Umetnost

Boris Tanović: Egzistencija pesnika

Posted: 11. avgusta 2019. u 14:14   /   by   /   comments (0)

Boris Tanović. Opis koji bi uz njegovo predstavljanje  išao kao prigodan uvod u predstojeći razgovor na temu esencije i egzistencije pesnika (i umetnosti uopšte) trebalo bi da kroz sociološku studiju o položaju i stanju umetnika i umetnosti u provinciji ( u širem geografskom opsegu) predoči da je rado korišćen izraz “naš pesnik” samo floskula kojom se opštost, da budemo razumljivi- statistički prosek, švercuje uz autentičnu individualnost i vebralnom formalizacijom dovodi u rang sebi ravnog. Lepo je ako uz ovaj izraz ide i opšta podrška, što u slučaju umetnosti, konkretno pesništva, istorija nije zabeležila. Boris se, naime, još od đačkih dana u Užičkoj gimnaziji izdvajao kao jedno fino tkanje života podobro poduprto jasnim stavovima, što nije svojstveno ni ljudima uzrasta starijeg od jednog đačeta, a pesnički izraz kojim se na kraju školovanja u Užicu predstavio u zbirci “Veslanje po suvom” pokazao je umetničku zrelost za kojom mnogi afirmisani književni stvaraoci tragaju kroz mnogo godina i, recimo slobodno, i brojna gotova stvaralačka dela. Studije u Beogradu učinile su da Boris na svoju autentičnu ličnu i stvaralačku personalnost doda serioznost kritičkog  mislioca (umesto mladalačke ležernosti kakva je za očekivanje u takvim godinama) te se novim pesničkim pojavljivanjem kroz “Nadežnik sreće” javio i kao ozbiljan pretendent da se upiše na listu  “naših  pesnika” kakvim Užice sebe voli da vidi kroz, primera radi, Ljubivoja Ršumovića ili Ljubomira Simovića. Zbog sveg ovog, za temu razgovora smo izabrali upravo takva pitanja s malom dozom distance od forme predstavljanja objavljenih zbirki: ne bismo li malo dokučili deo pesnikove ličnosti.

 Ne govorimo o materijalnoj, već o onoj suštinskoj stvari koja čoveka čini pesnikom- esenciji “veslača po suvom“ koji nešto traži…Od prve zbirke posvećene Brodskom stigao si do soneta, što je istorijski gledano, korak unazad. Da zadržimo tu banalnost u izrazu,  šta te je na taj povratak navelo?

– I u prvoj zbirci je bilo nekoliko soneta, samo što nisu zauzimali dominantno mesto u zbirci, kao u ovoj, gde im je posvećen čitav ciklus i žanrovski zauzimaju više od četvrtine od ukupnog broja pesama. Sonet je sigurno najzahtevnija preživela pesnička forma, i dalje na staklenim nogama, a sebi sam dao zadatak da podsetim na savršenstvo, milozvučnost, monumentalnost soneta. Stoga su reči Getea i Puškina, odnosno stihovi iz njihovih istoimenih pesama „Sonet” bivaju kao uvod u moje sonete iz zbirke, možda pretenciozno, ali ako živimo nevreme, i u književnosti i generalno, valja često vraćati kompas na najveće književne stvaraoce, ovaj put kroz kontekst sonetnih putokaza. Imam i dva sonetna venca, davno napisana, koje nikad ne bih objavio, ali podsećam na njih pesmom „Eksplicitna poetika”, kroz imena i dela Prešerna, Miljkovića, ali i Petrarke, kroz podnaslov zbirke „Savremeni kanconijer kroz 100 pesama samoće”. U vremenu u kom svako ko spuštanjem reči u buduće redove jednostavno biva (samo)proglašen pesnikom javlja mi se potreba da apologijom sonetu, podsetim da pesništvo mora da sačuva posebnost u jeziku i izrazu, pa donekle i u formi. Danas je pisanje u rimi svakako demode, ali kad nije veštačka, kad se pogodi, to je stvarno suština poezije, grandiozna poput perfekcije piramida, iako sam i ja uglavnom pobornik slobodnog stiha. O tome svedoči i pesma „Rime”, čak i kad je najuspelije poklapanje slogova, opet postoji doza izveštačenosti, makar i najmanja, a pisanje slobodnim stihom opet nije nikad do kraja takvo, zato što postoji izvesna doza ponavljanja, grupisanja stihova… Pisanje soneta zahteva vrlu koncentracije i veću posećenost, pa posle godinu i po dana sam ponovo napisao novi, i nemam problem što sonetska inspiracija ne nailazi, ima ih sasvim dovoljno za sad da bih bio zadovoljan i da više nikad ne napišem nijedan. Naposletku, planiram da na jedan drugi način razvijam svest među pesnicima o značaju i vrednosti ove vrste, a videćete uskoro i kako. 

Kad čovek nešto napiše, kaže, naslika, snimi… uradi bilo koji pomak od sebe ka javnosti, pretpostavlja se da je unutar sebe izgadio stav i da se sa te tačke obraća svetu. Ti se u pesmi „Eksplicitna poetika“ obraćaš jasno s definisanim „ja“ i na neki način daješ uputstva za tumačenje tvoje poezije, odnosno, skrećeš nam pažnju na svoju ličnost. Koji su to razlozi koji su ti se nametnuli kao potreba da budeš baš ovako oštar, što inače nije svojstveno pesnicima?

– Pre svega, vreme u kom obitavamo, danas izgraditi individualnost poseban je zavet, koji, smatram, svako od nas može da razvija do beskraja, svako na svoj način, bilo nauka, društveni angažman, kultura, sport… Nekako vlada apatija i živi se samo da se preživi, često se nema vremena, a ni volje da se pročita knjiga, pogleda predstava… Recimo, čist primer je moja poslednja zbirka, mnogi su iščekivali sa nestrpljenjem i govorili kako javljaju utiske kad pročitaju, mada slabo ko komentariše uopšte pa to doživljavam gore nego negativnu, konstruktivnu kritiku, koju iskonski zahtevam od svih svojih čitača, a oni kao da se plaše zbirke od skoro 300 strana, što jeste na neki način incident,  ili jednostavno im ne odgovara stil, jezik, teme, mada mi se ovo poslednje čini kao malo verovatno, zato što je tematika toliko raznovrsna (od autopoetičkih, deskriptivnih, larpurlartističkih, ljubavnih, pa preko društveno-angažovanih do kosovskog ciklusa). Martin Luter King je rekao da je ravnodušnost strašnija od rata, i stvarno se često osećam tako, pomislim da pišem samo zbog sebe i da sva ta poezija jeste kao prastara amfora na dnu okeana. I nije naravno to slučaj samo sa ovom zbirkom, pogađa me nezainteresovanost, briga za prolaznim, zanemarivanje suštinskih stvari današnjeg sveta. Ali to je karakteristika svakog vremena i tipična pesnička zapitanost, inače gde bi bilo inspiracije… Evo, recimo navešću jedan banalan, a kristalno jasan primer koji ukazuje koliko smo oboleli u instant vremenu, u kom sve kao da traje koliko objavljena priča na društvenim mrežama. Ljude moje generacije kad slušaju muziku mrzi da poslušaju početak pesme i stihove pre refrena već odmah prebacaju i čitav taj nesklad između očekivanja da čuješ celu pesmu i dočekanog prebacivanja na pola neke reči iz refrena, ili sa početka, izgleda jako nakaradno.
Kad govorimo o oštrini reči, ne bih nikad isključio društveni angažman koji pruža bavljenje književnošću. Navedena  pesma „Eksplicitna poetika” upravo jeste recept za čitanje same zbirke, provociranje čitalačkih navika same publike, upozorenje da ništa nije crno belo, već da je sve onako kako nam se čini, kao kod Pirandelija u njegovom čuvenom komadu. Čitalac je isključivo odgovoran za svoje tumačenje poezije i bilo koje umetnosti uopšte, kada delo izađe u javnost, ono nastavlja da živi i dobija nova tumačenja, postoji i dobija nove oblike, nije tvorevina pod staklenim zvonom već nastavlja svoj razvoj svakim novim pojedačnim čitalačkih iskustvom. Data pesma je tipična autopoetička i ona nosi, čini mi se, stav svakog stvaraoca da jednostavno čitalac ne treba da ulazi u momenat i stvaralačko iskustvo, isto kao što ne trebalo da umetnik komentariše svoj rad, već samo delo svojim postojanjem opravdava sebe. Iako oštrina nije svojstvena pesnicima, larpurlartizam (umetnost radi umetnosti) je sveti zavet poezije pa soneti iz potciklusa „Letnja studen oka“ i „Letnja studen srca“ predstavljaju takvo ophođenje prema književnosti, kao čistoj umetnosti, bez bilo kakvih namera, osim da, ako govorimo o tim pesmama, naslikaju lepotu žene ili prirode. Sa druge strane, svet, a pre svega zemlja u kojoj živimo i neprilike koje vladaju, daju toliko inspiracije da se sve promatra kritički, i samo onaj ko neće ili ne sme da vidi to, biva nem. Suštinski, svi vide i misle, ali retko ko govori, to i jeste problem. Kao što sam nekad čuo: Ne mogu da nam zabrane da mislimo, ali mogu da govorimo. Zato, društveni angažman koji ovakva vrsta delovanja može da ponudi nijedan umetnik bar u jednoj fazi svog stvaralaštva ne bi smeo da dozvoli da ga ne zaintrigira.

Na samom početku decidno se obraćaš pseudokritičarima. Činjenica je da živimo u pesudokritičarskom miljeu koji je dominantan parametar sociološkog definisanja trenutnog društva, ali se moje pitanje glasi: zbog čega sve pseudokritika pogađa jednu intelektualnu celinu?

– Zato što je pseudokritika maliciozna, zlobna, s tendencijom da se bavi banalnim, sporednim i ličnošću onoga koji stvara, a manje delom. To je stoga što tumači književnosti ponekad ne mogu da razumeju pesnički poriv. Vrlo cenim njihov rad, oni su jednak učesnik u književnom životu, mada prihvatam samo njihove konstruktivne kritike, a pseudo- odbijam od sebe, što svakako ne znači da ih ne treba komentarisati. Oni koji daju ponekad pseudokritike, cenjeni su književni znalci i njihova opsednupst sporednim me zabrinjava. Prihvatam kad čujem: ta i tama rima je banalna, aIi vrlo mi je čudan komentar i zapitanost što kod mene nema cinizma i otklona od uzora, a kad pokažem na pesme koje govore o današnjoj situaciji, tad ispada da stvari posmatram previše idealistički. Zanimljivo. Nije nego… Kad mi se sa nipodaštavanjem saopšti da ovo nije vreme oda i soneta, odnosno odavanja počasti mnogim velikim pesnicima… ja mogu jedino reći da je Pasternak morao da se odrekne Nobela zbog politike, Mandeljštam je izgubio život zbog britkog pera, Jesenjim takođe, Kundera je morao da emigrira kao i generacije ruskih književnika, evo i Orhana Pamuka, da ne nabrajam dalje. Mere danas nisu represivne kao nekad, ali bojim se da jednostavno nazivanje stvari pravim imenom sa moje strane, ne može moju poeziju da učini manje kvalitetnom. Pesme se ne pišu da bi bile kvalitetne i najbolje ikad, pesma je način da čovek oslobodi od ushićenja, straha, strasti… pa makar bila pozvana neumetničkom, kakav je epitet i dobila moja poezija. To je svojevrstan apsurd, ipak je pseudokritika značajnija od „neumetničke“ poezije.
Shodno mom odbijanju da napravim distancu od uzora, ponosim se što moja poezija bavi i uzdizanjem na pijedestal datih književnika, za razliku od ponekih književnih radnika, koji prihvataju recimo parodiranje „Krvave bajke“ i time nipoodaštavanje žrtava Kragujevačkog oktobra 1941. Posebno me raduje sopstveno „izopačenje“ kad vidim da je danas vrlo moderno parodirati nad starim i dokazanim, preoblikovati, kopirati, ali i groziti se nad tradicionalnim vrednostima… Zato sam prestao da posećujem književni festival „Na pola puta“, koji je u ideji odličan način da se povežu mladi ljudi iz svih krajeva bivše Jugolsavije, ali realizacija biva drugačija od zamisli kad već vladaju tendencioznost i pomalo licemerje, najblaže rečeno, kao i uniformisanost mišljenja i ismevanje tuđeg, pa čak i pri najobičnijem pitanju postavljenog jednom od učesnika kako se mogu povezati njegovo nezavisno novinarstvo i inostrani finansijeri, učenik koji je pitao, nazvan je gospođicom.

Da se vratim na pitanje, ponekad se pitam da li moje pesme zaista, po nekima, ne vrede dovoljno zato što nisam politički podoban ili što se jednostavno nekad desilo da sam napisao dve ili tri pesme za dan?  Sa druge strane se priča da ću se istrošiti ako sam već sa 19 objavio prvu zbirku i da je sve to prerano… Pa ja bih i voleo da ne pišem doveka poeziju, u toj pesmi „Pseudokritičarima“ govorim o Rembou i Miljkoviću, poeziju  posmatram kao mladalački poriv i neophodnost, ali kroz neke komentare jasno se vidi namera da se pseudokritičari bave sporednim, čudeći se što se poneko osmeli da ne bude deo mase, ili što ne prihvata čoporativni pristup ničemu, što ima veze sa komentarom da mi je poezija previše staračka i da nije prikladna mojim godinama. Ipak mislim da je to svest, a ne starmalost. Cenim recimo komentar da se oslanjam na našu romantičarsku poeziju, koji nije bio pohvalan, već ironičan, ali ja ga nisam negativno doživeo, naprotiv. Posebno su me pozitivno dotakle reči jednog profesora koji je rekao da je u zbirci prikazan poseban osećaj za samo strukturiranje i povezivanje u celine, i kako je ova poezija toliko autentična u poređenju sa generacijskom pesnicima i sasvim van ovog vremena. Ipak s obzirom na dodatak da se ne može živeti u kuli od slonovače i pod staklenim zvonom, ovaj stav je u jednakoj meri podrazumevao ovo pesništvo kap arhaično i zastarelo, odnosno negativno, i opet, pozitivno, kao očito iskakanje iz čaure savremene poezije. Naravno, nije cilj biti autentičan po svaku cenu, individualnost nije povod već posledica, inače nisam veliki avangardista po prirodi. Smatram sebe i svoj rad donekle kontraavangardnim.

Bavljenje krucijalnim temama izdvaja klasike od onih koji su se pokorili prilikama književnosti u kojima žive, moram da napomenem da svakako jeste neophodno pisati o svom vremenu, ali taj čoporativni pristup svemu, pa i poeziji, najbolje se vidi kroz spektar banalizovanih tema u današnjoj poeziji mladih pesnika, deluje mi kao da je mnogima samo bitno biti razgolićen, prost, vulgaran, plitak i da će tako uroniti u more istovetnih pesničkih pokušaja ili pokušati da iskopiraju već one dokazane iz te vrste poezije. Ono što su ljubići u prozi, svakako slično nešto ima upliva ili nažalost velikog uticaja i u poeziji. Veliki sam protivnik nipodaštavanja moći pesničkog jezika i insistiranja da žargonsko postane elementarno u poeziji, a upravo mi se čini da danas gotovo ovo bivaju monolitni vidovi stvaralaštva mnogih mojih savremenika, posebno mlađih, mada ne mora da bude pravilo. Nije pesma sve što je zapisano stihovima, kao što i jeste pesma nešto van poezije, zašto bi se inače za nešto kvalitetno, lepo, uspešno, reklo: Pesma! Tu je recimo nadljudska zaostavština Edvarda Snoudena i pesma posvećena njemu O slobodi sveta, on je taj koji nikad nije napisao stih, ali je njegovo delo zaista pesničko u životnom smislu reči. Poezija je svuda oko nas, treba samo da je prepoznamo i (do)živimo.  Nažalost, ponavljam, kao da svi zaboravljaju kolika je moć poezije kroz pravljenje kovanica, oneobičavanje jezika i davanje novih značenja rečima. Non-stop govorim o poeziji i jeziku, i to su zaista neverovatne pojave, sa kojima nikad niste načisto i tu je čar, a čini mi se da smo izgubili ili bar nezadrživo gubimo i jedno i drugo. Zato smatram da je ovo presudan momenat za preispitivanje odnosa čitalaca i stvaraoca prema poeziji i jeziku, dobijamo jedan odvratni anaglo-srpski, ništa ne čitamo i komunikacija nam je davno već dotakla dno. Ljudi u svakodnevnom govoru koriste fraze iz engleskog jezika i to je zaista veliki problem, govorim i sa stručnog stanovišta i sa ličnog groženja na takve pojave. Radujem se i budućoj ulozi profesora srpskog jezika i književnosti i ovakav odnos prema jeziku i književnosti doprinose i studije, gde stvarno od najvećih stručnjaka i poznavalaca ovih oblasti mogu da učim. Posebno me je porazila činjenica da ovdašnji univerziteti nisu prihvatili predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika da se na fakultete uvedu obavezni kursevi jezičke kulture (pismenog i usmenog izražavanja) i funkcionalne pismenosti.

Za razliku od prve knjige kada si govorio o tome da slučajnosti ne postoje, ovde već sazrevaš u smislu da se pomalo ograđuješ od toga, bar u onom lirskom izrazu, pa tvoja poezija postaje jedno kritičko promišljanje o svetu na način kako to rade prozaisti. Da li je tvoje promišljanje posledica otklona prema nekoj drugačijoj vrsti nametanja od strane novih uslova života i rada, ili je jednostavno u Borisu sazrela zdrava doza cinizmaž

– Zdrav cinizam je neophodan danas, ali mislim da je britkost još potrebnija. Ovaj svoj naum doživljavam kao svojevrstan prolazak kroz čistilište da bih na kraju došao do raja, koji ne podrazumeva tipično poimanje raja, već izvesno doživljeno olakšanje i oslobođenost za sve ono što utrobu guši, a suštinski biva napisano kasnije. 
Kritički duh pojedinca je najneophodnija stavka svakog trulog društva, prepunog „lažne elite“, koja, pazi, smelosti, ukazuje da su u ovoj zemlji izbrisani osnovni principi ljudskosti, demokratije, poštovanja ustavnosti i zakonitosti i održanja minimuma nacionalnih interesa. Oni koji se osmele da svoje promišljanje predstave javnosti odmah bivaju prezreni, i što je najgore, prezir prema svakome ko misli drugačije od titulara ne mogu i, što je crnje, neće da sakriju ti vlastodrpci koji bi trebalo da nas spajaju umesto što nas nezadrživo dele. Ja se stalno pozivam na Orhana Pamuka i njegove reči, kad god pomislim da ustuknem i predam se beznađu i apatiji: „Biti pisac i umetnik znači reći ne! Moji drugovi ne aplaudiraju Vladi, moji drugovi stalno gube na izborima, ali oni su potrebni za jedno društvo, verujem im!“ Evo, i skoro je izjavio povodom ponovljenih izbora u Turskoj da vladajuća stranka demokratiju predstavlja samo kao osvajanje dovoljnog broja glasačkih listova, i da su sloboda mišljenja, podela vlasti, nezavisnost sudstva i poštovanje zakona, reda i ustava, neophodni za demokratiju. Hm, kao da govori o Srbiji, mada, u Turskoj se spaljuju knjige, kod nas je još to naučna fantastika, mada da im ne dajemo povoda… Svakako, raduje me volja, sloboda i buđenje naroda kod nas nakon toliko godina. Ta svest može mnogo da menja i već menja, ali poražava stavka da je predsednik svojim izjavama izvodio ljude na demonstracije, dok su opozicionari sramili ljude koji šetaju sa njima. Zato ću biti opozicija i svakoj narednoj vlasti, zato ne vidim sebe nikada ni u jednoj stranci, tu je Brodski rekao jednu od većih istina, koje se grčevito držim: „Meni je svejedno postoji li partija ili ne, za mene postoji samo dobro i zlo.“ Dodao bih, po uzoru na Pamuka, da biti opozicionar znači biti i misleći čovek, a ne po svaku cenu i samo kritizer i opozicija jednom čoveku, partiji, određenoj vlasti. Opozicionar se suprotstavlja svakom pojavnom zlu u svim oblicima života, pa sledstveno tome, on nikad ne može podržati nenarodnu, bahatu, koruptivnu vlast, ko god da je na njenom čelu. Bio bih najsrećniji kad se ne bih bavio ovakvim temama, ali prosto, moja iskonska potreba da stihom (ili ovaj put razgovorom) podstaknem bar jednog čoveka da dublje promisli eksponencijalno raste kad vidim koliko se ovde zatire svako, pa i najmanja i najargumentovanija kritika vlasti. 

Primećujem još da ovde vlada cenzura i u kulturi i u školama, ima dosta sujetnih profesora koji ne daju đacima da se kreativno izražavaju i promatraju van okova koji im oni, kao tobožnji autoriteti, zadaju kao sveto pismo. Kod mene na fakultetu, moram priznati, bar za sad, a prošle su čitave tri godine, situacija je drugačija, neguje se pluralizam mišljenja i sloboda govora, studentima se daje da sami promišljaju pročitano i skreće se pažnja da ne prihvataju književnu kritiku zdravo za gotovo uvek, već da je tumače sa izvesne distance. Bilo bi apsurdno pak da stručnjaci koji se bave književnošću, brane studentima da misle svojom glavom, definitivno nam ne bi bilo spasa da je drugačije od iznad opisanog. Što se tiče druge strane medalje, u Srbiji ima i prividnih kulturnih poslenika, koji su suštinski politički komesari pa tako u određenim domovima kulture po Srbiji nepodobni nemaju pristup, a ne radi se o politici već o njihovom umetničkom ili naučnom radu. Paradigmatičan primer je sada već davni slučaj u požeškom kulturnom centru.

Ako govorimo o stvarima u kulturi koje nabolje idu, drago mi je da se u Užicu sa novim rukovodstvom Narodne biblioteke stvari pokreću, dovode se eminentni gosti, vredno se radi na projektima i upravo valja kult biblioteke kao institucije i svesti o čitalačkom procesu uopšte podići na jedan viši nivo, dostojan značaja samog čitanja i stvaranja. Nadam se da će u budućnosti biti i sredstava da se enterijer ovdašnje biblioteke promeni i da se još više književnih večeri organizuje upravo tu. Publika donekle biblioteku doživljava kao strano i uštogljeno mesto i to je slučaj svuda. Iskreno se nadam da će u godinama pred nama biti i književnih i uopšte kulturnih dešavanja tokom leta. Novi očišćen prostor ispred Biblioteke je idealan za to, kultura u Užicu treba da ima dominantniju ulogu i van onih sedam pozprišnih festivalskih dana.

Zbirka „Nadežnik sreće“ je , između ostalog i jedan tvoj dijalog: sa pesnicima, objektima, ženama, sa načinom stvaranja i stvaralaštvom uopšte. Zagonetka na koju bih volela da nam daš odgovor je: da li se ti, Borise, ovim hrabriš, ili nas upućuješ da obratimo pažnju na neke stvari koje smo, možda prenebegli?

– Ovo je zaista pravo rečeno. Čitav “Nadežnik sreće” je jedan duži i raznolik dijalog upravo sa datim (imaginarnim) – često iz objektivnih razloga – nemuštim sagovornicima. Pesme koje pripadaju spektru ljubavi, zanosa i očaranosti ženama često su u formi soneta ili kraćih poema, pa to dodatno govori koliko je ova vrsta poezije značajna za pesničko biće onoga posle čijeg čitanja svako bi radije dodao BEZ- nadežniku. Mnogi su se pitali šta znači prva reč naslova, a odgovor je i te kako bio prost, na taj način pokazujem da je oneobičavanje ili blago igranje sa jezikom delotvorno i da ljudi bivaju zapitani. Naravno, nije cilj da poezija bude nerazumljiva, ali potrebno je da ima otklon od svakodnevnog jezika i obitava kao poseban jezički kontinent, na način o kom sam već ranije govorio.

Što se tiče tog podsećanja na krucijalne stvari koje zaboravljamo, upravo je i to jedna od zamisli, ali izokola, sa, zdravim cinizmom, kako kažete, ipak to nije jedina funkcija ove poezije, inače bi bila suviše jednolična i isključivo tendenciozna, što bi za mene bilo porazno. Ovo je spektar govora o lepoti, turobnoj sadašnjosti i vrednostima koje više ne postoje, dok je suština ta nada koja neprestano lebdi iznad nas i kojoj se naposletku večno teži. Ako govorimo o hrabrenju ovakvom vrstom rada, dok pesma ili zbirka ne izađe na svetlo dana, ili uopšte bilo koje delo, sve je lakše, ponekad opterećujuće kad javnost često poistoveti stvaraoca sa delom (mada ovde je i poželjno s obzirom na svojevrsne autpbiografske crte i jasne stavove o svetu oko nas), jednako je teško to ogoljivanje, i sav strah i bojazan da se svetu otkrije šta lirski subjekat ima reći. Posle beogradske promocije, nisam izašao čitav dan iz kuće niti otišao na fakultet, kako se ne bih sretao sa ljudima. Previše sam emotivno shvatio to nezaboravno veče, većina posetilaca su bile kolege i koleginice sa fakulteta, koje ne možeš preći kao možda rodbinu u Užicu (smeh) i utom je odgovornost veća kao što je sreća zbog načina na koji je sve proteklo donela još snažnije emocije. Namerno sam birao kraj decembra za prvu promociju, iz pomenutih razloga, i to nije nadmenost već jednostavno potreba da se o tome više ne priča, možda i zato što je neponovljivo.

Prošlo je nekoliko meseci od izlaska i promocije zbirke „Nadežnik sreće“. Da li bi sada, da možeš, neke stvari u njoj prepravio i koje?

– Često dobijam takva pitanja, mnogima je neobično bilo što zbirka ima 100 pesama, svakako nemaju jednak kvalitet sve, što je sasvim normalno i možda ponekoj nije mesto u zbirci, ali u tom momentu prosto sam osetio da je to tako trebalo objaviti. Mnogi pesnici se stide svojih ranijih dela, što je, čini mi se, isticanje lažne skromnosti. Na taj način se prati književni razvoj stvaraoca i valjda treba da se oseti sreća kad se sa novim ostvarenja primeti napredak. Ne bih se previše vraćao se na ono što je prošlo, puštam i uživam u činjenici da „Veslanje“ i „Nadežnik“ mogu da dobiju čitanjem nove obrise i uvek različita tumačenja. Zato je književnost verovatno i najslobodnija umetnost, poput muzike, slike koje stvaramo apsolutno su naše i ne postoji šansa da dve osobe zamisle pesničku sliku ili prozni fragment identično, sličan slučaj je sa apstraktni ostvarenjima iz likovnih umetnosti. Što se tiče razmišljanja o „Nadežniku“, možda se kajem samo za jednu pesmu koja nije pronašla mesto u zbirci, ali će u novoj, radnog naslova „Ostrvo nesna“, zauzeti prvo mesto. Nema je u „Nadežniku“ zato što se nikako ne bi uklopila među date pesme, posmatra temu opčinjenosti neznanom ženom na jedan sasvim drugačiji način (od svih objavljenih pesama iz te tematike), pomalo slobodniji, mada i to kroz duboku metaforu.

Da se vratimo na egzistenciju u kontekstu vremena: život i stvaralaštvo u velikom gradu, i isto to u malom gradu?

– Suštinski, i te kako sam doživeo preobražaje za prethodne tri godine, najveći deo pesama potiče iz prve i druge godine boravka u Beogradu i upravo je to spoznanje novih ljubavi i sredine, ljudi drugačijeg mentaliteta, bržeg načina života, drugačijeg pristupa svemu i većim i boljim prilikama uticalo da i poezija bude drugačija, ako se poredi sa prvim knjigom, koja je bila prvi pesnički zanos koji je počeo naglo i nezaustavljivo da bukti od zime 2016, pa do kraja 2017, od tada manje, ali i dalje se rađaju stihovi, rekao bih u razumnim vremenskim razmacima.

Što se tiče književnih promena u meni prouzrokovanih sada već ne više novom sredinom, pored buduće zbirke, “Ostrva nesna”, jednako je aktuelna proza, od početka godine pišem i roman ili zbirku priča koja u tri koherentne celine sadrži po sedam priča – sedam dana (može se karakterisati kako je kome volja), radnog naslova “Sedam dana Beograda”. Reč je o pisaniju posvećenom prestonici i svim njenim prednostima i manama, o dođoškoj očaranosti metropolom, brzom srastanju sa gradom, krahovima i nesnađenostima, ljubavi, patnji, izazovima i svim onim što Beograd čini svim onim epitetima kojima ga obasipaju.

Često pomišljam kako bi bilo idealno živeti četiri dana u Beogradu, tri u Užicu, i tako svake nedelje. Beograd volim zbog neprestane živosti, različitosti, mogućnosti su velike pa se svakim danom može posetiti neka sportska ili kulturna priredba. Mene posebno oduševljava što kao student mogu besplatno ili po vrlo pristojnim cenama da gledam najbolje srpske predstave i glumce u beogradskim pozorištima. To je neprocenjivo iskustvo zaista, što opet publici u Užicu i nije blisko, ali naš grad kao prestonica okruga ima velike potencijale da se razvija na svaki način, a posebno u kulturnom smislu.

M. Nikolić

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje

Napomena: Tekst je deo projekta „Kuća što ponavlja svoja dvorišta“ podržanog od strane Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Užica.