Umetnost, Vesti

Los Anđeles u Arilju: Goran Stanković

Posted: 5. oktobra 2015. u 15:48   /   by   /   comments (0)

O Goranu Stankoviću , filmskom reditelju mlađe generacije koji je svoje školovanje nakon završenih studija filmske i televizijske režije na Akademiji umetnosti u Beogradu , nastavio u Los Anđelesu na najprestižnijoj američkoj akademiji za film AFI (American Film Institute), pisalo se u našoj štampi ne mali broj puta i različitim povodima. Jedan od njih jesu svakako njegovi filmovi,počev od izuzetno zapaženih filmskih ostvarenja tokom studija u Beogradu, pa do fima Raž koji je sniman u L.A i ušao u najuži izbor za studentskog Oskara prošle godine,ostvarenja U mraku ,film koji je pobedio na ovogodišnjem Beogradskom festivalu igranog i dokumentarnog filma ( film je sniman 4 godine u Srbiji a montiran u L.A). Drugi, ne tako lep deo Goranove stvarnosti jeste mukotrpna borba dao obezbedi sredstva za nastavak školovanja nakon Akademije umetnosti što je javnosti dalo mogućnost da preispita veliki problem naše države –odnos prema talentovanim mladim ljudima,prema kulturi i prema najboljem načinu da se jedna država predstavi u svetu. Deo stvarnosti vezan za školovanje je završen u jednom delu jer je Stanković 2013. završio master studije na AFI ali se njegov proces usavršavanja u Holivudu nastavlja. Uporedo s tim nastavlja se i njegov praktičan rad u filmskoj industriji.

foto:Milica Đorđević

foto:Milica Đorđević

U organizaciji porodice Brkić iz Arilja koja godinama unazad svoj privatni prostor- dvorište koristi ne samo za svoje potrebe već i kulturna događanja u Arilju organizujući promocije , izložbe i projekcije filmova , u subotu 3. oktobra organizovana je revija filmova Gorana Stankovića nakon koje se autor putem skype uključio u razgovor s publikom . Gost projekcije bio je Dejan Petrović, filmski reditelj iz Požege,profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu, čovek koji je u mnogome opredelio Goranovu dalju karijeru budući da mu je bio profesor sve četiri godine beogradskog filmskog školovanja. Petrović je takođe , nakon projekcije bio moderator razgovora sa svojim bivšim studentom. Pre početka projekcije takođe je, u uvodu, upoznao gledaoce sa biografijom i delima Gorana Stankovića.

U improvizovanoj biskopskoj dvorani na otvorenom, uz prisustvo brojne publike prikazani su filmovi: Ko čuva čuvare, Polazak, Raž i U mraku.

foto: Milica Đorđević

foto: Milica Đorđević

Način na koji je nastao film U mraku, Goran Stanković je objasnio u svom obraćanju iz L.A.:
– Prvi put kada sam se susreo s materijalom od koga će kasnije nastati film jeste novinski članak i crno bela fotografija koja se izdvojila iz ostalih u zapažanju i ostala mi u sećanju neko vreme.Onda sam, videvši da ne prestajem da mislim na nju, odlučio da kontaktiram autora, Hadži Miodraga Miladinovića iz Aleksinca. Te fotografije su , inače ,kasnije i završile u filmu, a sa autorom sam nakon upoznavanja i krenuo u obilazak rudnika u Aleksincu i okolini. Tamo sam otišao sa svojim snimateljem Draganom Mirkovićem , s kojim sam inače i snimao sve svoje filmove u Srbiji .Videvši te zatvorene rudnike , shvatio sam ih u smislu simbolike i pitanja: šta se to desilo s našim društvom? Ti rudnici su bili ostaci nekog vremena kad sam rođen i vremena pre njega- komunizma, i tu mi se , gledajući sadašnje vreme učinilo da je sve stalo. Ideja je krenula od toga da vreme stoji i bilo je pitanje kako naći ljude i pokazati ideju i na jedan drugi način: da su zajedno s vremenom stali i ljudi. Tada sam upoznao , tu u okolini rudnika , jednog mladog čoveka, rudara, čija je želja bila da ode . Međutim, stvar je poprimila drugačiji tok. Počevši da snimam film o čoveku koji želi da ode, tokom snimanja  , shvatio sam da taj mladić nigde neće otići i da će ostati tu do kraja njegove večnosti. Želeći da kroz film prikažem priču o promeni , u stvari sam pokazao stvarnost- priču o ne menjanju! Film je sniman 4 godine zbog mojih obaveza ovde (L.A.) kada sam svake zime dolazio na mesec, mesec i po zbog snimanja i obaveze koju sam osećao prema tim ljudima, a za sve te godine nisam video ni jednu promenu na njemu. Kada sam počinjao da snimam,imao sam istu ideju o odlasku kao i moj glavni junak, no ja sam otišao, upisao studije a on je ostao.
Na pitanje koliko i da li mu je sudbina junaka filma bila bitna za njegov život , Goran Stanković je odgovorio:
-Komplikovano je previše da bi se ukratko objasnilo. I ovde postoje dani kada ništa ne ide kako bi trebalo, kad nisi tu gde bi trebalo da budeš i kada ti nedostaju sve one stvari koje si ostavio. Odlazak „negde“ je jako težak i komplikovan. Odjednom si sam u nekoj drugoj sredini gde je sve i pre tebe bilo kompatibilno i nađeš se, tako ni od kuda, među ljudima koji se međusobno takmiče. Normalno je da ti po nekad nestane snage i elana. Onda, kad dođem u Srbiju, vidim da je tu isti onaj tamni oblak iznad nje kao kad sam odlazio, onaj oblak koji ti ne da da se popenješ i koji te drži pritisnutog tu gde jesi. U tom smislu , osetim da sam tamo gde treba da budem .Kako će dalje biti- ne znam,ali u svakom slučaju , nije sve tako crno- belo.

foto : Milica Đorđević

foto : Milica Đorđević

Kao odgovor pitanje o planovima što se tiče svoje  svoje karijere a  u smislu opredeljenja za dokumentarni ili igrani film, Stanković se izjasnio:
– Na drugoj godini Akademije u Beogradu uradio sam film Ko čuva čuvara kao igranu formu i kasnije ,tokom školovanja sam shvatao da je činjenica da je stvarnost tu oko nas i da nam pruža mogućnosti da je kao autori , umetnici , prepričamo u dokumentarnoj formi u sažetom obliku. Prednost igranog filma je ta, što ovde u kući u L.A. mogu da smišljam radnju i oblikujem junake koji su na primer u Keniji a da ne mrdem iz Holivuda. Da bih uradio dokumentarni film moram biti tamo i zabeležiti stvarno stanje stvari. Frustracija koju za autora donosi dokumentarni film jeste ta što stvarnost ne može da se menja jer to onda ne bi bilo etički a nekad je toliko jaka želja ali i potreba da se to promeni da bi se priča bolje ispričala, da bi doprla do publike. Igrani film nudi autoru kontrolu, u tom slučaju, ja sam taj koji određuje kakvi su junaci i njihove sudbine u priči.Mislim da ću nastaviti paralelno i sa jednim i drugim , s tim da i u mojim dosadašnjim dokumentarnim filmovima postoji u velikoj meri estetika igranog filma koja je očigledna.
Stankovićevog bivšeg profesora, Dejana Petrović je zanimala paralela između našeg i američkog sistema školovanja, na šta je usledio odgovor:
-Osim toga što se u školu (AFI) ulažu milioni dolara, ovde imate pristup ljudima koji najbolje obavljaju svoja zanimanja u okviru filmske industrije. Svi oni koji rade nešto u filmovima i serijama koje gledamo, sve ona tehnička dostignuća o kojima maštate kao reditelj u Srbiji, ovde su na dohvatu. Osim toga, na ovoj Akademiji se izuzetno puno radi sa glumcima , što na Akademiji u Beogradu nije bio tako čest slučaj. Te dve stvari: dostupnost tehnologije i ljudi koji su mi bitni za rad prilikom snimanja i rad sa glumcima su nešto što na mene jako utiče da ocenim pozitivno svoj boravak ovde.

M.Nikolić