Društvo, Vesti

Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih: Da budemo tu, s vama, a ne pored vas

Posted: 25. septembra 2015. u 00:40   /   by   /   comments (0)

Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih jedno je od udruženja osoba sa invaliditetom koje je najvidljivije na kulturnoj mapi grada počev od toga da retko koje dešavanje u Narodnoj biblioteci Užice, ili na nekoj od manifestacija kulturnog karaktera vezanih za pesništvo i muziku , prođe bez učešća njihovih članova. Verovatno da gotovo svi sugrađani, a i šire, poznaju rad i stvaralaštvo Dragana Popovića Kuruzlije ili Budimke Tošić ali tu su i ne manje poznati pesnici, muzičari, šahisti, atletičari a u od skora i žene vešte tehnikama  ručnog rada. O tome kako funkiconiše ovo Udruženje , razgovarali smo s predsednicom Draganom Dučić:
—Naše Udruženje je jedno od najstarijih u gradu budući da je osnovano davne 1954. godine kada je naš član, počivši Božo Marjanović , koji je u to vreme radio u Valjaonici bakra i aluminijuma u Sevojnu uz pomoć ove fime i osnovao i postavio temelj radu Udruženja koje sada postoji. Ja sam došla u ovo Udruženje od 1971.g. kada sam postala svesna svog problema sa vidom, te tako mogu sa sigurnošću da kažem da sam svedok mnogih događaja i kretanja kako u samom društvu u odnosu na status osoba sa oštećenjem vida, tako i nas samih organizovanih kao Udruženje . Ljudima sa oštećenim vidom je ovakva vrsta organizovanja jako potrebna , naročito ako se na vreme otkrije oštećenje i ako se , shodno tome , na vreme uključe u razne psihosocijalne radionice putem kojih im se pruža pomoć u prevazilaženju mnogih problema. Na žalost, u poslednje vreme nam se dešava da nam se sve češće priključuju ljudi koji sve kasnije dolaze u situaciju da imaju problem s vidom a to je najčešće usled dijabetesa. Za ovakvu kategoriju osoba sa invaliditetom psihosocijalne radionice su veoma potrebne , pogotovo kad je u pitanju prevazilaženje barijere u prihvatanju belog štapa koji je nama neophodan prilikom kretanja jer se s njim i sigurnije i stabilnije osećamo, i fizički i psihički, no svaki prvi korak je težak.

Dragana Dučić

Dragana Dučić

Vaše udruženje je dosta aktivno u javnim aktivnostima  sa kulturnim sadržajima u gradu i po tome bi se moglo reći da se ovde neguje i poseban odnos prema stvaralaštvu?
— Naravno.Biti osoba sa invaliditetom ne zanači biti apsolutno bez talenta i ne znači ne negovati taj talenat, iznegovati ga u stvaralaštvo. Mi imao priznate pisce, pesnike i muzičare koji su pozivani i rado se odazivaju ne samo na manifestacije koje se tiču slepih i slabovidih nego i na one koje organizuju zdravi ljudi. Osim toga, tu su i šahisti, šah je naša zajednička velika ljubav . Pored šaha ovde se igraju i domine pa često organizujemo i takmičenja u ove dve igre. Ranije smo imali i dosta uspešne atletičare koji su sa takmičenja donosili medalje i priznanja. Naše žene su vešte u ručnim radovima i kulinarstvu te tako nema gotovo ni jedne manifestacije s ovim sadržajima gde njihovi radovi nisu zapaženi ili nagrađivani. Velika pažnja se poklanja i obuci ali i negovanju Brajevog pisma, najsavršenijeg pisma za slepe i slabovide . Pored toga što smo rado viđeni gosti, mislim da smo dobri i domaćini, te se tako trudimo da ugostimo svakog ,bilo da je u pitanju neka druga organizacija ili udruženje osoba sa invaliditetom bilo da su pitanju neke slične organizacije zdravih ljudi.

Muzej Staro selo Sirogojno je nosilac projekta u kome je vaše udružnje glavni akter, pa nam recite nešto o toj saradnji…
—U pitanju je projekat „Taktilna baština” čiji je koordinator Ljuba Rajevac a nosilac projekta je Bojana Bogdanović . Projekata je krenuo da se realizuje 7. jula i nas 7 žena iz ovog Udruženja je uključeno u njega a radi se u obuci i realizaciji predmeta izrađenih ručnim radom. Kada su predstavnici Muzeja Staro selo predložili ovaj projekat meni se to učinilo zanimljivim i jako interesantnim pa smo oberučke prihvatili jer nam ta vrsta aktivnosti dosta znači. Vrhunac rada na ovom projektu je tapiserija u koju će biti utkano zajedničko umeće svih nas sedam koje smo učesnici , a veliko finale je izložba za Dan belog štapa, 28. septembra . Izložba će se otvoriti na proslavi na koju ćemo pozvati veliki broj gostiju, kako druga udruženja osoba sa invaliditetom , tako i zdrave ljude , ali i predstavnike lokalne samouprave tako da će od tada pa narednih mesec dana svi moći da vide šta smo to uradili.

DSC_7087Kad ste pomenuli lokalnu samoupravu, kakva je saradnja , kao i kako ocenjuje saradnju sa drugim udruženjima?
— Što se tiče lokalne samuprave, do sada smo imali korektan odnos i mnogo puta po raznim pitanjima su nam izlazili u susret. Za sada smo zadovoljni jer imamo jednu plaćenu osobu od strane Grada koja omogućava funkcionisanje udruženja ali , naravno, da bi sve moglo biti i bolje i više, no mogućnosti su nam takve kakve su. Sarađujemo sa gotovo svim udruženjima osoba sa invaliditetom u gradu ali i šire, i rado se odazivamo na pozive kako za gostovanja, tako i zajedničke aktivnosti ali isto tako, trudimo se i da omogućimo drugima da uvide da smo jedno od udruženja koje ima šta da ponudi za zajedničke aktivnosti.
Ono što je aktuelno i na čemu se zadnjih godina radi to je socijalna inkluzija. Koliko daleko se odmaklo u približavanju osoba sa invaliditetom mestu koje zaslužuju u društvu?
—Da, puno se priča o tome. Ne mogu reći da su urađeni neki drastični pomaci, recimo da je od jednog mogućeg koraka do sada realizovana samo trećina. Od kada su mediji počeli da poklanjaju više pažnje osobama sa invaliditetom, da ukazuju na njihove mogućnosti, kao i probleme , nešto se malo i promenilo u svesti ljudi. U odnosu na vreme ranije, vreme koje ja pamtim, trenutna situacija je bolja ali ne i zadovoljavajuća. Zdrava populacija nas prihvata, ne u granicama svih naših mogućnosti, često je to i smislu –„budi tu u ćošku”, ali je bitno da nas ne odbijaju. Potrebno je da mi sami, uz pomoć medija i svih ljudi koji shvataju šta znači biti osoba sa invaliditetom stalno radimo na širenju naše ideje: budi tu sa nama , ne – pored nas!

DSC_7109Osim inkluzije , popularna je i priča o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Kako Vi ocenjujete socijalnu politiku u ovoj oblasti?
—Nisam zadovoljna kao što ni većina nas nije zadovoljna stanjem u ovoj oblasti. Mnogo se više priča nego što se na tome radi. Što se nas tiče, slepi i slabovidi ljudi jako teško dolaze do posla, za ono što neka lakša oboljenja treba da kucaju na vrata , mi moramo da lupamo. Naše oštećenje spada u grupu težih oboljenja pa je , shodno tome, uvek i bilo teško naći posao. Ja sam , u neka sretnija vremena takođe dve i po godine čekala posao. Sadašnje vreme je teško po sve nas, a za osobe sa invaliditetom posebno, ljudi se teško zapošljavaju, sve duže čekaju na posao a u međuvremenu pristižu novi, školovani kadrovi koji takođe očekuju da nađu posao. No, da se nešto više može uraditi- može , ali potrebno je jako puno truda uložiti u to. Pri tome mislim i na promenu svesti u pravcu toga da osoba sa invaliditetom takođe može da doprinese nekom boljitku  ovom društvu, radom i zalaganjem, isto kao i zdrava osoba.

M.Nikolić