Umetnost, Vesti

Hodočašće na Eginu: putopisni dnevnik

Posted: 18. novembra 2015. u 12:16   /   by   /   comments (0)

Poziv za Eginu
Otac Mihajlo (manastir Jovanja kod Valjeva) nas je obavestio da se planira put za Eginu. Sa njim smo već putovali u Ukrajinu. Znala sam da će i ovo biti lepo putovanje. Nas nekoliko u školi volimo da putujemo zajedno. Krenule smo sa planovima oko prevoza za Valjevo i plaćanja. Olja sa Uba je vođa puta i sa njom smo bile u kontaktu u vezi sa svim detaljima.
Polazak za Eginu
U petak, 9. oktobra, u pola sedam ujutru, našle smo se kod Crkve Svetog Đorđa u Užicu.
Iz Valjeva u Beograd… Iz Beograda – u Grčku
U Valjevu smo videle iz autobusa novosagrađenu crkvu posvećenu Svetom Nektariju Eginskom. Tada smo se setile Starca Nektarija i njegovih reči da će sledeće godine doći na osvećenje. On je u postelji, ne služi Litirgiju, ali i dalje prima vernike. Toliko želim da vidim ovog svetog čoveka i uzmem blagoslov od njega! Setih se Jovanine priče o suzama prisutnih vernika u druženju sa Starcem Nektarijem kada su mu pevali srpske pesme. Daće Bog da i mi to doživimo! Setih se Miee iz Kanade, Jovanine drugarice sa putovanja, i njenog isceljenja čudesnog, posle dugogodišnjeg traganja za lekom. I kroz glavu mi prođe slika Mati Stiliani, koju ću tek videti a o kojoj, po osećanjima, imam toplu misao. Setih se svega, iz nadahnute Jovanine priče. U Beogradu – ulazak putnika: bolesnih, radosnih, tužnih, izmučenih, sa verom, u očekivanju, sa kolicima, teškog hodanja, lakih, vedrih, prehlađenih… Videsmo oca Mihajla. Ušao je da nas pozdravi i blagoslovi. Svi smo mu se obradovali. I njegovo lice je radosno. Prolaze ljudi pored autobusa, žuri nekud taj strani svet. Javio se u meni neki osećaj paralelnih stvarnosti. Ova naša stvarnost je bila tako blaga i topla, taj spoljni svet mi je delovao strano i daleko. Kao da se van našeg autobusa sve dešava ubrzano, kao na nekoj filmskoj traci, hladno i mračno. Rekoh Bilji da mi sve izgleda čudno, da osećam da smo u nekoj drugoj stvarnosti i vremenu i tako daleko od svih ljudi koji prolaze pored našeg autobusa. Lica prolaznika su mi u tim trenucima delovala mračno i strašno, a lica ljudi u autobusu poznato, blisko i drago. Kada smo se smestili, otac Mihajlo je doneo svetu vodicu i bosiljak. Svi se radujemo kao deca ovom blagoslovu! Smeh je na licima svakog od nas, poneka suza se stapa sa kapima svete vodice na licu. Miris bosiljka nam je na kosi. Mašemo ocu Mihajlu, on ostaje u Beogradu, polazimo na put, ispraćeni blagoslovom i njegovim rečima da se međusobno pomažemo, da se jedni drugima nađemo, a kad dođemo na Eginu o nama će brinuti Sveti Nektarije. Ostade za nama crkva Svetog Marka. Podne je uveliko prošlo. Putovanje je prijatno, slušamo duhovnu muziku, međusobno tiho razgovaramo, upoznajemo sveštenika Mirka i monaha Marka koji su krenuli sa nama. Slušamo njihove zanimljive priče.

Hram Egina
Manastir Pantokrator – Rafina, blizu Atine
U manastir Pantokrator (Svedržitelj), stižemo ujutru, 10. oktobra. Osećaj širine, lepote, smirenosti. Skupljamo se oko Olje. Saznajemo da su, u 16. veku, iguman Nilos i 179 monaha pobijeni od strane Turaka na ovom mestu. Tada je ceo manastirski kompleks razrušen. U 20. veku, četiri monahinje obnavljaju život u manastiru. Sveti Porfirije je tada svojim duhovnim očima video da je zemlja puna krvi mučenika. Tako su otkrivene mošti . Telo igumana Nilosa je pronađeno netruležno u oltaru i sada se nalazi sa desne strane pri ulasku u crkvu. Prisustvovali smo Liturgiji. Smerne monahinje, srdačne, molitveno skromne i uzvišene u svojoj čistoti, deo su nebeske Liturgije. Tada sam videla Mati Stiliani. Njeno ime znači – zaštitnica dece (po Svetom Sisoju, na našim ikonama je prikazan Sveti Sisoje sa bebom u naručju). Neko reče da Mati Stiliani, igumaniju ovog manastira, njene monahinje veoma vole, čuvaju i brinu o njoj. Dirnulo me je sa koliko ljubavi se monahinje obraćaju Mati Stiliani. Svi smo se uverili kakvo je blago za pravoslavnu crkvu srce i duša Mati Stiliani – njena blagost, vedrina, radost i ljubav, sijaju na njenom licu. Našoj grupi su iznete mošti na celivanje. Poklonili smo se moštima svetih mučenika. Mati Stiliani je držala krst Svetog Porfirija i mi smo prilazili da ga celivamo. Nakon toga je naš sveštenik Mirko držao parastos za duše naših upokojenih, jer su toga dana naše Zadušnice. Fotografisali smo se. Monahinje su priremile posluženje. Tada nam je naša Natalija, koja nam je bila domaćin u Grčkoj, uz blagoslov Mati Stiliani, pričala o manastiru. Pogledali smo video zapis o prvim koracima načinjenim u ovom manastiru, jednog studenta prava, Dimitrija iz Moskve, koji ima cerebralnu paralizu od rođenja i koji nije nikada hodao. Posle molitve, sa verom u srcu, ustao je iz kolica i počeo da trči po dvorištu manastira. Rekao je da ima čudesnu snagu u nogama. On je najbolji student i tada se zavetovao da će svoju diplomu pokloniti manastiru. Monahinje su nam pevale, bilo je smeha i radosti. Uzeli smo blagoslov od Mati Stiliani, duhovnog čeda Svetog Porfirija. Pokazali su nam stočić Svetog Porfirija. Neobično nam je što možemo da dodirujemo predmete koji su služili svetiteljima u njihovom zemaljskom životu. „Reč jednog svetog Oca jeste i reč blaženopočivšeg starca Porfirija, prozorljivog, skromnog, smirenog, jednostavnog, a u isto vreme plamenog na delu i reči čoveka, čiji život beše pravo i autentično svedočenje o Hristu, o Njegovoj istini i radosti. To je bio čovek koji je svojim prisustvom, svojom ljubavlju, svojom molitvom, svojom rečju, svojim savetima i poukama, duhovno utvrdio mnoštvo ljudi, i to u teškim trenucima bolesti, tuge, bola, otpadništva i smrti“ (Iz Predgovora knjige „Život i pouke starca Porfirija Kavsokalivita“). Dok slušamo o svetitelju 20. veka i o čudima koja se dešavaju u ovoj svetinji, osećamo se ispunjeno. Osmehujemo se jedni drugima. Srećem se sa Oljinim pogledom. I u njenim očima – suze. Po promislu Božijoj, našoj grupi je dozvoljeno da se poklonimo moštima svetitelja: Svetog Jovana, Arhiđakona Stefana, Svetog Nektarija, Svetog Pantelejmona, Svete Anastasije, Svete Teodore, Svete Tekle… Osetili smo veliku blagodat. Ispunjeni tihom radošću, krenusmo iz ove velike svetinje.

Manastir Svetog Jefrema Neamakrijskog
Na gori Amomon, pored Nea Makrija, stradao je Božiji podvižnik Jefrem. Novomučenik iz 15. veka, danas se se ubraja u velike svetitelje koji pomažu svima, a naročito mladima. Nekoliko meseci je podnosio nečovečno ponašanje Turaka. Nije želeo da se odrekne Hrista i svoje vere. Potom su ga, naglavačke vezanog za drvo, vređali, ponižavali, tukli, mučili i zapaljenim štapom rasporili trbuh. Njegovo stradanje je prikazano na ikonama kojima smo se poklonili u crkvi. U mukama je, tražeći oproštaj od Gospoda, izdahnuo. Poklonili smo se, s velikom pobožnošću, moštima ovog novomučenika. U dvorištu se nalazi i drvo na kome je mučen Sveti Jefrem Neamakrijski. Po rečima naše Natalije, ovo je mesto velikih isceljenja i velikog broja hodočasnika. I ovde smo osetili blagodat Božiju i videli mlade ljude koji se mole ovom divnom Svetitelju.

Kamariza

Kamariza

Kamariza i susret sa Starcem Nektarijem
Kada je osvanulo jutro, napustili smo hotel i krenuli prema Kamarizi. Ovo primorsko naselje se nalazi u brdu pored grada Lavria, oko 40 km od Atine. Kamariza je poznata po Starcu Nektariju Vitalisu i hramu Svetog Nektarija. U Grčkoj ovaj hram nazivaju Hitna pomoć. Svako je u sebi stvarao sliku veličanstvenog susreta sa Starcem Nektarijem Vitalisom. Pripremala sam imena za molitvu, onako kako je to uradio naš crkvenjak Mišo, šaljući imena i pozdrave Starcu Nektariju. Susret sa zvonikom i crkvom u Kamarizi je pun tišine, uzvišenosti i mistike. Svitanje je lepo na ovom prostoru. Počinje Liturgija. Saslužuje i naš sveštenik Mirko. U prostranoj crkvi nismo sami. Tu je i pravoslavni grčki narod. Delimo i tugu i radost ovih trenutaka. Pričešćuju se najpre deca, kao i u srpskim crkvama. Čekamo u tišini, osmehujući se jedni drugima. Povezani smo u Hristu i zato smo bliski. Volim Liturgiju u Grčkoj. Sa leve strane oltara nalazi se velika ikona Svetog Nektarija, u srebru. Prilazim da se poklonim. Posmatram kandila iznad naših glava. Ona su darovi bračnih parova koji su, zahvaljujući molitvi, postali roditelji. Čujem, u redu za pričešće, da mnogi dečaci nose ime – Nektarije. Posle Liturgije, Bilja i ja krenusmo prema kući u kojoj leži u postelji Starac Nektarije. Uzbuđenje je veliko kod svih ljudi koji su pred kućom. Svi osećamo da se neka velika tajna dešava baš na tom mestu. Božije je to. Čovek u tim trenucima oseća koliko je slab i nemoćan i koliko mu je potrebna pomoć Božija. Dišemo kao jedno. Onaj ko izlazi iz sobe, izlazi uplakanog lica. Ulazimo u skromnu kuću. Pogledom tražim sobu i u njoj Starca Nektarija. On daje blagoslov vernicima koji kleče kraj njegove postelje i izgovara molitve. Okružen je ikonama. Primećujem ikonu Svetog Vasilija Ostroškog i Ave Justina Ćelijskog! Moji divni svetitelji! Osećam kako će grunuti suze iz mojih najdubljih dubina. U toj sobi su i mošti Svetog Nektarija. Prilazim i poklanjam im se. Arhimandrit Nektarije je rođen u Pireju 1928. godine. Njegovo kršteno ime je Vasilije. Kada sam Mu prišla, osetila sam veliku radost, njegov pogled je živ i bistar. Osećam beskrajno poštovanje i nekakvu posebnu bliskost i emociju, kao nekada pri susretu sa mojim dedom ili pri susretu sa našim Patrijarhom Pavlom. Ti mudri starci, posvećeni molitvi, Bogu, skromni, jednostavni, dobrih i čistih detinjih duša, zrače posebnim mirom i tišinom. Dovoljno je da pored njih ćutite i da osećate svu blagodat. Ovo je taj trenutak. Predajem imena za molitvu. Mnogo je pisama pored njega na krevetu, reči zahvalnosti, imena za molitvu. Poznato je da je njegova molitva jaka i velika. Sa suzama se moli ovaj divni Starac. O njemu i njegovom životu čitali smo u autobusu. Voleo je da nosi svešteničku odeždu. U dečijim igrama, on je bio sveštenik oko koga su se okupljala deca. To je ono što ga je privlačilo i ka čemu je težio. Poznata je priča o njegovom prvom odlasku na Eginu. Imao je 15 godina. Tada je na grobu čuo glas Svetog Nektarija koji mu je rekao da će nositi njegovo ime i da će biti svešteno lice. Sveti Porfirije je bio njegov veliki duhovni prijatelj. Sveti Nektarije je njegov zaštitnik. Njemu se molio kada se teško razboleo i doživeo je isceljenje. Zato je Starac Nektarije, sa svim svojim životnim situacijama, svedočanstvo Boga Živoga, primer za postojanu, živu i jaku veru. Slušala sam ga, u emisijama, kako besedi, kako sa divljenjem govori o našem ocu Mihajlu iz manastira Jovanja, kako našem narodu govori da svoje molitve upućuje velikom svetitelju, Svetom Vasiliju Ostroškom. Uzimam blagoslov, ćutim, uzbuđena i zahvalna, pod epitrahiljom, dok Starac uznosi molitvu. Ne razumem ni jednu reč. Ali znam da Starac zna šta treba da kaže Gospodu! I Gospod zna šta Starac izgovara! Veličanstveni krug misli, zahvalnosti, osećanja! Slava Gospodu! Ustajem i krećem ka izlazu iz sobe. Suze me sustižu. Nisam u stanju da govorim. Osećaj miline je u duši. I Biljino lice je uplakano, a oči vedre i radosne. Ne govorimo, svaka reč je suvišna u prostranstvima koja su nam se otvorila u susretu sa ovim velikim duhovnikom. Naša grupa pristiže. Odjednom je velika gužva pred kućom u kojoj je Starac Nektarije. Nas dve želimo da ga još jednom vidimo. U njegovom prisustvu čovek oseća mir i spokojstvo, Božije prisustvo. Ništa čoveku više nije potrebno. Čekamo da naši ljudi uđu. Čuje se pesma u sobi. Prilazim i pridružujem se. Nalazimo se u sobi u kojoj leži Starac Nektarije. Stojimo oko njegovog kreveta i pevamo pesme: Marijo, slavna, Ko udara tako pozno, Gospodi, pomiluj… Posmatram radosno lice Starca. Kada krene pesma na grčkom, on izgovara: „Na srpskom, na srpskom…“ Svi se smejemo i nastavljamo sa pevanjem pesama. I Starac učestvuje, peva: „La la la la…“, prateći melodiju pesme glasom i stopalom ispod pokrivača. Radosni smo i ushićeni. U očima su suze. Osećanja su pomešana. Plačemo i smejemo se, ali ne prestajemo da pevamo. Slavi se život! Slava Gospodu! Opet prilazimo Starcu i uzimamo blagoslov. Svako od nas izlazi sa nadam na povratak i ponovni susret sa Starcem.

Pogled na grob i kuću Svetog Nektarija

Pogled na grob i kuću Svetog Nektarija

Na Egini –mošti, kelija i grob Svetog Nektarija
Autobus stiže u manastir. Prirodno okruženje na putu prema manastiru deluje nestvarno. Oktobarske boje raznolikom rastinju daju posebnu lepotu. U brdu preko puta svetle isposnice. Slika je bliska onoj iz Palestine. B. Ivana, Bilja i ja smo delile te trenutke. Prisećamo ih se i na ovom putovanju. Prisećamo se iznenadnog poziva i našeg odlaska u Jerusalim. Zadivljeno otkrivamo mnogostruke veze među događajima i ljudima. Evo „Sumatre“ Miloša Crnjanskog, pomislih uzdrhtalo i radosno. I naš monah Marko poznaje Dušana Mihaleka, muzikologa, iz Izraela. Pričamo o njemu. On je bio naš vođa puta u Jerusalimu, Nazaretu, Vitlejemu… Naš monah je radio na radiju, učestvovao u muzičkim programima. Zato dobro poznaje tradicionalnu, etno muziku. Uzimamo stvari iz autobusa. Na levoj strani, na samom ulasku u manastirski kompleks, nalazi se velika ikona Svetog Nektarija, na kojoj je On raširenih ruku. Poziva nas u svoj zaštitnički zagrljaj. To nam je rekla i Natalija na brodu. Razmišljam o rečima da na Eginu dolazi samo onaj koga Sveti Nektarije poziva! Gospode, hvala ti što si me udostojio da budem na ovom svetom mestu! Ulazimo u konak koji je sa desne strane manastira. Na desnoj je stepenište i ženski deo konaka. Na levoj se nalazi hram koji se zaključava. U njemu je svetac, tamo su mošti, ali je tamo i živi svetac… To su Kamariza i Egina. I dom Starca Nektarija u Kamarizi nalazi se levo od hrama i ovde u manastiru na levoj strani je crkva sa moštima. Ne znam da li je ovo slika iz mog nedavnog sna. Neki detalji sliče ovoj stvarnosti. Na stepeništu nas čeka starica sa broda. Sedi i posmatra nas mirnoćom koju imaju ljudi kojima ništa nije potrebno posle istinske spoznaje Boga. Ona je tu, čini se, vekovima. Čim smo se smestili, krenuli smo ka crkvi da se poklonimo moštima Svetog Nektarija. Hram Presvete Trojice je, 1904. godine, sagradio Sveti Nektarije. U hramu je večernja služba. Ispred oltara, u muškom delu hrama, nalaze se mošti Svetitelja, u pozlaćenoj mitri i u srebrnom kovčegu. Osveštavamo lične stvari, kako bismo, i kad odemo iz hrama, imali blagodat Svetitelja. U celom manastirskom prostoru vlada neka posebna tišina. Promiču ljudi, nečujno. Ima mnogo zgradica u ovom manastirskom kompleksu. I još se gradi. Ovde je i grob Svetog Nektarija. Nalazi se u maloj kapeli. Ispred kapele je bor zasađen 1905. godine. Videla sam da se ljudi mole i da osluškuju Njegovo javljanje. Prislonila sam uho. Čujem otkucaje srca, tišinu, hodanje, tišinu… Ne znam da li sam zaista ovo čula! Otkuda u čoveku potreba da zemaljskom merom meri ono što je poruka Svevišnjeg?! Misleno sebi upućujem prekor. Svoje iskustvo merim pričama onih koji su doživeli slično. Neko je čuo isto, neko samo hodanje. Dobro je što nema čuđenja. Otac Mihajlo reče da će o nama ovde brinuti Sveti Nektarije. I brine, to smo svi osetili. Zato niko ništa ne objašnjava. Kod takvih iskustava reči zapinju. Osetiš i zahvališ Bogu na toj milosti! Na mermernoj ploči je datum rođenja i datum upokojenja. Rođen je 1846. godine, a upokojio se 1920. Sa oltarskog zida kapele posmatra nas Bogorodica – Širšaja Nebes. Nas šest se povremeno susretnemo u manastirskom prostoru. Svako je sa Bogom. Niko nikome ne smeta, niko nikome nije suvišan. Svako ima svoj doživljaj, svoju misao, osećanje, molitvu. Iz crkvenog dvorišta, preko nekoliko stepenika, stiže se do kelije Svetog Nektarija. U ovoj kući kraj hrama proveo je poslednjih šesnaest godina života . MolitvaEvo tog vremena – istog, jednog, nedeljivog, večnog. Hodnikom se stiže do dnevnog boravka. U njemu su: fotografije na zidovima, veliki sto, stolice, vitrine sa knjigama. Toplo i čudesno je biti u ovom prostoru. U hodniku je, ispred ikone Svetog Nektarija, veliki kamen iz Njegove rodne kuće U Silivriji Trakijskoj. Ulzim u sobu .Spuštam glavu na jastuk Svetog Nektarija. Mislim na našu Vesnu iz škole, na njeno radosno lice kada nam je sa ljubavlju pričala o svom iskustvu sa Egine i susretu sa ovom svetinjom! Ne znam da li smem da dodirnem sto, bokal, otoman za sedenje. Izlazim iz sobe. Vraćam se u sobu. Ostala bih još malo. Ponovo izlazim iz sobe. Monahinja je u dnevnom boravku. Rekla mi je da mogu da uđem u sobu. Kažem joj da sam već bila, ali da bih volela da ostanem još malo. Ona mi nudi da sednem pored prozora. To je mesto gde je Sveti Nektarije stvarao. Prilazim, u strahu, sa pobožnošću, ljubavlju, ustreptalo, radosno. U sebi neprestano izgovaram molitvu zahvalnosti. U ovim trenucima oživljavanja tog iskustva, plačem od nekakve miline i lepote koju osećam u svom srcu. Monahinja mi daje beli kamen Svetog Nektarija. Njime mogu da zakrstim bolno mesto. Blagosiljam taj trenutak. Držim u rukama beli kamen. On je kamen temeljac, kamen rodne zemlje, početak stvaranja, graditeljstva, uzdanica, zakletva, trag, identitet… Sveti je kamen stavljao na listove da ne bi listove odleteli sa stola, u trenucima dok je stvarao – dopiru, blagim glasom, reči tihe i smerne monahinje. Kakvo volim ovaj trenutak! On je vanvremenski, večan, utisnut u suštinu mog bića i početak mog stvaralaštva. Početak – drugačijeg stvaralaštva. Vidim sunčanu sobu, prozor sa belom zavesom, otoman, okrugli drveni stočić koji je sam Sveti Nektarije pravio, na stočiću je mnogo listova, belih, rukopisnih, sa rečima u slavu Boga… Ovde je nastala pesma „Raduj se Nevesto, Nenevesnaja!“ Monahinja mi dozvoljava da fotografišem prostor, razgovaramo o uramljenim fotografijama i tekstovima koji su na zidu. U Njegovoj sobi je, na zidu sa leve strane Himna Ljubavi, kaligrafskim slovima ispisana i bogato ukrašena. Kažem monahinji da ću joj doneti pesmu posvećenu Svetom Nektariju. Ona je dirnuta mojom pažnjom i vidno radosna. Rastajemo se, zahvalne jedan drugoj na ljubavi i pažnji i Gospodu zahvalne na milosti sureta u ovom prostoru. Otišla sam do konaka i našla pesmu. Ponela sam i knjigu „Stazam Frognera“ i pesmu „Svetom Nektariju“. Neopisivo je uzbuđenje bilo u meni kada sam i u crkvi videla monahinju i dala joj ove darove. Srdačno mi je zahvalila. Bila sam zbunjena kada mi je rekla da će pesmu molitvu davati vernicima koji dolaze, kako bi je čitale Svetom Nektariju. Htela sam da kažem da ne znam da li je to molitva ili pesma ili zapis, ne znam da li je lična, u ime srpskog naroda, da li je dovoljno dobra, jasna, uzvišena… Monahinja je žurila na neko poslušanje… Možda je bolje što ne stigoh da sve svoje dileme kažem… Podelila sam ih sa B. Ivanom i Gocom i njihove reči me smiriše. Saznala sam da se monahinja zove Filoteja i da je iz Rusije. Zato smo se razumele. Njeno ime je, dakle, Ljubav prema Bogu, Ljubav i Bog – zar može biti drugačije?!
Akatist kraj grobaKonak na Egini
Moja baka je imala običaj da kaže da neko dolazi na konak da bi proveo lepu i prijatnu noć u tom domu. Tako smo i mi na konaku u domu Svetog Nektarija. Verujem da će noć biti takva, prijatna i lepa. Sve žene su u velikoj spavaoni. Iznad mog kreveta ikona Svetog Nektarija. Noć je bila prijatna i lepa.
Odlazak iz doma
Posle Liturgije, naš sveštenik je čitao Akatist Svetom Nektariju ispred groba Svetog Nektarija. Nisam bila potpuno posvećena. Htela sam još nešto da fotografišem, još nešto da kupim, da ostavim imena za molitvu, da se još jednom poklonim moštima, da sve upijem i da svaki detalj ponesem sa sobom sa ovog divnog prostora. Ovde je čovek u svome domu. Posle čitanja Akatista, prisustvujem nadstvarnoj sceni. Mladić u kolicima, uz napor koji je na licu vidljiv, držeći se rukama za ogradu, ustaje. Kada je uspeo da se oslobodi držanja i kada je osetio da može da stoji sam, bez oslanjanja, raširio je ruke. Mi smo se pretvorili u tišinu. Taj trenutak se slio u večnost i to je slika koju nikada neću zaboraviti. Na njegovom licu je znak čuđenja, a onda se pojavljuju u isto vreme osmeh i suze. Svi plačemo u tišini, mimoilazeći se na uskoj stazi do groba Svetog Nektarija. Naš junak okreće lice ka nebu i radostan plače. Zahvaljujemo Gospodu i osenjujemo se krsnim znakom. Bog zna kakva su se sve čuda desila u svakome od nas! Bog zna čega nas sve oslobađa i kakav teret nam oduzima kada prilazimo moštima i kada se molimo svetiteljima koje je On proslavio! Prilazimo u tišini da nas sveštenik pomaže uljem iz kandila Svetog Nektarija. Poklanjamo se ponovo grobu. Goca i ja imamo vremena da odemo do velike crkve. Stepeništem se spuštamo, pored cveća, do lepe crkve. Pravimo umetničke fotografije. U crkvi se poklanjamo moštima Svetog Nektarija. Osveštavam kupljene ikone. Kada sam se odvojila od ćivota i pogledala mesto na kome sam se molila, videla sam sliku Svetitelja koji blagosilja čoveka u odelu koji sedi i drži knjigu, čita i podučava. Ta slika se nalazi u krugu i iznad su neke reči. Zapamtila sam reč διδάσκαλος (učitelj). I to shvatih kao znak Božiji i veliki blagoslov za pisanje i učenje koje volim. Okrepljeni kafom, posluženi ratlukom, odlazimo iz ove svetinje. Na stanici ispod crkve, stajala je Starica Antiliki. Mašući rukama, radosno nas je ispratila. Putovanje je bilo ugodno. Kada bi nastala neka teskoba, sa donjeg sprata autobusa pojavio bi se otac Mirko, sa bosiljkom i svetom vodicom. Onda u autobusu nastane smeh i radost. Svako se radovao njegovim pričama iz srca. Osetljivost za bližnjeg koja je u njegovoj duši bila naglašena, do svakog od nas je stizala brzo. Rastali smo se sa željom da se čujemo i vidimo. „Ko je Boga stvorio?“, bilo je pitanje jednog mladog čoveka u autobusu. Uživala sam u svakoj reči koju je naš dobri sveštenik izgovorio srcem. I ja sve tako osećam, ali nemam reči da to ispričam. Na put sam krenula sa istim pitanjem moga učenika u svom zadatku. Kada li će odgovor doći do njega?

Tempi, Sveta Petka
U klancu Tempi, posećujemo hram posvećen Svetoj Petki i uzimamo vodu sa lekovitog izvora iz stene. I ova svetinja je lepa. Sećam se da sam ovde bila prvi put pre petnaest godina, sa Teodorom u stomaku. Goca i ja smo pomislile na našu Lolu iz Norveške dok smo hodale visećim mostom prema hramu. Putovanje se nastavlja prema našoj zemlji.
Slava Gospodu za ovo epsko putovanje i doživljaj nad doživljajima!

Valentina Zlatanović Marković
Oktobar 2015.

foto: Valentina Zlatanović Marković