Umetnost

Lela Milosavljević: Da li smo postali imuni na radost?

Posted: 20. avgusta 2019. u 13:31   /   by   /   comments (0)

 Lelu Milosavljević upoznali smo kroz dve objavljene knjige kratke proze: “Tragovi bosih stopala” i “Ples među svicima”, te brojnim drugim ostvarenjima koje čitamo na blogovima, društvenim mrežama ili se prepričavaju uz kaficu sa društvom. Ono što ovu Užičanku čini drugačijom u odnosu na druge, njene kolege po peru, jeste jednostavnost i neposrednost, a ono što je odvaja od pripadnika njene generacije i većine sugrađana jeste da se, pored redovnih porodičnih i poslovnih obaveza, opredelila za pisanje, osmelila se da izađe u javnost štampanim izdanjima koje su i publika, kritika pa i članovi mnogobrojnih žirija književnih konkursa vrlo brzo stavili u kategoriju štiva kome treba posvetiti vreme i pažnju. Uz Lelinu pisanu reč, retko ko od čitalaca ne prepozna sebe ili nekog sebi bliskog utkanog u temu dela,  a samo to prepoznavanje čini da se osetimo bitnim u skupini onih kojima svemir daruje istovetnu sudbinu. Nije se Lela zanela uspehom već sa prvom knjigom ili prvom nagradom, ni zanela mogućnošću da pohvale ugroze njen senzibilitet kojim akcentuje bitno a potom ga niže i upliće u rečenice, već kako kaže: piše sebi i drugima na radost. 

Dve, do sada izdate knjige, u kojima se baviš životom,  detaljima iz niza onoga što skupa čini život, jako su dobro prihvaćene od strane publike. E sad, postoji jedna, meni intrigantna stvar koja se tiče upravo tog odnosa, a volela bih da čujem tvoje tumačenje: gotovo sve što ima u tvojim knjigama ima u životu svakog od nas, pa zašto su ti događaji za ljude „veći“ i „značajniji“ ako se čitaju u knjigama, nego ako ih svakodnevo živimo?

– Istina je da su teme svih mojih priča obični ljudi, obični događaji  čak i neki predmeti i pojave koje svi poznajemo, a kojima često  ne pridajemo poseban značaj.  Uvek sam mislila da ja previše obično pišem, od izbora teme do rečenice i jezika koji koristim. Zato sam dugo sumnjala da će moje priče biti zanimljive čitaocu.  Danas, posle dve knjige, mogu  reći da postoje ljudi kojima baš ta običnost u mom pisanju odgovara. Ja ne mislim da su događaji značajniji zato što su opisani u knjigama, već da se čitaocu dopada to prepoznavanje onog što se I njemu dogodilo, ili što  je i sam osetio. To stvara jednu sponu i osećaj bliskosti sa autorom, jer mi često slikare, pisce, glumce, naučnike doživljamo kao ljude koji nemaju te naše svakodnevne i obične probleme. Osim toga, ma koliko slično živeli ili mislili, ne možemo, ili ne umemo svi to preneti na papir, kao što ne umemo ni naslikati sliku ili komponovati muziku, ali možemo jako uživati u tim delima.

 Čini mi se da svojim pričama, ne samo da beležiš, kao hroničar, već i prikupljaš, kao kolekcionar, emocije koje  su nekako u drugom planu kada je u pitanju savremena književnost. Za razliku od mnogih dela novije produkcije koja se bave pojavama, ti se baviš bićem. Da li si zbog toga izabrala formu priče, ili je ona tebe pronašla , i koliko je teško selektovati deo iskustva, a tvoje priče su upravo to, da stanu u priču a da pri tome i  zadovolje književne standarde i ostanu pitke za čitanje i doživljaj?

– Za svaku moju priču meni je inspiracija bila emocija. Trenutak koji sam videla, osetila, čula. Od te emocije sve kreće, onda ja nju oblačim u neki događaj, dodeljujem joj neki lik, dajem joj vreme i prostr.Uvek sam mislila, i često govorim da je život samo trenutak.U trenutku nastaje,i u trenutku nestaje. Nemam problem da opišem trenutak, svejedno da li to radim u jednoj rečenici, ili kroz celu priču.  Ako godinama pamtimo knjigu ili film, koji su na nas ostavili poseban utisak, uvek se setimo jedne scene, jednog opisa. Sve je trenutak.Priča, kao forma, i ja smo se uzajamno pronašle. Naravno da kao autor razmišljam kako će čitaoci doživeti moju priču, ali tek kad je ona završena i objavljena. Više je to razmišljanje kako će je neko drugi domisliti, docrtati, nego da li će mu se dopasti. Dok pišem nema kalkulisanja i koketiranja, priča ide svojim tokom, onako kako sam je ja zamislila. Osim toga, ja imam i lične priče koje, i kad bih htela, ne mogu prepraviti ili izmeniti. Naprimer “Amanet” je priča o mom ocu i tu nema ni želje ni načina da bude drugačija. Jedino što mi je važno je da mojim  pričama niko ne bude povređen, i to je nešto što mi je jedan stari profesor savetovao da pokušam prevazići. Čak i za loše ljude opravdanje često tražim u neznanju, nehatu ili nekim drugim okolnostima.

Činjenica je i da pisanje nije moje primarno zanimanje, prodaja knjiga nije ono od čega živim, te me to ne primorava da mislim na taj deo. Pišem samo onako kako mislim i osećam i jasno mi je da će uvek biti onih kojima se dopada i onih kojima se to ne sviđa.

Priča se kao književna forma vratila na velika vrata, tako da je, može se slobodno reći i gotovo preuzela primat od romana, pa bih volela tvoju analizu tog, slobodno možemo reći , savremenog fenomena ?  Istovremeno, s obzirom da si protekle godine dobila nagradu Milutin  Uskoković za savremenu pripovetku, zanima me koliko ovaj žanr neguješ u svom stvaralaštvu i šta je to što za pisca predstavlja izazov kada je pripovetka u pitanju? 

-Kao autor dve knjige kratkih priča  definitivno tu književnu formu volim, i drago mi je što je sve zastupljenija i popularnija među čitalačkom publikom. Istina je i da sam se oprobala u svim književnim formama, osim romana, od aforizma, kao najkraće, preko stiha, crte, priče do pripovetke. Jedan od razloga za popularnost priče kao forme je sigurno i brz tempo života i sve veći nedostatak vremena za čitanje u kontinuitetu. Priča je zahvalna i zbog vračanja, jer kao što već rekoh, uvek nas neki trenutak u delu asocira na naslov.

Roman  je, još uvek književna forma koja je najcenjenija, sa najvećim i najvažnijim nagradama, i često su to jedini pisci koji se smatraju značajnim za književnost. Roman je i najzahtevniji, najobimniji pa samim tim traži najviše vremena, kako za stvaranje  tako i za čitanje. Dobar roman je zaista veliki I važan deo književne baštine. Rizik romanopisca je da li će biti tematski zanimljiv, da li će uspeti da održi pažnju. Ako zbog dužine dela dođe do predugih opisa,  usiljene komunikacije ili preobimnog  lamentiranja,  čitalac može odustati.

Priča je zahvalnija zbog kraće forme,  ali teža zbog zgusnutog  izraza. Treba ispisati sve, ali bez mogućnosti da bude suvišnih rečenica. Onaj ko piše više knjiga priča mora imati uvek novu temu, ne može se ponavljati ni u događajima, ni u prostorima, pa čak ni u imenima junaka.

Zanimljivo je da sam za svaku formu koju pišem bila na neki način nagrađena i primećena.  Zanimljivo je i da svaku od tih formi podjednako pišem. U mojoj knjizi  “Ples među svicima” ima nekoliko pripovedaka,  iako je najavljena kao knjiga kratkih priča. Pomenuću “Godišnja doba”,  a to je hronologija jedne porodice koja obuhvata period od pedeset godina.  Moja  pripovetka ” Ples sa Alojzom” je  osvojila treću nagradu na konkursu za najbolju neobjavljenu pripovetku “Milutin Uskoković” 2018. godine. Pripovetka je za mene uvek bila posebno lepa. Duža od priče, kraća od romana, bila je uvek moj favorit za čitanje, još u vreme školskih dana. Narativno pripovedanje me oduševljava i u usmenoj komunikaciji i podseća me na one priče koje smo slušali u detinjstvu.

 Ono što bih mogla reći o književnim nagradama je  da su, kao i sve druge nagrade, s bile i uvek će biti tema sa podeljenim mišljenjima. Da li je nagrada dodeljena po kvalitetu ili po nekom drugom ključu. Po mom mišljenju to ide na čast onima koji su nagradu ustanovili i žiriju koji odlučuje. Nisam sklona generalizovanju, ni po jednom pitanju, pa ni po ovom. Činjenica da sam i sama dobitnik nekih nagrada govori da i manje afirmisani autori mogu biti nagrađeni. Jasno je da što su nagrade prestižnije i materijalno vrednije to će i konkurencija biti veća.

Satira je jako bitan segment tvog stvaralaštva, a priča Udovac već je konstanta na fejsbuku kao status mnogih koji na taj način skreću pažnju na jednu savremenu pojavu. Satirom se, kažu, najbolje lečimo u teškim vremenima? Da čujemo od autora, koji su to sve segmenti teških vremena plodni izvori za satiru?

– Osim lirske proze pišem I satiru.Čini mi se da svakome ko prati moj rad, kad se pomene satira prva asocijacija bude priča “Udovac” koja je prošle godine dobila  prestižnu nagradu” Vuko Bezarević” u Pljevljima. Ne zbog nagrade, već zbog velike popularnosti te priče. Već godinu dana ona kruži društvenim mrežama. Priču su objavile desetine portal sa celog regiona, podeljena je više hiljada puta, a više  putaje prisvajana, pa čak I plagirana.

Zbog svega što se zbivalo  oko priče “Udovac” jednom sam pitala mog prijatelja, uglednog književnika,  da li je to najbolje što sam napisala. Odgovorio mi je da to nema meru ni kantar, da se prosto desi da nas nešto obeleži, kao što je “Santa Marija della salute “Lazu Kostića, ili “Mostarske kiše” Peru  Zupca iako imaju i druge dobre pesme.  “Udovac” je, na neki način obeležio mene kao satiričara, iako nije jedina moja nagrađena priča iz oblasti satire.

Satira zahteva posebne veštine i  umeća, što sam ja nasleđem dobila od svog oca Radovana koji je pisao satiru pre više od tri decenije.To je inteligentna mešavina sarkazma, mudrosti i humora. Kao i u lirskoj prozi, i u satiri se najčešće bavim temom otuđenja, tom teškom bolešću našeg vremena. Zato je “Udovac “svima blizak, zato se toliko ljudi prepoznalo u toj priči.  Satira je idealna književna forma za ukazivanje na anomalije u društvu. Kao zemlja u tranziciji,  sa lošim životni standardom mi smo odlično tlo za dobru satire  pa nije čudo što Srbija ima dosta vrsnih satiričara.

 Kad pominjemo plodne izvore da se vratimo na početak, tvoj početak stvaralaštva: potičeš iz porodice  u kojoj je književnost ima posebno mesto, a ipak smo na tvoje prvo javno obraćanje čekali do, kako si sama rekla, nekih zrelih godina, šta god to značilo. Ispričaj nam malo o toj ljubavi prema pisanoj reči i impulsu , odnosno odluci, da se ipak odlučiš na komunikaciju sa publikom?

-Dok sam rasla gledala sam oca koji na razne papiriće, i u toku raznih poslova, zapisuje misli. Stavljao bi ih u džepove, na police, a onda uveče sedeo i pisao. Tokom školovanja sam imala sreću da mi maternji jezik predaju nastavnici i profesori koji su me svojim znanjem još više zbližili sa knjigom. Tako i ja još u ranoj mladosti počinjem da zapisujem. Kao i većina mladih ljudi prvo počinjem sa pisanjem poezije.  Inflacije i ratovi su obeležili mladost mojih generacija, uporedo sa tim iznenada ostajem i bez roditelja i to je period u kom moje pisanje dobija notu ozbiljnosti. Ljubavnu poeziju zamenjuju neke teže teme. Znala sam zapisati samo par rečenica, samo misao koju nisam mogla sa nekim podeliti. Mnogo je svezaka u kojima su ispisane moje godine. Retko ih listam, ali kad ih uzmem i sada tačno znam šta sam mislila i osećala dok sam nešto od toga pisala.

 Mnogi ljudi koji me godinama poznaju, sve do moje prve knjige nisu znali da ja uopšte nešto pišem. I sada kad sam ostvarila kontakt sa čitaocima, sve što pišem nastaje kao plod mojih ćutanja. Pisanje mi daje slobodu, da mislim, da ćutim, a da mnogo toga kažem.

Drago mi je što sam prvu knjigu objavila u godinama u kojim mogu stajati iza svojih reči. Zrelost je bitna za svako javno istupanje. Drago mi je i da sam taj svoj san ostvarila svojim srestvima, što ima i svoju  težinu, ali mi daje prostor za lični pečat bez uslovljavanja i osečaja da nekome nešto dugujem. Na taj korak sam se odlučila iz želje da na jednom mestu skupim bar deo onog što sam napisala, uz veliku podršku porodice i par prijatelja. Bila je to jedna od mojih važnih odluka. Drago mi je što sam imala smelosti da je sprovedem u delo. Moje knjige, i ovaj period u kome sam ostvarila kontakt sa čitaocima su mi donele mnogo lepog. Pre svega neke nove ljude, ali i neka nova iskustva. U ovom periodu su i mene neki ljudi, koji me godinama poznaju  upoznali na jedan sasvim drugačiji način.

Ima jedna moja crta koju jako volim i koja kaže: Ne može se bol podeliti. Nekad mi se čini da je to jedan od razloga što sam počela da pišem.Ne znam da li je do vremena, da li je do mojih godina, ili su me moje knjige tome naučile, ali danas mislim da se i radost teško deli.

 Neizostavno, na kraju, ne zato što je red, nego da bismo se spremili, pitamo: Lelini planovi, šta nam to sledeće pripremaš?

 –Mislim da je vreme za jednu satiričnu knjigu. Zamisao je da u  knjizi budu moje satirične priče I aforizmi, ali još ću oslušnuti predloge i sugestije. Materijala ima dovoljno, čekam da se  slože i ostali uslovi neophodni za izlazak knjige. Dugoročni planovi su da ću sigurno nastaviti da pišem, da li će to biti priča ili neka druga književna forma, to ćemo još videti.

M. Nikolić / Foto: Lela Milosavljević, privatna arhiva

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje.

Napomena: Tekst je deo projekta „Kuća što ponavlja svoja dvorišta“ podržanog od strane Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Užica.