Umetnost, Vesti

Istorijski dokumenti i televizijska manipulacija :„Neimenovani fragmenti” Doplgengera

Posted: 16. septembra 2015. u 14:56   /   by   /   comments (0)

Malo šta nas toliko okupira u svakodnevnici kao gledanje televizijsko programa ili kometarisanje istog, s tim da ti komentari ostaju u razgovorima kratko vreme dok ih , u današnjoj brzini produkcije a time i konzumiranja sadržaja, subjektivna svest ne selektuje i ne zadržava u memoriji duže vreme . Govoreći o istoriji kao delu naše kolektivne svesti, televizijski progami samo u izuzetnim ( važnim ) slučajevima ostaju urezani u naše subjektivno pamćenje, s tim da se detalji vrlo brzo potisnu iz svesti a ostaje upamćena jedino istorijska konsekvenca samog događaja , pri tome ne i detalji televizijskog snimka.
O tome koliko je televizija moćan medij u oblikovanju kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja, koliko smo subjektivno previdivi na detalje i koliko teško tražimo ili nalazimo njihovu pravu pozadinu u trenutku konzumacije TV programa, govori nam izložba video radova i kratkog filma „Novi fragmenti” umetničkog dua Doplgenger koja je otvorena u Gradskoj galeriji Požega u utorak 15. septembra.
U ime Gradske galerije Požega, prisutnoj publici obratila se direktor KC Požega, Slađana Petrović Varagić koja je predstavila  Doplgenger i izložila ukratko ideju i istorijat njihovog rada:
— Doplgenger čine umetnici Isidora Ilić i Boško Prostran koji žive i rade u Beogradu a suštinu njihovog umetničkog rada čini video produkcija, eksperimetnalni film, različiti radovu u video formatu, instalacije i slično. Ono što je bitno jeste da oni kroz svoje radove preispituju odnos umetnosti i politike i to uglavnom čine kroz format pokretnih slika, odnosno različitim intervencijama na arhivskoj građi. Doplgenger se svojim radovima predstavio na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu , na festivalima, simpozijumima, predavanjima, konferencijama i drugim rezidencijalnim boravcima. Televizija kao medij, od svojih početaka, je bila  predmet posmatranja umetnika i osvešćenih intelektualaca i bila doživaljavana kao autoritativni medij koji na neki način monopolizuje pravo na informaciju, znanje, kreiranje događaja…Još od 70–tih godina umetnici koriste različite vrste intervencija na arhivskoj građi da bi ukazali na njeno autoritativno pravo i mogućnosti manipulacije svešću pojedinaca i kolektiva. Upravo i projekat Doplgengera na taj način deluje, koristeći arhivsku građu oblikuje video zapise i eksperimentalni film, kao  što ovde imate priliku da vidite, da bi nam ukazali na jedan deo naše istorije i na način kako je oblikovano naše istorijsko sećanje. Intervenišući na TV građi postavljanjem nove dramatizacije, nove montaže , konceptualizuju upravo taj vremenski period vezan za raspad Jugoslavije  daju nam pravo da ga tumačimo na novi način.

DSC_8279O nastanku istorijatu Doplgengera u interpetaciji Isidore Ilić
— Doplgenger radi od 2004.g. s tim da zvanično kao umetničko ime postoji od 2006. g. Taj naziv nam je odgovarao pošto je to transkripcija nemačke reči i znači „dvojnik”, ali to je istovremeno i background sadržaja svetske književnosti. Doplgenger je jako bitan termim u teoriji književnosti u smislu da od istorijskog romantizma na ovamo , dvojnici, odnosno doplgengeri uvek predstavljaju nekoga ko na neki način ukazuje na to šta nije u redu sa sistemom. Kako je nas od samog početak interesovalo da preispitujemo što društvena što, kulturna kretanja , učinilo nam se da je to prikladno ime. Naš background, umetnički, jeste u eksperimentalnom filmu. Počeli smo od Kino kluba u Domu kulture Studentski grad, Akademski filmski centar, tako da i dan danas , eksperimenalni film čini osnovu naše umetničke prakse.
Isidora Ilić o počecima rada na Neimenovanim fragmentima
Ovaj projekata smo počeli 2011. g. izložbom instalacija u u galeriji Art Point u Beču gde smo bili uključeni u rezidencijalni boravak u okviru Culture Contact. Tada smo imali instalaciju koja je preispitivala događaj koji se dogodio na Gazimestanu i koji je jako bitan za našu istoriju. Počeli smo da se bavimo pitanjem istorizacije raspada Jugoslavije jer , nama je generacijski to značilo neku vrstu identitetskog preloma. Rođeni u SFRJ odjednom, sa 10 –12 godina prestajemo da živimo u jednom, i nastavljamo život u podeljenim identitetima koji traju i do danas. Ono što nam je bilo značajno da ispitamo jeste kolektivno sećanje na te istorijske narative koji su za našu generaciju medijatizovani– prevedeni preko medijskih slika. Počevši time da se bavimo, biramo momente iz istorije, Gazimestan konkretno, ali i neke naše intimno bliske događaje : Bolji život, Pesmu Evrovizije .., da bismo videli šta je to što je ostalo neispitano, odnosno: šta je to čega se naše društvo seća i šta je to što je ostalo u kontrakadru koji ne posedujemo u našem istorijskom kolektivnom a koji je jako značajan.

DSC_8438Boško Prostran govori o načinu na koji nastaju Neimenovani fragmenati
— Jedan od početaka bavljenja ovim projektom jeste skupljanje materijala i to je krenulo kroz kolektivne projekte koje smo radili, takozvanu –medijsku arheologiju s kraja 80–tih , a koju su ljudi imali u svojoj VHS arhivi. Budući da je period 80–tih , period kada je najviše uvezeno i prodato VHS aparata, ljudi su se sami time bavili, beležeći događaje koje su sami birali i koje su smatrali značajnim. Krenuli smo od privatnih kolekcionara jer ljudi nisu znali šta će s tim materijalom u kasnijem periodu kada je VHS tehnologija zamenjena novom i tako smo napravili našu medijsku arhivu. Kasnije smo ustanovili da ni mnoge televizije ne poseduju te snimke , jer u trenutku prelaska sa VHS na druge formate bilo je ili preskupo njihovo prebacivanje ili se jednostavno radilo o činjenici da se mnogi delovi informativnog i ekonomsko propagandnog materijala uopšte ne čuvaju. Medijskoj arhivi koju smo imali mogli smo da pristupimo na različite načine, ali smo u okviru programa Kulturne dekontaminacije , predstavljajući je pred publikom u kojoj je bilo i puno novinara –stvaralaca takve vrste sadržaja na televizijama otkrili da je , s distance posmatrano , puno toga što smo znali bilo rezultat medijske manipulacije. Prvo što smo uradili jeste da smo televizijski format preveli u jedan drugi, više– debatni, gledalo se na velikom platnu i odjednom su ljudi počeli da komentarišu i da ukazuju na neke stvari koje ranije, u brzini primanja informacija , nisu ni zapazili. Posebnu pažnju su privukli događaji iz 90–tih kad je kroz detalje koje su videli krenuo niz kritičkih zapažanja. Taj projekat je živeo koliko je bilo materijala i dok je bilo interesovanja.

DSC_8279Medijska manupulacija i odraz na istoriju i kontra kadar u zapažanju Boška Prostrana
—Želeli smo da uradimo novu vrstu prevođenja televizijske forme, jednim delom na velikom platnu a drugim delom kroz različite instalacione oblike, baš iz razloga da bi tu medijsku manipulaciju okrenuli na „našu stranu”, da upotrebim izraz: na kontra propagandu. Ovo pogotovo u video radovima, koji su jednokanalni, koristimo kao manipulaciju ali sa suprotne strane. Nekad ljudima ostane nešto začudno , pogotovo kada se radi o Gazimestanu, kada ispitujemo ono što je stvarno ostalo u istoriji. Mnogi su gotovo zaboravili taj događaj i mi pokušavamo da saznamo, prilagođavanjem današnjem komuniciranju koji korišćenjem Youtube, ne traje više od 5–6 minuta pa se shodno tome i drugačije plasiraju informacije.
Nekadašnji direktni prenosi i današnji informativni program kao ultimativni film: Boško Prostran
—Mi više na televiziji nemamo direktnih prenosa , jedina njihova današnja forma su rialiti programi. Direktan prenos je nekad bio vrhunska manipulacija, ali –otvorena manipulacija. Mediji su se promenili u vrlo kratkom periodu, postali su mnogo suptilniji , inventivniji …Ono što smo mi zaključili jeste da je medjska sfera postala totalitarnija. Ranije je postojala jedna kritička distanca. Možda je ovo i rezultat tzv. „naknadne pameti” da sad vidimo ono što ljudi nisu nekad imali jeste– medijska svest. Sad postavljamo pitanje: šta je ta kritička  distanca i kako se uspostavlja krajem 90–tih, da je postojala da li je moglo doći do toga da se spase Jugoslavija? U današnje vreme vidimo takođe nedostatak te kritičke distance posebno kad su u pitanju „žuti ” mediji i to podvlačenje medijskih informacija . Stanje je takvo da opet vidimo da ljudi nisu u stanju da proniknu u suštinu , da prozru manipulaciju . Možda je to što mi radimo jedna vrsta nostalgije prema televiziji u starom obliku . Televizija je totalitaran i moćan medij i u pozitivnom i u nagativnom smislu i, mislim da je ona upravo ta koja i danas krerira javno mnjenje. Bez obzira što je privatizacija dovela do toga da imamo ogroman broja televizija i da se veliki broj ljudi okreće socijalnim mrežama , televizija nija izgubila značaj usmeravanja govora neke vlasti, establišmenta , usmerenost ka potčinjavanju mase. I danas, kad gledate televiziju, više možete videti težnju ka potčinjavanju mase i potreban je trud i znanje da proniknete u suštinu . Ako naučimo da gledamo televiziju na pravi način za vrlo kratko vreme možemo da izvučemo šta i kako se nešto dešava. Mislim da sagledavanje montaže tu dosta pomaže , posebno u informativnom programu. Našim radovima upravo želimo da pokažemo šta je montaža u informativnom programu i kako se vesti montiraju kao ultimativni film, kao filmski žurnal, i da možemo, kritički gledajući, da shvatimo šta, u stvari, establišment želi da nam kaže.

DSC_8274Šta je bilo na Gazimestanu a šta nismo videli na televiziji ali jesmo u interpetaciji Doplgengera : Isidora Ilić
—Ovde nije pitanje šta televizija jeste i da li je njen kraj i kakva je njena sudbina, više se bavimo onim što je ona zabeležila, istorijskim dokumentima. Govoreći o direktnim prenosima koje smo gledali u jednom delu naše istorije, a u kojima ne postoji, da upotebim reč–cenuza, koja je tu manipulativna moć televizije, to je nešto čime smo se bavili u radu o Gazimestanu.Direktan prenos beleži nešto što mi i zbog brzine i zbog toga što se tom snimku ne vraćamo – zaboravljamo. Najznačajnije saznanje je da svaki istorijski dokument , u smislu televizijskog snimka, koji postoji, govori više o sadašnjem trenutku nego o prošlom. Gazimestan nam je značajan jer je on simbolički vezan kao događaj za početak kraja a taj početak kraja je u istoriji bio upisan kao Miloševićev govor. Mi smo imali zvaničan televizijski snimak koji je cela Jugoslavija gledala i imali smo građanski snimak načinjen na Gazimestanu toga dana , i upoređujući ih videli smo da nisu isti. Zanemarujući Miloševićev govor koji je za nas značajan kao simbolički govor vođe ali nije značajan u kontekstu našeg rada videli smo koja je suštinska moć televizije u oblikovanju istorijskih sećanja . Upoređujući ova dva snimka došli smo do saznanja da se na građanskom snimku vidi trenutak kad on nije čak ni prisutan na mestu događaja i kada se nakon interpretiranja zvanične himne „ Hej Sloveni”, počinje da se izdiže nacionalni govor mase i da to prethodi Miliševićevom dolasku na lice mesta. To je u zvaničnom snimku televizije koji smo svi u Jugoslaviji gledali bilo zanemareno. Televizija je izdala zvaničan istorijski dokument– snimak govora na kome je to što mu je prethodilo –zanemareno odnosno cenzurisano. Nas je interesovalo to što je moglo uticati na drugačije gledanje istorije i to što kroz kolektivno istorijsko sećanje povlači odgovornost, ne individualnu, već kolektivnu odgovornost u kontekstu tumačenja istorije.

M.Nikolić