Umetnost, Vesti

Nakon petnaest godina ponovo u rodnom Užicu : Jelena Tijanić Savić

Posted: 17. februara 2016. u 00:50   /   by   /   comments (0)

Kada bi postojao adresar poznatih i priznatih stvaralaca u Srbiji poreklom iz užičkog kraja , bila bi to lista različitih imena, prezimena, mesta odakle su pošli u život, gradova u kojima žive i stvaraju, ali je jedna stvar koja ih sve  povezuje u liniju zajedništva- ljubav prema kraju gde su rođeni, odrasli, odakle su zakoračili u svet umetnosti i kulture, koja isijava u njihovom stvaralaštvu. Razmišljajući na temu zajedničkog svim tim velikanima naše kulture : Uskokovića, Tešića, Simovića, Ršumovića, Kovačevića, Terzića, Jovanovića…, evidentno je da rodni kraj, užički kraj, u svakom od njihovih stvaralačkih izraza zauzima vidljivo , nekad i dominantno  mesto bilo  kao ideja, motiv, tema ili  način razmišljanja i rasuđivanja na kome se razvija ona druga nadogradnja.

Jedno od imena  sa te liste je i Jelena Tijanić Savić, akademski slikar koji živi i stvara u Beogradu, poreklom Užičanka. Gledajući njen stvaralački opus nije potrebno ni puno vremena ni promišljanja o umetničkom izrazu da se, uz malo predznanja iz geografije i poznavanja Srbije, razazna da kuće, tarabe, gnezda, litice i stene, pašnjaci i nebo, sveže, živopisne boje koje grade sunce, livadu,maslačak, cvet, kamen, proplanak.., mogu naći u stvarnosti samo na jednom mestu- u onom iz koga je Jelena potekla i kao čovek i kao stvaralac.

U susret ovogodišnjim aktivnostima ove hrabre i uporne  slikarke čije stvaralaštvo odlikuje prepoznatljivost, uprkos vremenu koje nameće tendenciju manipulacije doslednošću zarad opstanka na raznolikoj umetničkoj sceni Srbije, Jelena nam otkriva šta zapravo čini osnov njenog stvaralaštva.

Ako pođemo od teze da umetnik sav svoj život stvara jedno te isto delo, pesnik – jednu pesmu, slikar – jednu sliku, glumac – jednu ulogu, koja bi to Vaša životna slika bila?

– Svaki pravi umetnik stvara isključivo zbog sebe samog, nikako zbog slave. Iz tog razloga umetničko delo izvire iz samog umetnika  kao subjektivni doživljaj sveta. Nisam sigurna da bih bilo koju svoju sliku mogla izdvojiti kao jedno životno delo, pre bih rekla da i sad, nakon više od dvadeset godina stvaralaštva, ta slika još sazreva i pokazuje se kroz moja trenutna ostvarenja. To bi bila slika jake, snažne ličnosti, najčešće žene koja je stub pordice i koja tu snagu pokazuje kroz jačinu pokreta čineći harmoniju izmedju tradicije, savremenog života i jakih emocija. Dakle, mislim da ta slika koja bi predstavljala moju životnu sliku još uvek nije sazrela u potpunosti, već je stvara životno i slikarsko iskustvo.

 Zavičaj i snovi, vizije planinskih predela iz okoline Užica , motivi iz Hercegovine i primorja, balerine i igračice..šta ste zajedničko pronašli u ovim motivima koji su uglavnom inspiracija Vaših slika?

 

"Drvo života"

„Drvo života“

-Pronašla sam dosta zajedničkog- naš kraj i planinski predeli, Hercegovina i balerine i žene koje slikam nose u sebi istu jačinu.Nose  čvrstinu kamena, stene, i potvrdu životnog optimizma. Tu crpim i prepoznatljivi motiv našeg kraja, koji sam u svom ciklusu nazvala ,”Balkanska (Zlatiborska) rapsodija”. Zaljubljenik sam u kamen i u predele Tare, Zlatibora, Leotara i Hercegovine, u dinarski mentalitet i dinarsku kuću koja mi je najčešći motiv i simbol stabilnosti i neuništivosti . Žene na mojim slikama, koje uklapam zajedno sa dinarskom kućom, predstavljaju temelj, odnosno snagu i sigurnost doma i porodice.

Dinamični pejzaži užičkog kraja izgleda da su ostavili trag u Vašoj ličnosti, pa da li otuda proističe sva dinamika linija i vedre, pastelne boje na slikama ili je razlog negde na drugoj strani?

– Definitivno su pejzaži mog detinjstva ostavili dubok trag  u mojoj ličnosti. Ja se uvek, na svakoj slici, vraćam svom kraju i mentalitetu. A dinamika linije i vedrina kolorita je odraz mog karaktera, mog optimističkog odnosa prema životu koji sam sticala u svojoj porodici i koji smo međusobno negovali. Smatram da je smeh lek za sve, i mislim da nesvesno taj osmeh ubacujem i na svoja platna

Da li je život tako vedar, razigran i sav u pokretu kako ga Vi prikazujete, ili je to samo težnja ka takvom životu, nekakva vrsta snoviđenja?

– Život svakako nije uvek vedar i razigran. Donosi nam izuzetno teške trenutke, ali gledajuci ga sa te vedre strane lakše podnosimo težinu i lakše se borimo sa svim problemima. Ja uvek zauzimam pozitivan stav u životu i prikazujem ga na svojim delima čak više kao težnju kojoj bi trebalo svi da stremimo. Živimo u vreme kada svako ima neku svoju muku, svoj krst koji nosi. Ima na mojim slikama i tih teških stanja, i bola i patnje, ali na svakoj ima svetla i nade. Poznata je i činjenica da umetnik stvara svoja najbolja dela u teškim životnim trenucima. Valjda, kad bi nam bilo sve potaman u životu, ne bismo ni uspeli izbaciti iz sebe ni želje ni čežnje, i oblikovati ih u umetničko delo.

Mnogo se priča o korenima, i kad je individua i kad je društvo u pitanju. S obzirom na prepoznatljivost motiva iz Vašeg detinjstva i istorije Vaše porodice, šta u suštini, predstavlja taj pojam “koren” kada ste Vi lično u pitanju?

-Koren je ono što nosimo u sebi. Odričući se korena odrekli bi se sebe samih. Ja bih to opisala citirajući jednu kinesku poslovicu: ,”Zaboraviti pretke znači biti potok bez izvora, stablo bez korena”. Slobodno mogu reći da sam ponosna na svoje korene, na detinjstvo, na sve što su mi pružili moji roditelji, i smatram da je to bio najčvršći temelj koji mi je pomogao da dalje sigurnije gradim svoj život. Kako drugačije objasniti činjenicu da moji roditelji još čuvaju uramljene crteže sa moje prve samostalne izložbe dok sam bila predškolac, priređene pre 34 godine povodom Dana škole “Andrija Đurović”.

"Iščekivanje"

„Iščekivanje“

Preko leta boravite i stvarate u Tijanića vodenici . Objasnite nam malo ulogu te vodenice u Vašem životu i stvaranju.

– Zahvaljujući tome što sam zaposlena u školi, imam mogućnost da leto provedem u svom selu Šljivovici i koliko -toliko približim svojoj deci bar deo lepote života na selu. Tada, sa puno energije i radosti, stvaram uglavnom u dvorištu naše porodične kuće. Svoju magistarsku izložbu priredila sam u Tijanića vodenici, kao sećanje na svog dedu Veljka Tijanića koji je bio železničar i vodeničar. Vodenicu je po tradiciji nasleđivao uvek najstariji sin, i tada je vodeničar u njoj bio moj, sad već pokojni, stric, vajar Branko Tijanić. Magistarska izložba u Tijanića vodenici bila je posvećena železnici i uspomeni na dedina putovanja, i što je značajno – veoma posećena.  Nakon toga Tijanića vodenica je dugo bila izložbeni prostor u kome se ukrštala tradicija sa savremenim umetničkim težnjama.

Bavite se i crtežom koji i nije toliko popularan likovni izraz poslednjih decenija, i to crtežom koji je toliko kompleksno narativan, pa nam ukratko recite Vaše stavove o tom likovnom izrazu.

-Crtež je osnova vizuelnih umetnosti i on pruža najširi opseg za umetničko izrazavanje. Ja sam veliki zaljubljenik u crtež, što pokazuje veliki broj crteža koje stvaram u najrazličitijim prilikama, u čekaonicama, javnom prevozu, dok pijem kafu, kao zamena za poslasticu. Smatram da je on osnova svake slike, tako da je crtež  izuzetno dominantan na mojim slikama. Dok sam spremala izložbu crteža u  Beogradu, eksperimentisala sam sa različitim crtačkim tehnikama. Slobodno mogu reći da je to igra koja vam pruža više mogućnosti u istraživačkom procesu od same boj

Vaše  slikarske tematske forme plutaju u prostorima između  Kandinskog i naivne umetnosti, a suština je pojednostavljenje i uprošćeno, da ne kažem dečije viđenje sveta. Koliko je teško videti svu kompleksnost, pri tome mislim na Vaše obrazovanje, životno iskustvo i život u Beogradu, na tako jedan koloritno vedar, formatski pojednostavljen način, sav u igri i pokretu?

– Kao likovni pedagog i majka okružena sam dečijim razmišljanjima, njihovim vedrim i iskrenim viđenjem sveta koji verovatno nesvesno i utiče na moj likovni izraz. Zanimljivo je da ste našli vezu između mog slikarstava i slikarstva Vasila Kandinskog, koga izuzetno cenim i u čijim radovima uživam. Možda nas vezuje ta bogata koloritna  igra, koja je u njegovom slikarstvu dosta apstraktnija, a kod mene odlazi u taj naivni, dečiji izraz. Smatram da bi umetnik savaki dan trebalo da uči od starih majstora, da posmatra i istražuje, ali da ostane svoj i da ima svoju specifičnu notu koja ga odvaja od drugih stvaralaca.

Radite akrilnim bojama što podrazumeva brzinu, izvesnu preciznost i ne dopušta previše grešaka prilikom rada. To opet dovodi do jedne vrste rutine koja se ne primećuje na gotovim slikama. Koliko je kompleksan proces planiranja, skiciranja i promišljanja prilkom pravljenja Vaših složenih, isprepletanih, razigranih slika?

– Akril je tehnika koja je brza, i daje mogućnost eksperimentisanja. Dosta volim tehniku akvarela, pa tako i u akrilu imam lazurna podslikavanja, koja daju bogatstvo u koloritu. Svaku svoju sliku pripremam tako što pravim određen broj skica i razmišljanja. Skice nisu studiozne i završene do kraja i potpuno rešene. One  su uglavnom brzi crteži, poput krokija, jer mi je posebno zadovoljstvo da u procesu stvaranja slike dodam nešto potpuno neplanirano. Time slika pored tog misaonog i planiranog dobija i spontan izraz.

Boja ili linija, šta je tu čime uslovljeno i koliko se i jedno i drugo “otvara” ili kontroliše?

"Maslačak" , tuš i pero, 50 X 70

„Maslačak“ , tuš i pero, 50 X 70

– Po meni boja i linija treba da budu usklađeni, ali to ne znači da moraju striktno pratiti jedna drugu. Možda je to najuočljivije na slikama mojih balerina gde je boja naneta valerski, samo kroz svetline i tamnine nevezano za liniju. Linija učvršćuje formu dajući joj snagu i jačinu pokreta.

Na kraju, pošto ste završili odsek Zidno slikarstvo, koliko je ono zastupljeno u Vašem radu? U stvari, koje su, grubo rečeno, “potrebe tržišta” za tom vrstom likovnog izraza?

-Da, završila sam zidno slikarstvo i magistrirala na mozaiku. U toku magistarskih studija eksperimentisala sam na mozaicima, tako sto sam unosila razlicite materijale u svoj rad, poput lima, žice, metala, gde sam prioritet dala liniji koja je po meni jako važna u mozaiku. Ta posvećenost i potreba za radom dok ste u procesu izrade mozaika je neopisiva. Vreme tada ne postoji, možete raditi i petnaest sati dnevno a da ne osetite da je toliko vremena prošlo. Nakon tog savremenijeg pristupa mozaiku, radila sam mozaike za spoljnu fasadu Saborne crkve u Beogradu. To je bio timski rad i mogu reći da sam imala tu sreću da se nađem u toj malobrojnoj ekipi autora. Monumentalnost mozaika i svih zidnih tehnika je, u stvari, ono što mene lično najviše privlači. Najveću slobodu osetila sam na oslikavanju zida na Domu kulture u Kosjeriću. To je bila slobodna kompozicija na zidu dužine 25 metara i visine pet metara.  Kako Vi rekoste ,,potrebe tržišta” za zidne tehnike nisu baš velike, ali mogu reći da su često zastupljene u mom radu. Skoro sam to primenila na oslikavanju američkog plakara jednoj  porodici u Beogradu. To je bila površina od 12 kvadrata, koja  me je posebno inspirisala. Često oslikavam zidove dečijih soba, škole…Nadam se da će takvih izraza biti još više u nekom budućem periodu.

Učesnik ste  brojnih slikarskih kolonija, nedavno ste imali izložbu crteža u Beogradu. Šta trenutno radite i šta planirate za blisku budućnost što se tiče javnog pojavljivanja? Možemo li očekivati skoro neku izložbu u Užicu ili bližoj okolini?

– Učestvujem na mnogim likovnim kolonijama. Prošlog leta sam bila na koloniji ,”Tiska akademija akvarela“ koju bih izdvojila kao posebno iskustvo. Takođe, međunarodna kolonija u Požarevcu donela mi je poznanstva sa stranim umetnicima. U Beogradu sam u galeriji ,”Beogradska tvrđava” imala samostalnu izlozbu crteža, što je bila moja velika želja s obzirom na ljubav koju gajim prema crtežu kao likovnom izrazu. Nakon izložbi koje su se ranijih godina kretale na prostorim van Srbije: Trebinje, Pula, Budimpešta, Zagreb, Krk, ove godine usredsredila sam se na porostor odakle potičem. Ciklus pod nazivom ,,Povratak korenima” započinjem u Beogradu u Ustanovi kulture Palilula, već  1. marta, a zatim deo tog ciklusa izlažem na Učiteljskom fakultetu u Užicu za Dan fakulteta 21.marta. Nakon toga planirana je izložba u galeriji Doma kulture u Čačku krajem avgusta. Kao kruna mog ovogodišnjeg izlagačkog projekta, na moje veliko zadovoljstvo, planirana je izložba u Narodnom muzeju u Užicu. Organizatori su odlučili da se izložba “Povratak korenima” kojom se ja posle petnaest godina vraćam u svoje rodno Užice, otvori u oktobru povodom Dana grada. Da kažem na kraju i to da ću ovu svakako uspešnu izlagačku sezonu upotpuniti jednim nezaboravnim događajem – studijskim putovanjem u Barselonu već krajem marta meseca. Možda će to putovanje probuditi u meni neke nove ideje i podstaći nove cikluse i nove stvaralačke akcije.

 Jelena Tijanić Savić ( 1976.)- diplomirala je 2001. godine na odseku zidnog slikarstva Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je 2005. magistrirala mozaik. Dobitnik je Druge nagrade na izložbi Malog formata, galerija Singidunum, Beograd, 2010. i Godišnje nagrade za izuzetan doprinos u likovnim izrazu na izložbi Realno – nadrealno, Art centar, Beograd, 2011. Član je ULUPUDUS-a.

M.Nikolić