Umetnost

U Arilju „Kobojagi dvorište“ a u njemu Milan Tucović i „Rain Dogs“

Posted: 13. avgusta 2018. u 00:11   /   by   /   comments (0)

U lavirintu portage za kulturom porodica Brkić iz Arilja pre četiri godine otvorila je svoje dvorište za tragače iz okoline, i u toj ušuškanoj porodičnoj atmosferi  počelo se okupljati svet  koji život podređuje težnji ka lepom.  U Kobajagi dvorištu, kako je dobio ime intimni prostor ugledne ariljske porodice koja ga je nesebično podelila sa ljudima koje spaja  naklonost ka umetnosti, 15. avgusta , desiće se program pod nazivom “Pre i posle slike”. Svojevrstan umetnički triptih: projekcija filma i izložba slike “Memorija pristaništa” Milana Tucovića uz koncert grupe “Rain Dogs”, Tom Waits tribute benda,  početkom od 21 čas biće povod da se još jednom širom otvori kapija Kobajagi dvorišta.

Realizaciju programa tehnički podržava Arlemm.

Suštinu Kobajagi dvorišta, “sveta” koji se tamo okuplja sličnim povodima kao što je sadržaj “Pre i posle slike”, možemo naći i u citatu Milana Tucovića u kome on naglas razmišlja o umetnosti:

UMETNOST NE SLUŽI NIČEMU. MI KROZ NJU JESMO.

Često, zagledan kroz prozor ateljea, posmatram ljude, stotine njih, kako prelaze veliku raskrsnicu. Pritisnuti dnevnim poslovima, gotovo da ne vide svet oko sebe. U mislima verovatno rešavaju neke svoje probleme, brinu o dospelim obavezama ili, naprosto, ne misle ni na šta.

Na mom štafelaju je nova slika. Na njoj fleke, linije, boje… Mukotrpno je gradim. Sporo napredujem. Ponekad mi to slikanje liči na rovovsku borbu, gde se linija fronta teško pomera. A nekad se pak desi iznenadna radost, zaboravim na sebe i, postavši veći od sebe, slikam sa lakoćom.

A da li sve to treba onim ljudima napolju? Čini mi se da je njima savršeno svejedno da li ću ja uspeti. Tad se pitam: šta je to umetnost i služi li ona čemu?

Već dugo živimo u civilizaciji svrhovitosti, upotrebljivosti i opšte potrošnje. Značaj nekog otkrića u nauci merimo time koliku nam moć ono obezbeđuje, ili time koliki ćemo prihod ostvariti. Radost spoznaje i zadivljenost pred sveukupnom tvorevinom kao da su nestale.

Kada se spominju umetnička dela često čujemo da se kao mera njihove vrednosti pominju milioni dolara. Pikaso je prodat za ovoliko a Van Gog nešto skuplje… Kada se govori o trenutnim slikarima, često se pokazuju grafikoni na kojima se vidi porast ili pad njihove traženosti. Koliko je ljudi ove godine posetilo neki muzej ili koliko je primeraka nekog romana prodato, i u koliko zemalja; koliko je producent prihodovao od najnovijeg filma…

Ali šta je umetnost?

To je pitanje koje sebi postavljam dugi niz godina. I u različitim periodima sebi sam davao različite odgovore.

Sada bih rado rekao da je umetnost igra. Besciljna i bezinteresna. Reč besciljna moram da pojasnim. Meni je nesaznatljiv cilj samog Stvaranja. Kuda idu sva ova živa bića na ovom zrnu peska, što je naša Zemlja? Kuda se sve ovo širi u večnom rađanju i proždiranju, od bakterija do galaksija? Ja cilj tome ne vidim. Ostaje mi samo moja zaigranost. Kada se zaigram, ta pitanja prestaju da me muče.

Umetnost je lepota. Lepo je vrhunski pojam koji ima moć da objedini sve ostale. Lepo je nadređen pojam i samom dobru. Lepo može u sebe da uključi i zlo – na taj način će se proslaviti dobro. I ružno će nestati u lepom. Postaće samo fragment velike Lepote.

A čemu služi umetnost? U našoj civilizaciji upotrebljivosti takvo pitanje je neminovno.

Umetnost ne menja svet. Ona nije društvena kritika niti podupire ideologije. Ako to pokuša, ona prestaje da bude umetnost. Ona nije poligon za orgije našeg ega, što danas najčešće vidimo.

Umetnost je spoznaja. Kroz nju ravnomerno uzrastamo, znanjem i osećanjem. Bivamo bolji na ovom našem večnom putu neznano kuda. Ona je kroz sve epohe bila mera naše ljudskosti. Umetnost ne služi ničemu. Mi kroz nju jesmo.

M.N. / Izvor: http://www.kobajagidvoriste.rs/index.html / Foto: Artinfo.rs