Umetnost, Vesti

Lekcije iz „Demokratije“ u Požegi

Posted: 15. decembra 2015. u 17:17   /   by   /   comments (0)

Pozorišna predstava „ Demokratija“ u izvođenju Zijaha Sokolovića i Dražena Šivaka gostovala je u KC Požega u sklopu pozorišnog programa ove institucije kulture 14-tog decembra.
Duodrama za koju je tektst napisao Zijah Sokolović koristeći se poznatim tekstovima iz istorije drame: Julije Cezar, Antigona i Okovani Prometej orijentisana iskuljučivo na narativni elemenat scenskog izvođenja sa elementima komike doziranoj u dovoljnoj količini da održi pažnju publike, posebno onog dela publike koji kroz svoje obrazovanje nisu imali istoriju drame ili istoriju umetnosti. Edukativna u više pravaca, od onog koji publiku uvodi u nastanak pojma demokatije, njen razvoj kao i istoriju borbe za slobodu, ljudska prava i osnovne ljudske vrednosti do delova u kojima se predočava iistorija svetske drame od antičkog doba pa do Šekspira i Šilera, ali i osnova dramskog izvođenja na sceni.
132U suštini, posmatrajući razvoj civilizacije, dramska umetnost je neraskidivo vezana za istoriju budući da na umetniči način beleži iste događaje, kojima se kao faktografijom bavi i istorija.
Na primeru ovog dramskog izvođenja vidi se koliko je pozorište blisko stvarima iz realnog života i koliko svaka promena društva boli ili ushićuje čoveka kao pojedinca, budući da se umetnost bazira na emocijama, pojedinačnim sudbinama kroz koje se ogleda ili prelama sudbina čovečanstva. Bavljenje demokratijom na ovaj način nalazi smisao u opštem razumevanju jer donosi bliskost s temom kroz primere i sudbine koje prepoznajemo i u našem okruženju, te ni u kom smislu nema direktne političke implikacije ali navodi na razmišljanja o istim.
U realnom trenutku u kome živimo, koji bi se najbolje moglo opisati kao vreme zbunjenosti, konfuzije i nedostataka parametara za određivanje i utvrđivanje istine u svemu: od interepsonalnih odnosa pa do društvenih istina ( podrazumevajući pri tome ocenu stanja) , vraćanje u istoriju, posebno na ovaj način- kroz istoriju umetnosti, deluje i relaksirajuće i podsticajno. Relaksirajuće u smislu da kroz tekst na sceni vidimo da ne prolazimo kroz ništa teži period nego što je to kao sudbinu određenih istorijskih trenutaka zabeležila antička Grčka, Rim, Engleska, Francuska, Amerika …Podsticajno – u smislu razmišljanja ili teme za zabrinunost u pravcu: zašto uvek ponavljamo greške iz istorije i koliko je dugo naše pamćenje kao i koliko je duboka naša razboritost, gde prestaje istina i počinje manipulacija ? Predstavljajući nam primere u kojima se na vlast dolazilo na različite načine koje i danas prepoznajemo, postavljajući pitanja koliko je preokret bitan za trenutak i koliko brzo se topi njegova početna snaga kasnijim razvojem situacije, preispitujući ulogu vođa promena koje postepeno postaju borci za sopstveni prestiž i status a ne za masu (demos) analizira se i inicira razumevanje trenutnog stanja društva. Predstava je podsticajna i u smislu iniciranja pitanja: gde je tu Ja, i kakva je Moja uloga u ovom trentuku kada sam deo a ne svedok istorije, koliko sam spreman da ocenim Mene, bilo čime da se bavim u ovom svetu i koja je moja svrha i doprinos?
062O nekoliko detalja u vezi predstave, nakon nje, Dražen Šivak nam je dao odgovre na par pitanja od kojih je prvo bilo o potrebi jedne ovakve edukativne forme u trenutku kada svi mislimo da je demokratija jedino pojam kojim manjima manipuliše većinom:
-Sumnjam da su ljudi upoznati sa time šta je zapravo demokratija. Ako računamo na to da pola ljudi ne glasa, a ima pravo da to komentira, ako računamo na to da zadnje istraživanje, mislim da je bilo pre nekoliko godina da u Srbiji, a mislim da i u drugim zemljama nije puno bolje, samo 20 do 30 ljudi zna u kojem izbornom sistemu i političkom sistemu mi živimo što znači da ljudi samo komentiraju ono što piše u novinama- mada sumnjam da su upućeni, u tom smislu ova ova predstava ima svrhu.
Ako govorimo o potrebi opšte edukacije na tu temu , svesni ste da je ovo mali doprinos s obzriom da je broj mesta na svakom izvođenu određen odnosno konačan a broj izvođenje takođe određen?
-Kazalište je ograničeno brojem ali ima neke druge kvalitete. Nije poenta da kupimo televiziju i da manipuliramo s tim medijem. U kazalištu živi odnos se ne može nadoknaditi u nekom drugom mediju. Ono ima svoju snagu , što smo mi iskusili budući da radimo ovaj projekt – edukacija u kazalištu kroz razne segmente  od mladih do odraslih, gde mi korsteći jednu temu istovremeno i koristimo moć kazališta kroz taj direktni kontakt.
A suština „Demokatije“ na ovaj način je..?
– U biti tema je educiranje o sistemima koji postoje, u kojima živimo, podsećanje koja je naša uloga u svemu tome, o povijesti kroz primere iz dramske literature, o diktatorima, vladarima, poslušnicima itd.
026Zašto se opredelili baš za Julija Cezara, Okovanog Prometeja i Antigonu kada je dosadašnja istorija drame puna sličnih tema, motivi i ideje su skoro svugde isti?
-Da istorija drame ima pregršt toga. Mi smo odabrali neke stvari koje smo iz našeg ugla pokušali videti, dati naglasak na određene scene, na primer Brut koji je imao najbolje namere svrgnuvši diktatora i praktički doprinjeviši ostvarenju obrnutih želja od njegovih početnih motiva i to je bilo vrlo interesantno. Danas ljudi kreću u revolucije i posle su razočarani. To je za nas bilo vrlo interesantno. Puno je primera iz dramske literature, ali samo na ovim primerima moglo se napraviti i  više predstava.
Kroz predstavu se govori o kolektivu, istoriji , društvu ali se na neposredan način potencira problem individualne odgovornosti..
-U kolektivu se pojedinac vrlo lako gubi. Na nama je, ono što mi kažemo-obitelj, porodica-prva jedinica demokratije gde mi vežbamo: gde imamo većinu, gde imamo manjinu, gde imamo poštovanje drugih…. Ako tu neke stvari nismo postavili na svoje mesto, kako mi očekujemo da čemo moći sudelovati u jednom takvom kompleksnom sistemu, kao što je društvo, prepuno izazova..? Nekada smo imali razgovore posle ove predstave, u slopu projekta „Srbija u pokretu“ pa su ljudi govorili: da moja odgovornost je što ja radim u svojoj zgradi, u školi, firmi, na ulici…I to je vežbanje odgovornosti. Jer ako odgovornost vežbamo, na neki način sazrevamo, onda je realno očekivati da doprinosimo društvu. Ako sami ne poštujemo ono što tražimo od drugih, to je nemoguće.
Naša mantra postala je zaklanjaje za kolektiv koji je uvek kriv zato što je nama loše. Gde je pojedinac u savremenom kolektivu?
-Kolektiv ne postoji. Država to smo mi. Ako mi želimo imati krivca, barem ja to tako vidim, vrlo lako ću ga naći. Mi možemo na neki način – sudjelovati, ako želimo nešto promeniti. Niko ne kaže da će ta promena biti dramatično vidljiva, na onaj način na koji mi očekujemo, ali svakako će doprineti.
To znači da je suština rad na sebi i kroz sebe delovati na društvo da bi nam svima bilo bolje?
-Pojedinac, pa pojedinac, pa pojedinac….a kolektiv će na kraju uživati u tome.

M.Nikolić