Umetnost

Užička praznična priča

Posted: 10. oktobra 2017. u 13:58   /   by   /   comments (0)

Kako sam  duže od četiri decenije čuvao dve fotografije Olivere Katarine

Piše: Svetislav Tijanić

TRAGOM JEDNOG DAVNAŠNјEG KONCERTA U UŽICU

Protekle, slavlјeničke sedmice, u Užicu su gostovale dve istaknute umetnice, obe na svoj način vezane za ovaj grad. Mecosopran Tanja Obrenović, solista Opere i Teatra Madlenijanum, inače rođena Užičanka, nastupila je na svečanoj akademiji u dvorani Gradske kuće, kojom je obeleženo 96 godina od osnivanja Kola srpskih sestara Srbije i 25 godina od obnavlјanja Kola srpskih sestara u Užicu. Dan kasnije, u muzičkom programu na svečanoj sednici Skupštine grada nastupila, je Olivera Katarina. Ova čuvena srpska umetnica je u pariskoj „Olimpiji“ svojevremeno održala 72 uzastopna koncerta na kojima su gosti bile najistaknutije ličnosti francuske kulture i politike, igrala je u desetak domaćih i duplo više stranih filmova, a najpoznatiju ulogu ostvarila je 1967. godine u filmu „Skuplјači perja“. Ona je jedina žena pred kojom je, nakon jednog od pariskih koncerata, klečao veliki Salvador Dali, klanjajući se njenom glasu i lepoti. I jedan i drugi mini koncert bili su, dakle, istinski doživlјaj za Užice u ovom trenutku.

Olivera Katarina je nastupala u Užicu i pre više od 40 godina. Boravila je, pre tog nastupa, u Hotelu „Omorika“ na Tari. Sa magnetofonom, ali i sa foto aparatom, krenuo sam da s njom napravim intervju. Razgovor snimlјen tokom dana na Tari emitovan je na Radio Titovom Užicu, a fotografije koje sam napravio uveče, na koncertu, objavlјene su u „Vestima“ i – čini mi se – u omladinskom listu „Maj“, zanimlјivom nedelјniku koji su „Vesti“ jedno vreme izdavale za područje deset opština Zlatiborskog okruga.

   Originale tih fotografija, u pitanju su dva zaista lepa portreta Olivere Katarine u crno-beloj tehnici, čuvao sam duže od četiri decenije. Neke fotografije koje sam objavlјivao u svojoj skoro 50 godina dugoj novinarskoj karijeri, recimo portret čuvenog četnika Božidara Ćosovića Javorca, predao sam užičkom Narodnom muzeju. Ali, dve Oliverine fotografije stalno su mi se „vrzmale“ po fijoci. Nisam hteo da ih uništim, ali nisam imao ni prilike da ih prosledim osobi kojoj pripadaju.  Sve do 9. oktobra. Toga dana, u podne, stavio sam ih u koverat, i krenuo u pravcu Gradske kuće. Znao sam da Olivera Katarina dolazi u Užice. Slučaj je hteo da se na stepenicama pojavi predsednik Skupštine grada Brane Mitrović. „Kada dolazi Olivera Katarina“, upitao sam ga.

„Eno je, izlazi iz auta“, odgovorio je Mitrović koji je krenuo da je dočeka.

Pošao sam joj u susret, predstavio se i zamolio je da mi posveti samo tri minuta. Pristala je bez reči. Koncerta u Užicu od pre 40 i više godina nije se sećala, ali je ipak upitala:

„Je li to kada sam pevala Titu“!

„Ne, pevala si tada tvojim Užičanima, – odgovorio sam..

Naravno, Olivera Katarina se nije sećala ni intervjua na Tari. Davno je to bilo. Ali, kada je videla fotografije u mojim rukama, valјda joj se najednom čitav njen život ispisao tu ispred nje. Neverovatno je koliko se obradovala.

 

Inače, u listu „Maj“ smo za vreme njegovog izlaženja objavili veliki broj različitih intervjua. Sa Kemalom Montenom, Zdravkom Čolićem, sa Aleksandrom Gavrićem, glumcem, legendarnim „Kapetanom Lešijem“, i drugima. Aca Gavrić je sedam dana bio gost mladih Užičana u Klubu omladine, gde smo napravili mini filmski festival, i gde smo posle projekcija s njim razgovarali. Bilo je to nezaboravno druženje, a za mene lično trajna pouka. Nakon sedmodnevnog druženja imao sam obavezu da sa Acom Gavrićem uradim intervju za list „MAJ“. I, hoćeš, moje prvo pitanje je „dočekao na nož“. Pitaao sam ga koliko je filmova snimio, a on mi je odgovorio:

– Slušaj, bre, Tijaniću, da se nismo ovako lepo družili proteklih dana, ti bi ostao bez intervjua. Na takva pitanja novinara ja ne odgovaram. Morao si bar saznati koliko sam filmova snimio!

Zaista, bolјa novinarska škola mi nije trebala!

  U povratku u stan, 9. oktobra, nakon što sam Oliveri poklonio fotografije, postavio sam sebi razložno pitanje: „Pa, zar ti nisi skenirao te dve fotke, da ih imaš u svom računaru, niti si se fotografisao sa Oliverom Katarinom. Jer, od toga što si uradio danas mogla bi da se napravi dobra priča“! I, ne časeći ni trena, uzeo sam foto aparat u ruke, i krenuo u Gradsku kuću. „Olivera je u restoranu ‘Naša priča’“, rekli su mi. Dok žurno koračam pored Omladinskog kulturnog centra, gde su, u velikoj sali tadašnjeg Doma JNA, često gostovale zvezde estrade, na pamet mi pada rođeni Užičanin Brane Petrović, brat kompozitora Žarka Petrovića. On je bio najzaslužniji što su, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, u Užicu bar dva puta mesečno priređivani koncerti najpoznatijih pevača sa srpskog i hrvatskog govornog područja, ali i iz Slovenije i Makedonije. Brane Petrović je dovodio u Užice i pevače narodne muzike, i zabavnjake. Gostovali su tada oni i u svim varošima u Zlatiborskom okrugu, pa čak i u užičkim selima.

Nije bilo ozbilјnog pevača u Jugoslaviji koji nije znao za Brana Petrovića. Bio sam mu  pomoćnik u organizaciji koncerata, i dobro se sećam tog njegovog korisnog poduhvata. U sali nekadašnjeg bioskopa „Partizan“ na trgu organizovali smo i Smotru pevača amatera Srbije, na kojoj je pobedio Staniša Stošić, i nakon toga postao istinska zvezda. U Užicu su, često, gostovali i Toma Zdravković, Đorđe Marjanović, Arsen Dedić i njegova Gabi Novak, Mišo Kovač, Ivo Robić, Kemal Monteno, Oliver Dragojević, Miki Jevremović, Dragan Stojnić, Cune Gojković, Duško Jakšić, Josipa Lisac i ko zna ko sve još.

U „Našoj priči“ sam napravio zajedničku fotografiju sa Oliverom. Izgledala je veoma zadovolјno, očito da se u Užicu tog dana osećala prijatno. Sin joj, slikar Mane Šakić je, ispričala mi je, u Americi. Ona je u Beogradu, a srce joj je tamo. Kao da je htela da se izjada zbog toga, ali nisam želeo da načinjem tu temu, niti da je gnjavim dosadnim pitanjima. Ko zna na koliko ih je u svom životu odgovorila.

Foto: privatna arhiva autora/ naslovni foto: Svetislav Tijanić i Olivera Katarina, privatna arhiva