Društvo, Vesti

Virtuelni dnevnik: Tekstopisac

Posted: 31. avgusta 2017. u 12:26   /   by   /   comments (0)

Sretnem pre par dana školskog druga, odavno se nismo videli, pa odlučismo da popijemo kafu i da se ispričamo. On uredno obavesti ženu i decu da ga ne čekaju na ručku ( ja nemam taj problem jer je staramajka  zauzeta gledanjem serija i rijalitija,  pa sve ostalo „ne čuje dobro“,  a kućnog ljubimca još uvek nisam naučila da se javlja na  telefon ) i zasedosmo u prvu kafanu.

U razgovoru krenusmo od vremena sadašnjeg: on podigao kredit kada se oženio da bi porodici napravio kuću,  pa sad pored posla u firmi radi i jedan noćni posao ( kad uklopi sa smenama) a u slobodno vreme  honorariše. Htedoh da ga pitam a koje mu je to onda slobodno vreme ali se uzdržah. Bez mnogo detaljisanja mu referisah da sam nezaposlena i  da zbog skoro pola veka života nisam pristala ni za posao a ni za penziju. U vazduhu je lebdelo pitanje „pa od čega živiš“, koje nije izgovoreno,  zahvaljujući skoro zaboravljenoj melodiji grupe uz koju smo odrasli, i koja nas je vratila u vreme prošlo.

U prisećanju na „prošla vremena“ i verovatno u želji da mi ukaže da ima nade za mene, „školski“ se setio da sam nekada dosta dobro pisala sastave a kasnije i pesme. Ma bila je to neka haiku – prozna poezija, nastala davnih godina u trenucima nesrećne zaljubljenosti i loših izbora, hronične posete kafićima i mladalačko-tinejdžerske depresije i ludila. Nije mi baš bilo jasno na koji način to mogu da iskoristim za rešavanje problema egzistencije i života,  pa zatražih objašnjenje.

—Pa počni da pišeš tekstove za narodnjake – bio je njegov kratak, iznerviran i iznenađen odgovor.

Nađoh se u čudu i nemo napravih paralelu između moje skromne police sa knjigama i aktuelnih tekstova, da ne kažem pesama, o odevnim predmetima , prevoznim sredstvima a i šire. Priznajem, knjige sam dobijala na poklon, kupovala na sajmovima, sniženjima i popustima i ne  slažem ih po bojama. I dok sam vrtela po glavi scene  livada, odlazaka,  ljubavi i prevara, školskom drugu je zazvonio telefon. Kolega mu traži da zamene smene zbog neke slave, sahrane, svadbe ili tako nečega sa „s“, pa se naše kafenisanje neplanirano završi.

On ode da odradi za kolegu, a ja krenuh kući razmišljajući o sledećem: pre petnaestak godina sam napisala tekst na jednu rumunsku melodiju koju obožavam, čisto da se ne mučim „skidanjem“ teksta sa rumunskog jezika,  koji uopšte ne govorim, a da  melodiju mogu da pevušim onako za sebe. Uklopila sam nekako tekst sa ritmikom i rezultat ponosno pokazala  nesuđenoj „kumi“, lokalnoj pevačici i njenom oženjenom „momku“,  regionalno poznatom muzičaru, čije ime se nalazi čak i na jednom narodnjačkom albumu. Ona je tada planirala da snimi album i postane ultra-mega-giga-sega poznata pevačica narodne muzike ( već je počela da sređuje i neke „vizuelne nedostatke“), on je trebao da komponuje muziku, a u mom „pisaniju“ se našlo rešenje i za tekstove..

Tada sam htela da se bacim pod prvi avion, ali nisam imala drugog izbora nego da počnem da tragam za novim rumunskim melodijama koje će  me „inspirisati“. Sve u svemu, uradila sam negde oko dvadesetak tekstova – čisto da se ima izbor.  Ali sa kumom sam se , pre realizacije planiranog albuma,  posvađala, više se i ne sećam zbog čega ,ona je raskinula „vezu“ sa muzičarem, udala se, odselila  a meni su ostale „pesme“ napisane rukom na kockastom papiru.

Dođem kući i počnem da tragam po kutijama na tavanu, podrumu i sličnim mestima za odlaganje raznih „dragocenosti“ i pronađem svih dvadeset „komada pesama“. Krenem da ih čitam želeći da ustanovim kako mi sve to danas „zvuči“ a u glavi ih poredim sa onim što se čuje sa radio stanica u autobusima, pojedinim taksi vozilima ili na opštenarodnim televizijama. Brzim kritičkim osvrtom zaključim da nije ni bolje, ali ni gore od onoga što prolazi, a u neznanju šta da uradim sa novoodkrivenim blagom,  pozovem prijatelja koji je godinama u muzičkim vodama da se vidimo, želeći da dobijem savet iz prve ruke.

Prilikom susreta, i bez mnogo okolišanja, prijatelj mi je rekao  da sa tekstovima mogu da uradim samo dve stvari obzirom da nisam „afirmisana“: da kontaktiram nekoga od „priznatih tekstopisaca“, ponudim materijal  koji će, ako im odgovara, simbolično platiti i objaviti na nekom i nečijem albumu pod svojim imenom i za velike pare ili da sve to ponudim nekom „neafirmisanom“ pevaču ili grupi.

Prvi savet mi se nije dopao a za drugi skoro zavapih „a kome ja to da ponudim? „, ali dođosmo do rešenja i za taj problem. Prijatelj je nameravao da objavi album i tražio je da vidi sa čime raspolažem, u želji da mi pomogne i da uzme jedan tekst. Dadoh mu papire i za trenutak, dok je čitao,  setih se škole i vraćanja vežbanki, koje sam se u grozničavom iščekivanju otvarala u želji da što pre vidim ocenu ispisanu crvenom bojom.

Prođe prvi krug čitanja, pa drugi, treći ( „dalje ide, dalje ide , dalje ide „), odvoji prijatelj ne jedan već tri teksta uz komentar da samo promenim rod sa ženskog na muški i zaćuta. Gledamo se a ja ne razumem šta treba da kažem osim hvala  što će moj „minuli rad“  možda i imati nekog efekta,  i onda shvatih da neizgovoreno pitanje u stvari glasi „koliko košta?“.  Naravno, u  trenutku zaboravih na „slavu“ i novac,  i  setih se naših druženja uz gitaru i svega zbog čega nam je neko prijatelj,  bez obzira koliko često se viđamo,  ali smo uvek tu jedni za druge, i odgovorih na neizgovoreno pitanje:

Slušaj,  ako bude nešto od ovoga, popićemo piće il’ mi se nađi kad zaškripa sa kintom, vratiću ti kad budem imala, u neki ponedeljak verovatno. Navedi na CD-u ko je pisao tekstove,  al’ nemoj boldirano i krupno,  da me ne zezaju oni koji nisu upoznati sa ovim delom moje multimedijalne ličnosti.

Prijatelj, zadovoljan mojim odgovorom,  ode, a ja ostah da piskaram i prepravljam,  razmišljajući usput, koje „umetničko“ ime samoj sebi da „nadenem“. Za svaki slučaj – ako postanem tekstopisac!

Mirjana Milićević