina promena donela je i u Bugarskoj neočekivane preokrete. Ova balkanska zemlja koja danas pripada Evropskoj uniji i NATO savezu, decenijama pre toga, kao što sam i napomenuo, bila je privržena Moskvi i to do te mere da je šef KP  Todor Živkov čak pokušao Bugarsku učiniti 16. Sovjetskom Republikom. No, sve se iznenada promenilo tog 10.11. 1989. Doslovno iz vedra neba premijer Georgi Atanasov sazvao je sednicu  Centralnog komiteta  Komunističke partije  na kojoj je Živkon smenjen sa mesta  glavnog sekretara Partije i isključen iz Politbiroa. Tako  je političku karijeru završio tada 78-godišnji političar i to iz razloga  što je pao u nemilost Moskve, kako se tada govorilo.

Mihailo Gorbačov je još 1986. godine prestao slati u NR Bugarsku jeftinu naftu i oružje. Do tada se ulje i oružje  dobijeno iz Moskve, kako se pretpostavljalo, tajnim putevima preprodavalo što je Bugarskoj svake godine donosilo dobitke od nekoliko milijardi. Zatvaranjem slavine iz Moskve  ekonomska situacija je vrlo brzo postala nepodnošljiva – samim tim i stanovnioci Bugarske sve očajniji dok su disidenti bivali sve odvažniji i hrabriji u nastupima. To je shvatio i Todor Živkov koji je početkom novembra i najavio svoju ostavku, izjavivši kako se“socijalizam raspada” I “kako se protiv toga ništa ne može preduzeti” , te postavio pitanje “Ko je za sve ovo zapravo kriv?”

Dolazak miljenika Gorbačova

Po svemu sudeći Todor Živkov  ovo pitanje nije smeo postaviti svojim dosadašnjim drugovima, budući da su oni svu krivicu svalili na njega, isključivši ga iz  Komunističke partije i proglasivši narodnim neprijateljem broj 1. Vlast su preuzeli miljenici Gorbačova nadajući se da će sve ostati kako je i bilo samo bez Starog – misleći pri tome na Živkova. Međutim dogodilo se ono što ni zvanični  Beograd tada nije očekivao.Ubrzo nakon odlaska Živkova sa političke scene  ojačali su redovi dotadašnjih disidenata  čime su vrlo brzo pojmovi kao “demokratija” I “sloboda trzista”, zamenili državni socijalizam. Kako je kasnije za medije izjavio, Željo  Želev, predsednik Bugarske od 1991. do 1997. godine: ”Ove su promene  nastupile iznenada. Slutili in nisu ni sami članovi CK, kada su ujutro 10.11.1989. krenuli na istorijsku sednicu”.

Grobnica porodice Živkov / foto: 168 Časa

 Godine 1991. Todor Živkov osuđen je na  sedam godina zatvora, zbog kako se tada govorilo zloupotrebe državnog polozaja, i pronevere državnih para koji je trošen za luksuzne kuće i zapadne automobile njegove porodice i za saradnike. Njegovo zdravstveno stanje  bilo je takvo da nikada nije otišao u zatvor. U januaru 1997. Vrhovni sud ukinuo je kaznu, ali je Živkov ostao u kućnom pritvoru pod opužbom  povezanom sa njegovom politikom asimilacije prema etničkim Turcima 1980- ih godina i najvećeg etnickog preseljenja oko 320.000 Turaka u leto 1989. u maticu Tursku.  Govorio je je ako ovo sada ne uradimo ( jun 1989 ) imaćemo problem Kipra u Bugarskoj za 15. godina i da Bugarska neće postojati kao država. Do tada 10 % stanovništva Bugarske činila je turska manjina koja je uporno odbijala asimilaciju.  Poslednje godine života proveo je u vili svoje unuke u bogatom predgrađu Sofije. Preminuo je 5. avgusta 1998. godine u jednoj sofijskoj bolnici od posledica upale pluća. Iako je Socijalisticka partija Bugarske tražila državnu sahranu  bugarski reformistički predsednik, Petar Stojanov, nije odgovorio na taj zahtev. Sahrana Todora  Živkova bila je privatna,  a na poslednjem ispraćaju prisustvovalo je više od 10.000 ljudi.  Počiva u porodičnoj grobnici na Centralnom groblju,  aleja br. 34 ,  grobnica br.10. pored svoje ćerke Ljudmile koja je preminula 1981. godine u 38. godini života, i svoje supruge Mare  Maleeve  koja je, kao prva drugarica Bugarske,  preminula  23. oktobra 1971. nakon duže i teške bolesti.  Smrću Živkova era komunizma u Bugarskoj je završena.  Nadživeo je sve bivše šefove Kremlja i druge balkanske lidere: jugoslovenskog , J.B. Tita koji je umro 1980,  albanskog,  Envera Hodžu čiji se život okončao,  1985. i rumunskog, Nikolae Čaušeskua koji je pogubljen  decembra  1989. Služio je Sovjetskom Savezu žarnije nego što su to činili i sovjetski lideri.

Todor Živkov i Mihail Gorbačov polažu cveće na mauzolej Dimitrova, 1985. Roto: TASS

 Danas bugarska štampa otkriva i pikantne detalje iz života porodice Živkov. Nekada idealizovana i dogmatizovana biografija šefa države  a u poslednje vreme govori se o onim detaljima koje su osamdesetih bile tabu dema, i o čemu bivši Prvi  u memoarima ne govori.  Tako ugledni politički nedeljnik 168 ČASOVA  u izdanju od četvrtka 17. oktobra piše da je Živkov po ceo dan kafenisao, dok je Mara Maleeva  nastojala  da od njega  napravi čoveka.  Trudila se ova lekarka ( završila je studije medicine na Sofijskom univer7zitetu )  da Tatu, kako su zvali Živkova nauči kako da konntaktira sa poslanicima, kako da se služi priborom za ručavanje i kakve knjige da čita… „Ne „cedite“ mog muža pred kamerama, da ga ne držimo u oblacima. Trebalo bi da bude primer kao čovek od naroda”, savetovala je…  Inače ga je i prvih nekoliko godina zajedničkog života i finansijski  izdržavala…

Bugarska je pomirila prošlost, čuva stare spomenike

Sofija je bogata spomenicima kulture iz hrisćanskog perioda. Crkva Aleksandra Nevskog dominira svojom veličinom i lepotom. Podignut je dobrovoljnim prilozima mnogih Bugara, a u znak secanja na poginule vojnike u Rusko – turskom oslobodilačkom ratu 1878. godine. To je drugi po veličini pravoslavni hram  na Balkanu.  Po rečima starešine hrama glavna kupola visoka je 45 metara 12 zvona ukupne težine 23 tone izrađena su u Rusiji. U specijalno napravljenom relikvarijumu mogu  se videti i mošti Svetog Aleksandra Nevskog – dar ruske pravoslavne crkve i izložbu izvanrednih ikonografskih obrazaca iz srednjeg veka, prikupljenih iz različitih krajeva Bugarske…  U blizini hrama je i prelepa zgrada pozorišta i državnog parlamenta Sobranja. U blizini je i Crkva Svete Nedelje u kojoj se čuvaju mošti jednog od najvećih srpskih vradara – Svetog Kralja Milutina u koju ulazimo impresionirani početnim utiscima. Već pet i po vekova mošti kralja Milutina nalaze se u Sofiji i one čine veliki  blagoslov bugarskom narodu, koji svetitelja izuzetno poštuje znajući da je Stefan Uroš II Milutin jedan od najvećih srpskih vladara, i da je u 13. veku branio i odbranio veru pravoslavnu,  od kako nam rekoše papskog unijaćenja, da je zadužbinar  višeod 40 hramova i manastira u svome otačastvu a i šire. Zanimljivo je da su njegove svete mošti čuvane u manastiru Banjska na Kosovu, a posle kosovske bitke prenete u Trepču. Posle pada Smederevskog despotstva pod vlast turske carevine 1459 njegove mošti pred otomanskom najezdom prenete su u Sofiju – tada glavni grad evropskog dela Osmanske imperije, gde ostaju do danas  u majstorski izrađenom ćivotu. Svake godine Sofijska mitropolija 30. oktobra svečano proslavlja praznik Svetog Kralja Milutina.

Crkva Sv. Nedelje u Sofiji u kojoj se čuvaju mošti Sv. Kralja Milutina

U blizini je i Hram Svetog Jovana Rilskog iz 1903. godine kao i Katolička crkva Istočnog obreda Uspenje Bogorodično iz 1924. godine. Jedini aktivan muslimanski hram u Sofiji jeste Banja Baši Džamija sagrađena  u  periodu  1566 -1567. godine. Zidovi su od tesanog kamena i cigala. Može da primi 700 vernika. Sofijska sinagoga izgrađena je  u periodu 1905 – 1909. Ona je danas jedini jevrejski molitveni dom u prestonici. Sofijska sinagoga je najveća sefdarska sinagoga u Evropi.

Jeftino i kvalitetno

Sutradan nas je čekalo Bansko ka kojem krećemo impresionirani početnim utiscima. Vozimo se južnom Bugarskom nekih 160 kilometara i to nije neka velika razdaljina  prema onome šta nas čeka. Najpoznatiji bugarski zimski centar nalazi se u podnožju Pirinskih planina. Prolazeći gradskim ulicama  primećujemo da su moderni hoteli sjajno ukomponovani u piroteksnu okolinu okićenu divnim starinskim kućama , uskim kaldrmisanim ulicama , malim trgovima , mehanama, crkvama…

U hotelskoj ponudi ishrana je na bazi polupansiona i švedskog stola  koji je pretrpan i lokalnim specijalitetima bugarske kuhinje uz nezaobilazne čorbe i bogate salate koje se služe kao glavno jelo. Restorani su u tradicionalnom stilu zvani mehama sa kaminom gde se svako veče priređuju posebni kokteli gostima u čast. Tokom neuzbeznog razgledanja novog dela grada zapaža se građevinska ekspanzija hotela i privatnih apartmana namenjenih različitim  potrebama i ukusima, željama i mogućnostima  od najzahtevnijih gostiju do onih sa manjim budžetom. Hoteli su većinom novi a oni iz socijalističkog perioda dobro se održavaju. Na svakom koraku vide se agencije za nekretnine. Ponuda je velika, ali je kupaca čini mi se manje od ponude. Kupci su većinom iz zemalja EU.

Svi hoteli su novi sa tri, četiri i pet zvezdica, a spa centri, saune, đakuzi i bazeni dostupni su bez naknade. Tokom  zimske sezone najbrojniji gosti su iz  Rusije, Ukrajnine, Moldavije, Grčke, Velike Britanije, Srbije, Severne Makedonije i Crne Gore…. Gondole besprekorno funkcionišu..

Bansko se nalazi u okviru nacionalnog parka Pirin, a tako se zove i glavna ulica na čijem se vrhu nalazi najpoznatije grada parohijska crkva sa zvonikom. Tu je i gradski muzej sa bogatim izložbenim sadržajima. Kratak istorijat nas podseća na period Osmanske vladavine ovim krajevima i Balkanskim ratom iz 1912.  kada Bansko postaje integrativni deo savremene Bugarske države.

Rilski manastir

Valjalo je videti i Rilski manastir. U organizaciji lokalnih turističkih operaterra krenuli smo u obilazak jednog od najvećih hrišćanskih manastira udaljenog 60 kilometara.  Uz put posećujemo i grad Blagoevgrad najznačajniji kulturni, ekonomski i administrativni centar kome i Bansko pripada. Smešten u strumičkoj dolini, kroz koji prolazi reka Struma, na obroncima Rilskih planina, a blizu je granica sa Srbijom. Grad je preimenovan u Blagoevgrad 1950. god od strane tadašnjih narodnih vlasti a u znak sećanja na osnivača bugarske KP Dimitrija Blagoeva koji se kao izbeglica iz egejske Makedonije naselio u Blagoevgradskom kraju. U gradu deluje i istorijski poznata Visoka nacionalna škola Sv. Kirila i Metodija koja je nekad delovala u Solunu i preseljena 1913. godine. Manastir Rila je u relativnoj blizini ovog kraja posvećen je Sv. Ivanu – Jovanu Rilskom najveći je i najpoznatiji pravoslavni manastir Bugarske i deo UNESCO svetskog kulturnog nasleđa od 1983. godine. Osnovan je u 10. veku i važi za jedan od kulturnih i istorijskih spomenika Bugarske i turističku znamenitost čitavog Balkana. Kada sam ga posmatrao spolja manastir liči na tvrđavu, ali sam se iznenadio i oduševio unutrašnjim kompleksom. To je ta rilska arhitektura koju čine lukovi i kolonade, drevna stapeništa i verande, brojne monaške kelije.

Manastir je nazvan po Jovanu Rilskom isposniku i svecu koga slavi pravoslavna  crkva, i koji je širio verski život čitavim istočnim hrišćanstvom. Manastir je vekovima bio centar razvoja slovenske  kulture u svim njenim raznovrsnim oblicima uključujući i književne i umetničke, čime postaje simbol bugarskog kulturnog identiteta po stalnim izazovima turske dominacije. Dnevno manastir poseti oko 1000 vernika i turista.

Pauza uz kafu u blizini crkve Sv. Nedelje u Sofiji

Prija mi  ta atmosfera i energija kojom su naši susedi ispunjenji. Drago mi je kada vidim da domaćini prihvataju putnike namernike iz zemalja regije i sveta. Narod je gostoljubiv, blag i vrlo susretljiv. Život nije lagan.  U glavnim segmentima država vodi računa. Penzioneri sa malim iznosima primaju državnu pomoć, a zdravstvena zaštita i obrazovanje garantovano je svima, i besplatno je. Posebna briga vodi se o mladima, posebno obrazovanima i time se čine napori da se zadrže u Bugarskoj.

Kada god ponovo dođem u Sofiju, ja ulazim u drugu kuću,j er su neki drugi ljudi sada tu. Ni sam više ne znam da li u Sofiju dolazim ili se tu vraćam, jer i ovaj grad doživljavam kao svoj dom.

Naslovni foto: Bulevar Vitoša, Julian Nitzce

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje.