Umetnost, Vesti

Knjiga “(Ne)dokazivi predeli sreće” predstavljena u Narodnoj bibliteci Užice

Posted: 25. decembra 2015. u 12:17   /   by   /   comments (0)

U četvrtak 24. decembra u Narodnoj bibloteci Užice sa početkom u 18. časova održano je „Veče posvećeno Ivanu Ršumoviću“ u okviru koga je predstavljena nova knjiga Vesne Vujić Ršumović –„(Ne)dokazivi predeli sreće“.

Dragan Stanojčić, direktor Narodne bibiloteke Užice

Dragan Stanojčić, direktor Narodne bibiloteke Užice

Direktor Narodne biblioteke Užice Dragan Stanojčić zahvalivši se svima koji su došli pozdravio je publiku održavši uvodnu reč:
—Život nas obavezuje na pominjanja. Kaže Andrić da su svi životi lepi i teški i da se ljudski život može produžiti samo praveći delo koje će nastaviti služi čoveku sa velikim Č posle smrti. Imao sam sreću da sam dobro poznavao Ivana i njegovo delo i razmišljajući kako da počenem ovo veče, iako nisam napisao nijedno slovo odabrao sam jednu lepu i istinitu pesmu koja ilustruje simbol življenja Srbije kroz vekove „ Klupa pred zadrugom“.–

Dr. Rade Vučićević

Dr. Rade Vučićević

Dr. Rade Vučićević recenzent i urednik knjigeVesne Vujić Ršumović –„(Ne)dokazivi predeli sreće“ pozdravivši sve prisutne sećajući se kako se upoznao sa Ivan Ršumovićem istakao je da je u njemu video divnog čoveka, humanistu, euriditu i pesnika:

 —Voleo je mnoge ljude i odvajao ih je da i oni mogu da uđu u besmrtnost kako ih je u svojim delima opisao, oslikao i dao im metafore koje nikada neće postati alegorije bez obzira što svi epiteti naginju tome. Ivanovo delo je povod promocije ove knjige kao i ljubavi i onoga što je Vesnu i njega obavezivalo. Prošle godine u Kraljevu su mu upriličili divno književno veče i tada sam saznao da je Ivan njima napravio divne antologije poezije i priča, književnih kritika… Osećao sam se vrlo ponosnim jer dobri ljudi nikad ne zaboravljaju veliko i umno delo. Za mene je on prvo romanopisac jer ono što je napisao u knjizi „No pasaran“ istinski se razlikuje od druge proze koju svi mi čitamo jer je realistična, jezgrovita, tajnovita i u isto vreme po realnosti to štivo čovek ne može da ne zavoli i da mu se ne vraća. On je sigurno jedan od naših pesnika koji su ostavili trajnoga traga u savremenoj srpskoj poeziji. Bio je čovek koji je pravio je eksperimente koji su mu uspevali, a kojima smo se mi oduševljavalo. Iza njega ostaje njegovo delo kome će svedočiti Vesna na način koji je književan i uputan. Asociram svoje uspomene na mog prijatelja i nadam se se daćemo ustanoviti određene književne konkurse i nagrade u njegovo ime koje će naići na podršku od svih nadležnih institucija s obzirom da je bio veliki čovek i pisac.–

Vesna Vujić Ršumović

Vesna Vujić Ršumović autor knjige zahvalila se Ivanovim prijateljima i Užičkoj narodnoj biblioteci što su ostvarili objavljivanje ove knjige kao i ove književne večeri.U novemru 2012. godine bilo je 20. godina Ivanovog umetničkog rada, a tim povodom on je poželeo da neko napiše knjigu o njegovom stvaralaštvu pri čemu je izbor pao na mene. Ja sam je napisala, a u međuvremenu pošto nas je Ivan napustio shvatila sam koliko je važno da se objavi ova knjiga:
—Ivan Ršumović, pisac koji celim svojim bićem voli život i koji u svom besmislu koje nas okružuje pronalazi razloge za borbu za boljeg čoveka, rođen je 03.maja 1972. godine u Užicu. na Filološkom fakultetu u Beogradu postao je profesor srpskog jezika i književnosti, a stekao je i zvanje bibliotekara. Jedno vreme radio je kao profesor u srednjim školama, a od 1999. godine prelazi u užičku biblioteku. Otac je jednog Bogdana koji ima svu očevu podršku da ispuni svoje i samo svoje ambicije. Sa životom je „na ti“, zato mu i uspeva da se stalno smeje.Svoju dušu pretočio je u knjige. Objavio je sedam samostalnih i dve koautorske knjige, a knjige u izdanju NBU potpisuje kao glavni urednik. Posthumno dobio nagradu „Pečat kneza Lazara“ koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije, čiji je član od 2008. godine. Bio je i na dužnosti predsednika ogranka Udruženja za Zlatiborski okrug, a smrt ga je zatekla na čelu Narodne biblioteke Užice.–

—Osnovne literarne činjenice donosimo, nažalost, povodom njegove prerane smrti, ali verujemo da će naredne generacije kritičara imati na umu vrednosti na koje ovde nepretenciozno ukazujemo. Za nešto više od dvadest godina književnoumetničkog stvaranja, Ivan Ršumović je, svakako, naučio da relativizuje prethodna u korist potonjih uverenja koja su svoj smisao našla u igrivosti, čak i u dozi nonšalantnosti u vezi sa svim temama okupljenim oko poetskog jezgra zasnovanim na retko stilizovanoj slojevitosti, bez vulgarizacija, hrabro izgrađenoj na temeljima epifanih iskustava i sasvim ljudskih strahovanja i dilema. Ivan Ršumović je od retkih pesnika koji svoj književni dar nije prepustio slučajnostima čitalačke ćudi, te je, nudeći na uvid jedan svet prepun egzaltacija i depresivnih stanja, produbljenih kroz plodonosnu borbu moći razuma i podsvesnog, uspeo da u njegovoj osnovi sačuva bogatstvo erskog nasleđa u onim crtama koje u interpretativnoj zajednici treba prepoznati kao vrednosti kojima se može rukovoditi u hrabrosti življenja i pevanja.–

—Izboriti se sa njegovom pesmom, koja je uvek i elementom romana, značilo bi umeti da se ona vidi kao onaj predeo u kome sreća caruje uprkos nemirima koji snagu crpe, a ne unapred osuditi instinktivno i čulno u njoj. Ona je redak lek protiv dosade silnih sublimacija, a za preobražaje uvek spremna. Sentencioznost izraza je kod Ivana dozirana, taman toliko da se ne zapadne u predele kontradiktornosti koje čitalac, željan čarobnog čina čitanja ne može a da ne prihvati kao odgovor, ponudu, zahtev da „dovrši misao“ stvaraoca, i zato on nudi tek zamišljaj pred katarzu koja ne može i neće za svakog biti isti „tupi deo Kosmosa“.Zato je teško odabrati Ivanovu pesmu u kojoj, uprkos paradoksalnoj neustrašivosti, nebojanju od sveg onog što čoveka „iza ćoška vreba“, nema svesti o pesmi i teško je razumeti da ume tako da jeca, čak i nad srećom svojom tananom rusofilskom dušom.–

—Nadahnutost je Ivanu Ršumoviću, sa izvesnom dozom sigurnosti možemo reći, u kriznim periodima života bila izlaz u „asketski misticizam“ iz „naturalnog“ kojim je je obavio svoj „slučaj“ – političnost, dakle, angažovanost koju je dosledno primoravao da se ispolji na svojevrsnoj “promaji stvarnosti” o kojoj znalački raspreda, bez kontradiktornosti, uvek pažljivo, precizno biranim oruđima otposlatih misli kako bi u “otmenu riznicu istorije, sasvim hladno i prividno skromno upisao jedno ime”. Sa merom svakog onog koji zna o prolaznosti isto koliko i o trajanju, zatvara se svod nad pitanjima, nad slutnjama i otvara novo poglavlje sa naznakama neprolaznih vrednosti koje će biti tumačene dalje, ali tako da se zasluge Pesnika preraspodele pravednije, a prerano završen život Ivana Ršumovića shvati ne samo kao bodlerovski usud, nego i trajno svedočanstvo da čovek koji daje reč nikad ne nestaje iz nje.–

STA42103

Biljana Diković

Uz muzičku pratnju Slobodana Mirosavljevića novinar Biljana Diković čitala je odlomke i recitovala stihove pesama iz književnog opusa Ivana Ršumovića:

****

Ako me posle ne bude,
a vetar, tiho, raseje tišinu,
ne zovite zle duhove da mi sude…
neka ne remete
do isceljenja zadojenu,
nedodirnu tminu.
Neka se počaste bahati
Na Svetom pepelu umorne zemlje,
Neka se pogoste bezbožni –

Doći će vreme njihove žetve.
A onda, kao u vetrokazu istorije,
zabrujaće crkvena zvona,
zalajaće osvedočeno
nepomirljivi nemiri,
obojiće se zasejana polja,
progovoriće neizrečeno
potisnuti svemiri,
i stupiću, kao sa trona,
među Srbe, u ruke istine…
Ubraće me, tada, devojke i mladići,
Duša će im moja u srce stići.
Ubraće me, tada, na račun slobode,
Srušiću, ljubavlju, sve besmislene obode…
I neću stati, naprotiv.
U neslućenu snagu
kotrljajućeg proleća
sakriću vagu
za nova stoleća.
Ako me posle ne bude
I pesma glasno
odbije silinu,
ne zovite njihove spodobe,
neka ne kvare
do isceljenja
prkosnu milinu.
Neka se napiju bezdušni
vina srca sa izvora zemlje,
neka se okrepe neverni –
došlo je vreme njihove žetve.
A onda, kao u igrokazu čovekoljublja,
iz siline magle iskoračiću sa trona,…
propištaće neskriveno
hiljade puta oprobane dodvorice,
porodiće se opraštajuća volja,
ali ustuknuti neće, nepamćeno,
istina u amanet ostavljene nezaboravice
i stopiće snagu u dubinu zvona
sasvim iskrenog rodoljublja…
Udahnuće me, tada, devojke i mladići,
nesputana vera u grudi će im stići.
Udahnuće me, tada, na račun slobode,
otkriću im svoje duboke povode,
i neću stati, naprotiv.
Kroz nasmejanu snagu
osvedočenog proleća
odaću tajnu
narednih stoleća…

 

NIGDE PRE OBJAVLjENA

P. Marković