Umetnost

Velika, a nepravedno zaboravljena, Milena Lapčević

Posted: 18. februara 2019. u 20:13   /   by   /   comments (0)

Milena Lapčević, rođena u Požegi 1892. a umrla u Beogradu 1963. godine, bila je prva žena etnolog u Srbiji

Autor teksta: Jasna Đurić

Današnja srpska javnost, ali i etnološko društvo i kolege, gotovo da ne poznaju njeno ime, naučni rad i svojevrstan doprinos koji je dala srpskoj etnološkoj misli. Bila je prva žena koja je diplomirala na Katedri za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i kao takva nailazila je na osudu, otpor i nerazumevanje sredine. Za mlade, obrazovane žene tog vremena, koliko god nastojale da se svojim radom i znanjem nametnu u delatnostima koje su do tada važile kao muške, taj prostor bilo je teško osvojiti. Žena se u procesu emancipacije morala probijati prvo kao žena, a potom kao naučnik, radnik, političar ili bilo šta drugo. U toj borbi za rodnu ravnopravnost i žensku samostalnost, Milena Lapčević je jednostavno izgubila bitku, i zbog toga je danas nepravedno zaboravlјena.

Rođena je kao treće po redu dete u siromašnoj porodici Dragiše Lapčevića, istaknutog srpskog političara, publiciste i narodnog poslanika. Odrastajući u takvom roditelјskom domu, vaspitavana u duhu slobodarskih ideja, marksističke misli i očuvanja srpske tradicije i folklora, a knjigama i spisima svoga oca podstaknuta na lјubav prema nauci, Milena Lapčević se vrlo rano opredelila za intelektualni rad. Još od 1908. godine bila je saradnik dečjih i omladinskih listova, a od 1913. i stalni saradnik Jednakosti i Radničkih novina.

Govorila je ruski i nemački, a služila se francuskim, češkim, bugarskim i drugim slovenskim jezicima. Proučavala je sociološke i političke teorije i prevodila marksističku literaturu i ruske pisce, a ocene i prikaze knjiga na stranim jezicima pisala za Misao i Zadružni kalendar. Aktivno je učestvovala u ženskom radničkom pokretu i do Prvog svetskog rata ličnom orijentacijom pripadala socijaldemokratskom pokretu Srbije, ali se politikom aktivno nije bavila.

Nakon završenog Višeg tečaja u Beogradu, uoči Prvog svetskog rata, upisala je Filozofski fakultet u Beogradu. U toku rata, do okupacije Srbije, radila je kao privremena učitelјica u Vučitrnu, a nakon rata nastavila je studije i diplomirala etnologiju 1921. godine. Time se upisala u istoriju kao prva žena etnolog u Srbiji. Ujedno, ona je i prva visokoobrazovana žena iz požeškog kraja.

Još kao student, od 1920. godine pa i kasnije sve do 1924, Milena je povremeno bila angažovana za rad u Etnografskom muzeju u Beogradu, zajedno sa profesorima Emilom Cvetićem i Borivojem Drobnjakovićem. Ali kao prva žena koja je kročila u Muzej, u radu je nailazila na velike poteškoće i prepreke. Kolege nisu blagonaklono gledale na njen položaj žene-kustosa, zbog čega su joj vrata Muzeja bila više zatvorena nego otvorena. Tim povodom Dragiša Lapčević piše Jovanu Cvijiću u pismu od 27. decembra 1922. godine: Ona trpi da se maltretira kako je uskočila u Muzej, kako nju Akademija nije tamo poslala, kako ženska nije za nauku.

Pošto u Etnografskom muzeju nije mogla da dobije stalno zaposlenje, Milena je morala da potraži posao na drugom mestu. U toku svog radnog veka bila je profesor istorije i geografije u Prvoj, Trećoj, Četvrtoj i Šestoj gimnaziji u Beogradu, u Višoj ženskoj zanatskoj školi i u Ženskoj učitelјskoj školi u Beogradu. Jedno vreme radila je i u Ministarstvu trgovine i industrije kao sekretar za kućnu industriju.

U godinama nakon diplomiranja, pa i kasnije kada je radila kao profesor, Milenu nije napuštala lјubav prema etnologiji i želјa da se u toj oblasti dokaže kao valјan istraživač. Shvativši da živi u surovom muškom svetu koji nije dovolјno stasao da prihvati i podrži ženu-naučnika, sama je krčila svoj put ka nauci i svo svoje slobodno vreme koristila za etnološka istraživanja na terenu i proučavanje narodne kulture. Celu svoju platu, kao i veliki deo skromne zarade njenog oca, trošila je na literaturu i putovanja, prokrstareći tako gotovo sve krajeve Srbije, Bosne, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. U pomenutom pismu Cvijiću Lapčević piše: Ona i sad [odnosi se na 1922. godinu], po najgorem vremenu, pod najtežim okolnostima i vrlo nežnoga zdravlјa, peške ide od sela do sela, od kuće do kuće, te ispitivanja vrši.

Opseg njenih interesovanja bio je veliki. Sa posebnim afinitetom proučavala je narodnu nošnju i vez, zatim život patrijarhalne zadruge i podelu rada u seoskoj zajednici, polјoprivredu i modele privređivanja na selu. Rezultat tih terenskih istraživanja je niz značajnih naučnih radova (Kosovski seoski vez, Dve karakteristične crte u transformaciji narodnih seoskih nošnji, Narodne nošnje u Vojvodini, Narodne seoske nošnje u našoj zemlјi). Međutim, njena metodologija istraživanja, njeni naučni stavovi i zaklјučci, svojevremeno su nailazili na osporavanja od strane njenih kolega. Tako se dogodilo i da je njen doktorat, koji je tokom 1924. godine spremala na temu transformacije narodne seoske nošnje, ostao neodbranjen. Profesorska komisija, koju su činili Tihomir Đorđević, Jovan Erdelјanović i Borivoje Milojević, kritikovala je Milenin način prilaska pomenutom problemu i njen zaklјučak da je preobražaj narodne nošnje došao usled ekonomskih i socijalnih promena u društvu.

Prema rečima Milice Matić, Milena je imala veoma izoštren dar zapažanja na terenu i njenom oku kao da ništa nije moglo da promakne. Ona upravo ističe njena veoma oštra zapažanja transformacije narodnog života i narodne kulture koja se dogodila usled društvenih promena nastalih posle oslobodilačkih ratova. Veoma sistematična u metodologiji istraživanja Milena se trudila i da proučavajući etnološke pojave ocrta istorijsku vertikalu i da te pojave stavi u međuzavisan klasni i društveni odnos. Tako je u narodnoj nošnji otkrila tragove srednjovekovnih vlastelinskih kostima, razvijajući tezu da su niži slojevi preuzeli mnoga kulturna dobra viših slojeva, te je tako tekstilna radinost tokom vekova silazila u široke narodne slojeve, dobijajući svoj specifičan poselјačeni izraz. Opisujući narodnu nošnju u Vojvodini, a tragajući za genezom halјetaka, Milena otkriva uticaj srpske elite koja je pod vođstvom patrijarha Čarnojevića davno naselila ove krajeve i pritom primećuje njihov preobražaj koji se dogodio usled intenzivnijeg ekonomskog života i veće otvorenosti ka uticajima Evrope. Milenin rad pod nazivom Kosovski seoski vez, po rečima Milice Matić, potpuno je originalan i do danas u etnološkoj literaturi jedinstven. Nadilazeći deskripciju, Milena u ovom radu ulazi u rešavanje porekla i evolucije kosovskog veza, dokazujući da je nasleđen iz srednjeg veka.

Pored pomenutih radova Milena Lapčević napisala je i jednu veoma ozbilјnu studiju na francuskom jeziku – Les costumes nationaux, ali nije poznato da li je i gde ona objavlјena. Međutim, njena najsistematičnija studija Gornja Resava (nošnja, ornamentika, tekstilna domaća radinost), iako primlјena i pozitivno ocenjena u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, do danas je ostala neobjavlјena, a izgleda i zagublјena.

Posle ovih nekoliko objavlјenih i neobjavlјenih radova, po svemu sudeći, Milena se više nije bavila naukom. Daleko od naučnih institucija i bez ikakve potpore i podrške, u vremenu koje oslikava samo jedna rečenica – žensko nije za nauku, sigurno je da se osećala veoma poraženom. Umrla je u Beogradu 23. decembra 1963. godine. Nemamo podataka o tome da li se udavala. Ali s obzirom na vreme u kome je živela, kada se  devojka od dvadeset godina već smatrala usedelicom, i s obzirom na to da je diplomirala u 29. godini, pretpostavlјamo da nije. Materinstvo i porodica bila su njena cena kojom je platila lјubav prema nauci.

Na srpskoj naučnoj javnosti ostaje da stvaralačko i naučno delo Milene Lapčević podrobnije prouči i istraži, oceni i odredi joj zasluženo mesto u istoriji srpske etnološke misli. Isto tako, njenom liku i delu pažnju treba da posvete i istraživači istorije ženskog pitanja u Srbiji, jer je svojom ličnom borbom i naročito svojim angažovanjem u ženskom radničkom pokretu Milena Lapčević dala doprinos razvoju ženske emancipacije u Srbiji.

Foto: Kolektiv Etnografskog muzeja iz 1921. godine: s leva, Emilo Cvetić, Nikola Zega, Sima Trojanović, Borivoj Drobnjaković, Niko Županić i Milena Lapčević. (fotografija je vlasništvo Ninoslava Stanojlovića, istoričara iz Jagodine)