Umetnost, Vesti

Lazar Vujić: O velikim umetnicima i tržištu umetničkim delima

Posted: 4. januara 2016. u 03:21   /   by   /   comments (0)

Ono što će današnje Užice ubeležiti u istoriju svakako je izložba Pikasovih grafika u Narodnom muzeju , izložba koja je pored veličanstvenosti po imenu autora biti upamćena kao nešto što se desilo uprkos krizi i društva i sredstava. Ova izložba je realizovana u organizaciji užičkog slikara mr Aleksandra Dimitrijevića, Dušana Starčevića i Narodnog muzeja Užice sa vlasnikom Visconti Fine Art Galerije iz Ljubljane, Lazarom Vujićem. Lazar i njegova supruga Živa su vlasnici ne samo galerije već su i kolekcionari radova poznatih svetskih umetnika.
Veliku pažnju pobudila je i ličnost koja u svom posedu ima Pikasova dela a potiče iz naših, balkanskih krajeva. Lazar Vujić je rođen u Jajcu i više od pet decenija bavi se art biznisom. U njegovoj kolekciji nalaze se dela ne samo Pikasa, već i Vorhola, Dalija, Mura.., a većinu umetnika imao je priliku ne samo da upozna, već je i uživao njihovo poverenje i kao prijatelj i kao saradnik.
Kao mladić izabrao je psihologiju za svoje zanimanje ali ga je umetnost više privlačila.
-Ja sam nešto malo slikao pa sam u Rimu bio u školi Fine Arte graphic gde sam upoznao puno umetnika iz celog sveta. Onda sam otvorio svoju galeriju u Italiji a onda u Beču. Potom  sam pošao za ženinim poreklom, u Sloveniju, našu Jugu.. Kad je „pukao“ Berlinski zid i kad si mogao otvoriti galeriju u Jugi, onda smo otvorili našu galeriju u Ljubljani. Inače je ranije, pre raspada socijalizma bilo zabranjeno imati privatnu galeriju pa kad je to omogućeno bili smo jedni od prvih koji su to uradili-ispričao je Lazar Vujić ukratko svoju biografiju .
Pored galerijske delatnosti u Ljubljani, Visconti Fine Art Galerija radi i na izgradnji publiciteta, plasiranju mladih i tržištu slabo poznatih umentika, njihovom pozicioniranju na umetničkoj sceni pri čemu najveći deo tog posla obavlja njegova ćerka Alina Mara koja se profesionalno opredelila za ovu vrstu marketinga :
-Dobri umetnici imaju dve leve ruke i onda ih treba otkriti, dovesti u studio, naučiti kako se rade grafičke tehnike, art book- dobra umetnička knjiga sa crtežima, grafikom pa tako i predstaviti svetu njihov rad.
240Budući da je Lazar Vujić imao priliku da bude deo društva velikih umetnika, na pitanje koliko je poznavanje psihologije korisno, kako u tumačenju likovnih dela tako i ličnosti umetnika, Lazar je odgovorio:
-Kako da ne, psihologija je jako važna. Sve što je umetnost potiče od čoveka, umetnika koji su jako kompleksne ličnosti. Naravno, tu uvek imamo medijsku stranu umetnika, posebno što ljudi očekuju da umetnici budu i ekscentrici, misteriozni , kompleksni… No, u privatnom životu najčešće su to jako prijemčivi ljudi. Henri Mur je, na nekoliko večera i rođendana na kojima sam bio, pričao o gostovanju u Jugoslaviji ( izložba u Beogradu 1955.-prim.autora) i o onom što ga je najviše dojmilo a to su tadašnji putevi. Beograd se još izgrađivao, pa su po njega došli nekim kolima i vozili ga nekim blatnjavim putevima i to je na njega ostavilo jedan jak utisak koji je stalno prepričavao u pozitivnom smilu vezanom za nas: kako to narod s takvim putevima ukazuje takvu čast i poštovanje i umetnosti i umetnicima.

O Pikasu čije društvo je takođe uživao pričao je u sklopu teme o izložbi grafika u užičkom muzeju:
– Pikaso je bio najproduktivniji umetnik u istoriji a jako je bio posvećen grafici u kojoj se odmarao. Toliko je kreirao da je to nepojmljivo, bio je to kompjuter u glavi! Pikaso je bio dosledan – nije dozvolio da se rade neke veće edicije, kao i Henri Mur na primer. Kada sam radio za Olimpijadu u Sarajevu 84-te , mapu The Art and Olimpic Spirit, prvo sam otišao  Muru. Bilo je važno loviti prvog velikog umetnika od živih. Mur nije pristao da radi ediciiju koja nije  bila visoka , nego je napravio  od 3 do 50 komada od svake. Tako je radio i Pikaso. Ali je pravio ustupke kada je u pitanju bila neka pomoć, beneficenca, socijala…onda je pravio velike serije povodom raznih akcija i dozvolio je njihovo masovno štampanje ali to je bilo vrlo, vrlo retko. Veljko Bulajić je bio odličan kad je radio Neretvu. Njemu je Ivo Vojvoda, stari ambasador i intelektualac u Parizu napravio kontakt s Pikasom. Onda je Veljko otišao i pokazao mu prve sekvence Neretve. Pikaso je video prvih pola sata filma i rekao da će napraviti plakat. Napravio je plakat ali od izrezaka Guernike. Veljko ga ima još, pokušava ga prodati ali traži preveliku cenu.

Dugo ste na tržištu umetnina, svedok ste kretanja i zbivanja na tržištu. Kakva je trenutna situacija s obzirom da godinama slušamo priče o krizi u svetu?
-Skoro sam bio u Cirihu na aukciji i sve su cene triplirane – ona koja je startovala sa 5000 švajcarskih franaka otišla je na 15 000. Lagano toga (umetničih dela velikih umetnika u ponudi-prim. autora) nestaje, jer svet je velik i uvek se pojavljuju novi kolekcionari. Nedavno je bio veliki sajam umetnosti u Majamiju. To je Art Bazel u Majamiju koji godinama organizira Amerikancima sajam. Amerikanci ne znaju organizirati kvalitetan art sajam pa  su pozvali Švajcarce i to bude svake prve nedelje u decembru. Tako, na tom sajam u Majamiju, primeti sam veliki broj novih kolekcionara čak i iz Etiopije , da ne govorim Kine, Indije i azijskih zemalja, oni su već poodavno prisutni. Rusi su malo odahnuli , prekinuli navalu koja je bila dominirajuća jedno vreme i to je to. Stalno se javljaju nove zemlje iz kojih dolaze kolekcionari. Cene su neverovatne, što se tiče ulja, skulpura itd.
Jedan od prvih pokazatelja pomeranja centara ekonomske moći u svetu je upravo tržište umetničkih dela. Koliko se to jasno vidi?
-Ta veza ekonomske moću i tržišta umetnina je apsolutno tačna. Sad u martu nam predstoji jedan od najvećih sajama a to je Hong Kong. Ove godina  će biti 14- ti sajam u Majamiju koji opet po cenama i broju ne može da parira sajmu u Hong Kongu. Čudnovati je da su oba sajma organizovani od strane Bazel Arta. Ipak, i pored svih pomeranja u svetu najjači sajam umetnosti je Bazel. Oni su prvi počeli sedamdesete godine . Tamo sam bio izlagač 26 godina ali su onda su nas istisnule jače amričke galerije. Sada to pratim, putujem po sajmovima. Švajcarci imaju neverovatnu organizacionu strukturu i ne dozvoljavaju da se uđe u kič, a to znači da ne ulete komercijalne galerije,  nego drže do galerija koje promovišu nepoznate mlade slikare i prošlo stoljeće: Pikaso, Vorhol… Tako, na jednom mestu dobijete hiljade slika, hiljade majstora: od onih koji koštaju 100 miliona dolara, pa do ovih koji koštaju par hiljada. To je svrha tih sajmova: da se promoviše nepoznata umetnost, iz nepoznatih zemalja. Javljaju se i novi umetnici iz Afrike , Azije…. Od naših jedino ko postiže visoke svetske cene je Marina Abramović. Samo ona.
Marina Abramović se našla i na listama najskupljih ali, od naših, i najbogatijih umetnika?!
-Da, od naših. Ali, ona ivestira u ono što je sebi zacrtala u životu. Ona ima svoju umetničku školu, svoju klasu studenata u Braunšvajgu a sada je napravila i svoj kulturni centar nedaleko od Njujorka i to će biti de facto, njen međunarodni studio.
Naše Ministarsvo za kulturu je na prošlogodišnjem konkursu za otkup umetničkih dela najviše izdvojilo za Marinin rad što je podelilo javnost na pristalice i one koji osporavaju njen rad. Očito je da većina nije upoznata s njenim kompletnim umetničkim radom, da li Vi isto mislite?
-Marina je pre svega veliki crtač. No, morala je skrenuti pažnju na sebe sa ludim idejama. Inače- genijalnim idejama. Na taj način svet ju je otkrio. Ne znam da li ste kad videli izložbu njenih crteža 70-tih i 80-tih godina? Te crteže je od naših kupovao jedan doktor iz Šumadije, dr Tasić . On sa suprugom Nemicom živi u Tibingemu, i tamo imaju jako velik i moderan studio i veliki su kolekcionari . Dr Tasić je njene crteže kupovao od 70-tih godina, od prve njene izložbe u Studentskom centru u Beogradu.On ima enormno radova Marine Abramovič, prati je godinama.. Danas je njegova kolekcija Marininih radova jedno bogatstvo.Tako da – Marina Abramović nije samo medijska Marina nego jedna kompletna i kompleksna umetnica čiji rad na tržišu ima vrednost i u koji vredi investirati. Pa njena izložba u Momi u Njujorku ( Muzej moderne umetnosti- prim. Autora ) prošle godine je bila najposećenija izložba u istoriji tog muzeja- 750 ili 60 hiljada posetilaca. To Moma nije doživeo ni s Pikasom, ni Matisom ni Šagalom…Iz razloga zato što je to interesantno za tu Marininu generaciju, pa onda mladi, klinci..to su bila prava hodočašća na tu izložbu. Mi, naravno, kao i uvek , umesto da se ponosimo, da se hvalimo…ne umemo ništa u vezi toga da poštujemo ili iskoristimo za promociju naše kulture i naše zemlje . Mesecima u Njujork Tajmsu izlaže članci u vezi Marine Abramović, svake nedelje, i onda se desi da niko od naših zvaničnika, pa ni iz zvaničnog sveta kulture, ne ode na tu izložbu, da se pojavi tamo, slika s njom, održi govor, da promoviše i našu zemlju barem malo u odnosu na ono kako ona to čini. Pa na svaki Sajam umetnosti na koji odem dolaze ministri kulture i Francuske i Španije i Engleske..jedino naših ministara nigde nema. Kao da je sramota pojaviti se tamo , posetiti Sajam u ime svoje zemlje.
004Umetničko tržište u Srbiji ne postoji, zar ne?
-Postoji, underground, krupan novac se vrti u Srbiji ispod zemlje. I to je tako u svim zemljama bivše Jugoslavije, u svim ovim liliputanskim zemljama u kojima nema srednje klase.
Čini se da pored nedostatka tržišta, nedostatka kompletnog marktinškog  pristupa oskudevamo i u organizovanoj produkcijskoj delatnosti?
-Kod nas toga nema ali ima u Evropi i u svetu i to bi nam trebao biti model. Englezi imaju svoj British Council i čim osete da je neko od umetnika u kapacitetu, da će biti svetskog formata, uzimaju ga pod svoje okrilje. Onda je on pod zaštitom, dobija svoje prostore, ali se mora prvo dokazati u Evropi. Svaki engleski umetnik se prvo dokazao u Evropi, od Mura, pa do Viktora Pasmrea, do Saterlanda, i onda mu oni sve obezbeđuju. Umetnik u tom slučaju ne  razmišlja – hoće li ili neće prodati. Oni stoje iza njega, a tu su i jake privatne galerije kojima nije problem izdvojiti za izložbu , recimo- dva miliona dolara. Ti uloženi milioni se vraćaju- promoviše se imidž kao prvo, a drugo- i novčano se to vraća. Amerikanci imaju, isto dobar sistem, tzv. Cart. šalter- sve kompanije- firme ili pojedinci  koji kupuju umetnička dela, to je tzv. Corporate Art, za taj deo novca uložen u umetnost umanjuje se osnovica za porez. To je dobro, jer i na taj način ne samo da se podstiče umenost, nego se omogućava i da dobri umetinici ne žive u bedi.

M. Nikolić