Umetnost, Vesti

Naše pozorište je angažovano a stav jasan: Bane Trifunović i Rifat Rifatović

Posted: 18. oktobra 2015. u 13:40   /   by   /   comments (0)

“ Beton mahalu”, predstavu pozorišne trupe „Joj, evo ih ovi!“ iz Novog Pazara koja je pobrala uspeh i kod publike i kod pozorišnih stručnjaka širom regiona, iako se radi o grupi amatera na pragu zrelog životnog doba, imala je prilku da pogleda i požeška publika 17. oktobra u KC Požega. Reakcija- uobičajena za ovu predstavu , prvenstveno iz razloga što publika koja dolazi u pozorište uglavnom jeste ona vrsta ljudi koja od sebe očekuje više od gutanja gotovih rešenja sa TV ekrana, ali i očekuje da neko javno kaže sve ono što bismo svi pojedinačno. Svi problemi i sva muka prosečnog građanina – potreba za mirom, prijateljstvom, tolerancijom , komunikacijom bez predrasuda, istinom i najnormalnijim životom izrečena kroz tekst i glumu osmoro mladih ljudi na sceni , bude ne samo odobravanja već i potvrdu da smo pojedinačno, ali i u grupi, pa makar kao pozorišna publika u jednoj sali-žrve sistema koje nam ne dozvoljava da ostvarimo osnovno pravo- pravo na miran život. Istovremeno, sa scene, u zadnjoj slici , čuo se poziv svim dobrim ljudima, namenjen ne samo onima koji odlučuju o našoj sudbini, već i komšijama, prijateljima, kolegama, poznanicima, u krajnjem- i nama samim i delu duše koji dobrotu još uvek čuva unutar sebe.

DSCF4318
Nakon predstave razgovarali smo s glumcima Rifatom Rifatovićem i Banetom Trifunovićem koji potpisuju režiju “ Beton mahale” koji su posle 19. izvođenja predstave već navikli na reakciju publike kakvu smo videli i u Kulturnom centru Požega:
– Bane : Uglavnom je ista reakcija, igrali smo i u manjim gradovima u unutrašnjosti i ljudi uglavnom isto reaguju. Ovo je nešto što se tiče svih nas i to je ključna stvar- to da ovo nije samo predstava o Novom Pazaru, nego o zemlji u kojoj živimo i u ovim svim zemljama u okruženju u svim ovim situacijama u kojima se nalazimo. Publika to prepoznaje u kojim god zemljama igrali, čak i u Makedoniji, Crnoj Gori. Igraćemo i u Hrvatskoj i u Bosni i verujem da će reakcije biti svugde iste. Uglavnom su to ovacije , suze itd. i to je najlepše što pozorište može da dobije od jedne predstave.
-Rifat: Predstava je nastala u Pazaru i tiče se te pazarske mahale i gde god igra, u svim gradovima, budi mahale. Pazar, Požega, Paraćin , Beograd…, sve je isto.
Predstava je prvobitno bila zabranjena u Novom Pazaru ali se i danas ne vidi prisustvo nekih ljudi koji bi po nekim pravilima i trebali biti u prvim redovima u pozorištu. U čemu je problem?
-Bane: Problem je politički.Problem je to što ova deca pričaju nije ni levo ni desno, ni jedno ni drugo nego nešto treće, a mislim da je to treće- najnormalnije i najljudskije moguće. Ova deca pričaju o životu a ne o suživotu, a život je mnogo važniji od suživot. To nekim ljudima ne odgovara, jer kad bi se te stvari rešile, ne bi imali kako da ovaplote te svoje politike. Zato im to verovatno i smeta.
U jednom intervjuu izjavili ste da Vas je ova predstava vratila na ono da znate zašto ste počeli da se bavite glumom?
-Bane: Otvorila mi je oči, jer kako vreme ide i kako imam sve više godina mislim da pozorište treba da bude angažovanije, da bude hrabrije. Počeo sam da se bavim glumom između ostalog i zato što sam hteo da se igram, a ova deca su me podsetila šta znači igra. Oni su se zaigrali , a to je suština koju smo mi izgubili baveći se profesionalnim pozorištem godinama. Nama je to postao skoro posao na koji idemo svaki dan protiv čega se ja bunim i borim godinama. Zbog onoga što su nam ova deca dala, svo to vreme dok smo radili, i zbog toga što mislim da pozorište mora da dira, zbog toga mislim da su me podsetili na svrhu bavljenja pozorištem. Pozorište mora da kaže nešto i pozorište mora nekog da uzbudi. Malo mi je preko glave dosadno konvencionalnog, filozofskog, ili kako god hoćete, pozorišta. Mislim da to sve manje ima smisla, posebno ako živite u vremenu i prostoru u kome živite. Mislim da ne možemo imati pozorište „ u rukavicama“.

DSCF4276
Kako je došlo do saradnje na ovoj predstavi?
-Bane: Radili smo zajedno „Kosu“ u Ateljeu 212 , Rifko je bio na prošao na jednom od kastinga koje smo imali po celoj Srbiji, pa smo igrali zajedno u “Kosi” gde smo i našli zajedničko mišljenje . Par godina posle toga u Pazaru je napravljen festival koji se zove “Snaga različitosti” gde je ideja bila da okupimo klince iz Srbije, da ih dovedemo u Pazar i pokažemo da Pazar nije samo to što vide na televiziji i da postoje neki divni ljudi tamo. Dve godine smo istrajali na tom festivalu, a druge godine smo poželeli da pravimo predstavu i evo- to je predstava koja je počela da traje.
Rifat: Planiramo da još igramo Mahalu . Suviše je velika stvar s ovom predstavom da bi je pustili da tek tako prođe.
Beton mahala ne ostavlja ravnodušnim ni pozorišne profesionalce?
Bane: Da, kolege reaguju burno, najčešće u suzama. Ono što oni doživljavaju posle igranja ove predstave je potpuno fenomenalno. Bilo je u publici i velikih glumačkih imena koji su došli da gledaju ovu predstavu i dobar deo njih nije mogao ni da govori posle predstave pa su se uglavnom javljali od kuće telefonom što je meni najdivnije moguće.
U najavi Beton mahale se kaže da je to predstava o ljubavi a ljubav je ovde data kao potreba i želja koja se nameće kao zaključak koji publika treba da donese?
-Rifat: Zar nije najveća ljubav progovoriti o problemima u životu i to ne zbog toga da bismo, kao skrenuli pažnju na neke probleme, pa ništa ne rekli povodom toga. Ovi mladi ljudi prepoznaju problem, daju mu ime, kažu ga, pokažu ga i daju mu rešenje.
-Bane: Ljubav ne bi trebalo da ima zidove. Ova predstava govori o zidovima, ruši zidove i suštinski je pogodila ono što smo mi hteli a to je ljubav. Niko ne treba da stoji između ove dece , bez obzira kako se oni zvali.
Kada govorite o potrebi za angažovanijim pozorištem kod nas, da li ste primetili ijedan korak u tom pravcu u pozorištima nakon što je predstava počela da živi i u prestonici, a s obzirom na prijem kod publike?
-Bane: Mislim da nije za sada ništa pokrenuto u tom pravcu i da je još rano, ali isto tako mislim da je dobro da je ova predstava uspela da izazove reakcije, što neke kritičke javnosti što ljudi koji idu u pozorište. Ovo je onaj stepenik gde se diže lestvica i nadam se da je ova predstava podigla lestvicu nekim drugim ljudima koji će se baviti pozorištem. Rano je govoriti o tome šta ona znači i mislim da treba da prođe malo vremena da bi se to stvarno videlo. Ovo i nije prva predstava koja govori o društvu na ovakav način. Oliver Frljić i Kokan Mladenović godinama rade ovakve predstave.
Ipak se ,kad je reč o njima dvojici npr. Radi o profesionalnim pozorištima od kojih se takav vid rakcije o čekuje, a što se “Beton mahale” tiče, reč je o amaterima dakle, ljudima iz naroda…
147_013-bane-trifunovic-foto-dejan-zivancevic_af-Bane: Jeste, verovatno je toliko zanimljiva ljudima, zato što ne očekuju da nešto uopšte može da dođe od amatera iz Novog Pazara pa je zbog toga verovatno i skrenula toliko pažnje i izaziva toliko emocija.
Poznati ste u javnosti po jasnim i glasnim stavovima po pitanju naše države i života koji nam nameće. Čini se da Vas nakon uspeha ove predstave novinari još više traže u nameri da se to što češće čuje. Gde su ostali pozorišni radnici, umetnici, intelektualci, javne ličnosti s javnim i jasnim stavom, to kao da nedostaje ili..
-Bane: Nedostaje naravno. Ljudi se plaše politike, plaše se da se ne zamere nekome. Ja ne verujem u pozorište koje se ne zamera. Ne znam zašto onda postoji. Moram da podsetim da je pozorište nastalo na političkom teatru. Pre više od 2000 godin ljudi su pravili predstave da bi progovorili nešto o ljudima koji o njima vladaju. Mislim da je to suštinski što pozorište treba da ima. Ne samo to , naravno, jer je u međuvremenu evoluiralo u sve i svašta ali mislim da je suštinska stvar pozorišta- idejna. Ako se već bavimo istorijom i tradicijom, suština mora da bude ta, da kaže šta misli. Pozorište i jeste ogledalo naroda i društva u kome radi.
Pošto već ispoljavate javno i bez straha svoj stav po pitanju našeg trenutnog života, ako biste birali jednu ili par reči kojom bi sve ovo opisali, kako bi to zvučalo?
-Bane: Teško je u par reči.No ima jedna koja se zove: budalaština i to mi je najzanimljivija reč za naše stanje. Nekako nas ova zemlja iz dana u dan uveri da nismo dotakli dno. Danas je vladajuća stranka imala proslavu sedam godina svog postojanja, to je prenosila većina televizija i to je bila prva vest na svim portalima i u Dnevniku. Ako mi neko to objasni da je to normalno i zašto je normalno, daću mu sve što mi bude tražio. I mi godinama na dnevnoj bazi imamo takve stvari. E sad, probajte da se setite kad je to bilo normalno da se o tome govori i da to bude najvažnija stvar na svetu. Marketing u kome živimo u jednom trenutku će izgubiti konzumente. To je jedan mehur od sapunice koji će prsnuti jednog dana, jer je postavljen na potpuno lažnim obećanjima i jednoj lažnoj strukturi. Ne samo ovi, ko god se tako ponaša to je neminovno.. I oni prošli su se jednim delom tako ponašali i tako su prošli. I tako, dok se i ovi vežbaju na narodu, narod pati i trpi sve više. Apatija koje je zavladala u narodu je nešto najgore. Mi nismo spremni da se izborimo za bolje društvo putem kontrole šta radi vladajuća struktura, izgubili smo uzde kojima bi kontrolisali ljude koje smo izabrali a oni su naši činovnici. Što se mene tiče, to su moji činovnici. Ne samo moji nego i vaši i svih nas.
Teoretičari koji su od antičkog doba do sada izučavali fenomen države i društva govore o tome da snaga društva leži na onoj nevidljivoj intelekualnoj sredini , iza i unutar politike. Šta od toga imamo kod nas?
DSCF4222-Bane: Ovde nemate intelektualnu sredinu. Imate milion i četristo hiljada funkcionalno nepismenih, imate predsednika republike koji nema dana više škole a ima diplomu, ministre koji su platili doktorate i to je njihova poruka. Ne možete stvoriti intelektualnu sredinu ni srednju klasu kad je vrh duštva baziran na lažima i krađama. Čim je tako- tako će nam društvo i biti. A mi to gutamo , trpimo i kao- sve je to normalno. Normalno nam je i da je najveća zvezda u zemlji čovek koji je 20 godina proveo u zatvoru. Došli smo do stadijuma da je sve potpuno normalno i da je sve u redu. Pa dok smo takvi- tako će nam i biti.

12167155_10207553584620302_614744706_n(1)Rifate, Vi živite i radite u Novom Pazaru, pa nas upoznajte s pazarskim pozorištem..
Rifat : Da , ja sam u Novom Pazaru, u Regionalnom pozorištu. Igram ceo repertoar u matičnoj kući, jedinom regionalnom pozorištu koje ima status profesionalnog pozorišta u Sandžaku a pored toga je i najsiromašnije pozoriše u državi. Nemamo svoju scenu već smo podstanari u Kulturnom centru. Na žalost, problem ovog pozorišta leži i u tome što se najmanje bavi samo sobom i čekaju se neka gotova rešenja, što je totalno nerealno. Kao i većina ljudi u našem društvu i ovde se bira onaj lakši put- podilaženje svima od onih koji daju plate do onih koji treba navodno – da određuju repertoar, do one publike koja mora da se edukuje da bi postala publika , naročito u regionu u kakvom ja živim. To je sredina koja je nekad davno imala pozorište pa je onda to pozorište ugušeno jedno trideset godina. Nakon tih trideset godina pauze, ekipa mladih ljudi počela je da se školuje a onda iz čistog entuzijazma kreće se da se pravi pozorište: napravilo se nešto što liči na pozorište. Taman kad smo mislili da to treba da počne da se širi, počelo je da bode oči i počinju da se postavljaju pitanja s one strane koja koja nije pozorišna nego politikantska i politička. Ko odabere da se obazire na tu stranu, mora da odgovori na tu vrstu pitanja, a ko odabere da se bavi pozorištem on nastavlja tim putem, ali iz ove suštine, a to je- angažovanost. Nije u pitanju samo uveseljavanje naroda, jeste-jednim delom priče, ali nismo u tom delu da- kom je dobro , onda ništa, ako vam je dobro –onda stvarno ništa, nemam šta da kažem..! U tom slučaju, ne treba ni pozorište, ni opera, ni galerija..ništa nam ne treba, jer nam je super, jer ćemo svi da imamo šarene televizije, šarene rijalitije, nešto što će da nam uobliči budućnost, decu, da nam da tu vrstu vrednosti koja treba da nam bude glavna, nešto na šta mi treba da budemo ponosni, a svi oni veliki ljudi koji su živeli u prošlosti, pa –neka, oni su postojali i ništa! Ko hoće tako da radi- neka, ali ja neću! Želeo bih da moj Pazar bude ona poslednja slika iz ove predstave i negde su oni tu najtačniji, odnosno , njihovi zahtevi su najtačniji. Da je iko iole pametan u mom gradu, napravio bi od toga političku kampanju zato što samo tako može da promeni svest i stanje i grada i naroda. No, najlakše je podići ruku i ćutati ili kako se to već zove u tom političkom životu.
Čime se rukovodite prilikom sastavljanja reperotoara?
Rifat: Reperotar u ovom trenutku ima onu politiku koja treba da zadovolji jednu nacionalnu dramu- jednu srpsku, jednu bošnjačku dramu, jednu svetsku dramu i jednu dečiju predstavu i onda se to vrti u krug sa predstavama koje ostanu žive od protekle sezone. Inače, problem je i ogromna sala od 500 mesta pa je to i standarni problem malih sredina- napravi se predstava koja se igra dva puta i onda je treći , četvrti put izuzetno teško da se organizuje i napuni. No, sve to mora tako , ne može drugačije. Može da se odustane i da se bude na stand bay, što je u ovom trenu gotovo tako ili može da se malo uprljaju ruke pa da pozorište izađe napolje, pa da scena bude i kafana i trg i biblioteka. Generalno , ljudi imaju potrebu za pozorištem i to im treba i pružiti.
Rekli ste da u Novom Pazaru dugo nije bilo pozorišta a to znači i da su se pogubile navike ili status pozorišne publike. Publika je nešto što u današnje vreme predstavlja problem i u većim sredinama, pa kako je stanje kod vas?
Rifat: Regionalno pozorište ima status profesionalnog već 8 godina a pre toga je postojao kao Dramski studio i već ima 13- 14 godina staža tako da je , od one publike koja gađa sendvičima došlo do one publike koja se oblači svečano i dolazi u pozorište. S te strana napravljen je pomak, naročito mislim na festival na kome je Bane dao svoj doprinos time što je bio promoter i pokazatelj onih istinskih vrednosti iz Pazara. Tad se u stvari i videlo da publika u Pazaru postaje ozbiljna pozorišna publika.

M. Nikolić