Umetnost

Marina Pešić: Trenutak za jedan novi svet

Posted: 7. avgusta 2019. u 12:41   /   by   /   comments (0)

Svih onih trenutaka u životu kada smo okrenuti sećanju u pomoć se prizivaju fotografije, isto onako kao što se stvaraju da bi se delić vremena sačuvao za neka buduća osvrtanja

Onoliko koliko se kroz fotografiju podsetimo sebe u nekom prošlom događaju ili situaciji, malo nas se seti i čoveka koji ju je napravio, pa tako fotograf, iako jako bitan za nastanak neke naše buduće uspomene, često i ne bude deo nje. Nenametljiva i tiha, Marina Pešić, napravila je do sada hiljade i hiljade fotografija na koncertima širom Srbije i regiona, zauvek zabeležila što atmosferu što izvođače bitnih muzičkih društvenih događaja koji će se, svakako jednom prepričavati kao deo istorije , a da pri tome ni jednom nije tražila nešto zauzvrat. U ovom trenutku, gotovo da nema ni jednog iole bitnijeg muzičkog festivala na kome nije prisutna, a vreme za fotografiju, isto kao i posete svom rodnom Užicu,  nekako uklopi sa redovnim radnim obavezama u Novom Sadu, tako da se, spolja gledano čini da je svu svoju energiju usmerila samo na lepe i pozitivne trenutke života bez daha zadrške. U ortakluku sa njenom prirodnom skromnošću je želja da svima izađe u susret, tako da su fotografije sa njenim potpisom postale deo bibliografije skoro svih važnijih bendova, izvođača i organizatora, a gotovo isto toliko su i brojna prijateljstva što sa ljudima sa scene, kolegama i ljubiteljima kvalitetne rock i pop muzike.

Kaže se da svako delo, prema tome i fotografija, nosi odlike svog stvaraoca. Uzimajući u obzir da Marinu znamo kao koncertnog fotografa,  volela bih da znam kad i kako su se muzika i fotografija u tvom životu spojili?

-Slobodna sam da  kažem da muziku volim od svog rođenja. Zaista mislim da sam imala sreću da odrastam u kući u kojoj se uvek slušala dobra muzika, a istovremeno moram da se pohvalim i da sam ime dobila prema naslovu italijanske pesme “Marina” koja se još uvek rado sluša. Inače, na koncerte sam rano počela da idem, još kao dete, a vrlo rano sam i počela da nosim fotoaparat sa sobom jer sam strašno želela da sa tih koncerata imam uspomene za sebe. Prvi DSLR fotoaparat sam kupila u martu 2013.godine ,i sa njim sam narednih par godina fotografisala koncerte iz publike, a tada nisam mogla ni da zamislim da ću fotografisati svoje omiljene bendove iz blizine, i da ću stajati sa njima na istoj bini. I to se desilo, tri godine kasnije, kada sam avgusta 2016. godine, postala deo tima portala Remix Press, i počela sam da idem na koncerte kao akreditovani fotograf. 

Postoji jedan logičan put razvoja fotografa: od jednostavnih do malo „složenijih“, tj. tehnički savršenijih foto aparata koji bi trebao da se razvija su skladu sa umećem, međutim, na koncertima često viđamo najnovije foto aparate ali krajnjem rezultatu „nešto fali“. Reci nam nešto više o odnosu kreativnosti i tehnike, u kom delu tehnika treba da sledi potrebe fotografa, i šta je to „ono nešto“ što koncertna fotografija mora da ima kao magiju, bez obzira na kvalitet tehnike?

-“Ono nešto” se u ovom slučaju zove emocija. Lično smatram da način na koji doživljavamo muziku koju fotografišemo najviše utiče na krajnji rezultat. Svakako i sama oprema dosta utiče, i pomaže da se savladaju različite okolnosti, ali nije sve u skupim fotoaparatima. Muzika je sama po sebi magija i svako od nas ko se bavi koncertnom fotografijom trudi se da tu magiju prikaže na svoj način. Jeste da mi svi volimo da imamo kvalitetnu opremu, najviše jer nam omogućava da efekte sa scene možemo lakše, upečatljivije i da prenesemo, ali čini mi se da kad bismo svi imali isto, opet bi tu bilo nekih razlika, a mislim da je u pitanju lični doživljaj muzike. Po tome se meni razlikuje “informativna” fotografija koja ima sve bitne detalje, i ona prava, koja nosi emotivni pečat fotografa.

S obzirom da si relativno dugo u tom odnosu koncerti- fotografija , da li se i šta promenilo u tvom pristupu temi ?

-Moj pristup samoj temi je konstantan, i čak neke loše okolnosti koje sam povremeno doživljavala nisu uspele da umanje ljubav prema ovom što radim, i samo mi se čini da tokom godina sazrevam u smislu da i takve stvari smatram nekako delom cele ove “priče”. Ono što se promenilo je da sam tokom godina napredovala, što smatram da treba da se desi svakom ko je posvećen nečemu, tako da se stalno trudim da unapredim kvalitet fotografije. Osim toga, polako sam došla i do bolje opreme, a dosta sam naučila o načinima obrade fotografije. Jednostavno je svaki koncert doprineo da na ono što znam nadogradim još po neku mrvicu znanja i iskustva.

Tokom ovog proleća imala si dve veoma zapažene izložbe koncertne fotografije sa tvojim jedinstvenim konceptom- svaka od fotografija potpisana je od strane izvođača. Budući da je ista izložba premijerno bila u Užicu,  možda bi bila voljna da nam preneseš utiske sa beogradskih izložbi?

-Prvu izložbu fotografija sa autogramima muzičara “Potpisano izvan vremena”  imala  sam u Užicu pre skoro godinu dana i to  je bila moja samostalna izložba a istovremeno i njeno prvo predstavljanje kao takve. Sa istim konceptom, ovog proleća moje fotografije su bile deo postavke izložbe povodom 50. rođendana Radio Beograda 202, što je za mene bila zaista  velika čast . Izložbu “50 pišem, 202 pamtim” održali smo u okviru Beogradskog meseca fotografije, a drugu pod nazivom “Na talasima slobode” za Noć muzeja. Činjenica da nisam bila sama, već deo grupe, učinio je da se osećam malo lagodnije, s obzirom da sam na samostalnoj izložbi u Užicu imala jako veliku tremu. Kada se sada setim toga, čini mi se da je ta trema takođe deo procesa koji svako od nas treba da prođe, i da zaista treba da prođe vreme da ona nestane. Mogu da kažem da sam zadovoljna posetom izložbi u Beogradu, ali više od svega reakcijom publike. Posebno mi je bilo drago da su izložbe posetile i kolege, fotografi sa kojima se inače srećem ispred bina na koncertima,tako da mi je to pričinilo veliku čast. Inače, u Beograd često dolazim, imam puno prijatelja, a to čini da se i tu osetim “među svojima”, pa je i to doprinelo da su mi ove dve izložbe bile nekako tople i drage kao mnogi zajednički događaji. Bila sam prijatno iznenađena, ali i jako srećna kada sam videla dosta nepoznatih ljudi koji pažljivo gledaju izložene fotografije i fotografišu ih, pa sam se u nekom smislu osetila da svojim radom postajem deo uspomena nekih ljudi,isto onako kao što i meni kolekcija ličnih fotografija predstavlja uspomenu na neki događaj ili osobu.

Iza tebe je veliki broj koncerata, i voleli bismo da nam preneseš deo nekog tvog upečatljivog istustva

-Kada se akreditujete da fotografišete neki koncert, u većini slučajeva važi pravilo da se fotografišu prve tri pesme, i to predstavlja sam početak i “zagrevanje”. Nakon te prve tri pesme, jedan deo fotografa spakuje svoju opremu, a drugi deo nas nastavlja da fotografiše iz publike, što je za mene poseban deo događaja- u tom delu sam u mogućnosti da potpuno budem deo atmosfere.. Za fotografisanje sa takve pozicije od velike koristi su zum objektivi i to je deo onog kada smo pričali o tehnici, da je nekad baš neophodno biti dobro opremeljen. Recimo, oduševila sam se protekle godine kada sam fotografisala Anu Popović na koncertu, juna meseca u bašti SKC, i kada je pravilo od fotografisanja prve tri pesme promenjeno u fotografisanje 4.,5. 6-te pesme.

U ukupnom odnosu, ne viđamo puno devojaka koncertnih fotografa. Da možda ne postoje neke neprijatnosti pa ih zbog toga nema više?

Ne bih rekla da sam jedna od retkih devojaka koja se bavi koncertnom fotografijom. Da nas ima dosta, pokazala je i međunarodna izložba koncertnih fotografija “Čisto oko, puno srce” koja je održana u Zenici prošle godine, na kojoj su pravo  učešća imale su samo devojke. Lično  sam za sve ove godine dožovela samo jednu neprijatnost prošle godine u Zrenjaninu na Danima Piva kada mi obezbeđenje nije dozvolilo da fotografišem koncert jednog od najvećih bednova i pored insistiranja samog benda. Na pitanje zašto me nisu pustili, dobili smo odgovor da sam “nepristojno” obučena za fotografa. Nosila sam haljinu dugačku do poda u kojoj sam se prijatno osećala. Nigde nisam pročitala pravilo da moram da budem sportski obučena, i ne vidim kakve veze ima odeća  u kojoj se osećaš prijatno za rad sa pravilima obezbeđenja.

 Iako si u Novom Sadu, jako često dolaziš u Užice, ali fotografišeš i po „manjim mestima“. Postoje li za fotografa velika i mala mesta, veliki i mali koncerti i kako ih ti deliš?

Koncerte ne delim prema mestu na kome se održavaju, ni na velike i male. Za nas fotografe je dodatno uživanje kada fotografišemo koncert na kome je dobra rasveta, jer to dosta olakšava posao. Mogu fotografisati koncert u velikom gradu, na najvećoj bini, ali ako su uslovi na bini loši ništa mi ne znači to zvanje “velikog mesta” za fotografisanje. Sa druge strane, svetlo ne utiče na sam kvalitet svirke. Mogu uslovi za fotografisanje biti loši, ali koncerti odlični, a imamo i onih koji  vole da sviraju u malo “mračnijoj” atmosferi. Ove nedelje planiram da idem na Nišville Jazz Festival, a sledeće na Beer Fest, i na  tim festivalima sam napravila fotografije koje su mi među najdražima, a i uslovi za rad su odlični. Kada smo kod “manjih mesta”, moram da pomenem Scena Fest koji se održava u Inđiji. Bina na tom festivalu nije velika, ali je jedna od najbolje osvetljenih, i idealna je za fotografisanje koncerta. 

U ovom našem, materijalnom vremenu, raritet je kad se nešto radi a to ne naplaćuje. Recimo da sama oprema ima svoju vrednost pa bi se, kad pitaju za cenu toga s čim ti radiš, većina odlučila da kupi nešto drugo, ili da naplati fotografije i tako povrati uloženi novac, pa je red da ti postavimo, za današnje vreme, uobičajeno pitanje: imaš li ti koristi od toga što radiš?

-Finansijsku korist od fotografisanja koncerata još uvek nemam, i pored, za sada, deset izložbi koncertnih fotografija na kojima sam učestvovala, i mnogih pohvala još uvek me niko od organizatora nekog koncerta ili festivala nije angažovao da radim baš za njih. Naravno da bih volela da se to promeni. Dodatna zarada doprinela bi da kupim još nešto novo od opreme i napredujem u pogledu kvaliteta. Sa ovim što trenutno posedujem uspevam da ispunim ono što želim. Ja radim u svojoj struci kao građevinski inženjer, ali bih volela da i koncertna fotografija ne bude samo hobi. Sa druge strane, da ovako i ostane, ja sam zadovoljna sa svim što sam do sada uradila. Mnogi bendovi su primetili koliko ljubavi ima na mojim fotografijama i kako doživljavam njihovu muziku. Nije sve u novcu! Poštovanje koje su mi ukazali bendovi koje sam fotografisala, bendovi čije pesme obožavam, trenuci koje sam doživela sa njima, osećaj kada uz njihovu dozvolu fotografišem ceo koncert bez ograničenja i sa pristupom bini, momenti kada mi u toku koncerta posvećuju pesme, prijateljstva koja sam stekla, ništa od toga  ne može da se plati novcem. 

M. Nikolić / Foto: M. Pešić, privatna arhiva

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje

Napomena: Tekst je deo projekta „Kuća što ponavlja svoja dvorišta“ podržanog od strane Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Užica.