Press

Tumačenje prikaza „Tri majmunčeta“

Posted: 19. avgusta 2018. u 10:00   /   by   /   comments (0)

Mnogi ljudi znaju za ove tri smešne njuškice. Jedno majmunče pritiska usta spremna na smeh, drugo zapušava uši, a treće zatvara vrata očiju da ne primaju spoljašnje utiske. Stavlja nam se na znanje da ovi radoznali smešljivci ne vide, ne govore i ne čuju. Ali mi znamo da majmunčići sve to mogu. Oni i čuju, i vide, i sve ostalo… Ne samo to: sve ih zanima, podražavaju sve što vide. Njihove smešne grimase i skokove opisali su nam Krilov i drugi pisci basana.

Dakle, na šta oni to žmure i za šta se zatvaraju?

Oni se plaše greha! Simbolizuju čoveka koji se lično i aktivno suprotstavlja grehu. On radi toga ne reformiše svet oko sebe, već ga se, naprotiv, čuva.

Potpuno je nebitno to što se radi o majmunima. Mogla su to biti tri praseta ili tri medvedića, s tim što bi svi radili jedno isto: zatvarali bi gornjim udovima organe čula vida, sluha i govora. Tako bi pokazivali:

– Ne gledam greh.

– Ne pričam o grehu.

– Ne želim da čujem za greh.

Ne mogu da promenim svet. Ali ne želim da umnožavam zlo koje vlada u svetu, i sam želim da se sačuvam od njega.

Ovakvo „nedelanje“ može izgledati kao previše lak i odveć pasivan oblik pružanja otpora zlu. U stvari, to je težak i aktivan stav. Osmehujte se gledajući ove njuškice, ali se takođe setite nekih stvari.

Na primer, da je držanje jezika za zubima nesumnjivo teže od podizanja bilo kog tereta. I da jezik, po rečima apostola Jakova, podjednako upravlja svim čovekovim životom kao što malo kormilo usmerava veliki brod. On je izvor bezbrojnih blagoslova, i on je „neobuzdano zlo“. O jeziku, njegovoj potencijalnoj lekovitosti i smrtonosnosti uopšte je rečeno toliko mnogo da se ova tema može smatrati glavnom u celoj istoriji ljudskog morala. I ovde nisu samo Solomon i David, Jevanđelje i apostoli. Tu su i Konfučije, i antički Grci, i uopšte svi oni koji su bili pažljivi, razboriti i tankoćutni. Tako da majmunče, ili makaka, ili gorila koja zatvara usta govori o mnogom, ostajući nam pritom simpatično.

Isto je i sa zatvorenim očima. Koliko bi lepše protekao Davidov život da jednom nije bezbrižno pogledao tuđu nagotu. Carski psalmopojac je hrestomatijski primer. Iako ne umemo da pevamo i ne nosimo krunu, svi mi (bukvalno svi!) možemo za sebe reći istu stvar. „Kako bismo bili srećni i ja, i moja porodica, i moj Anđeo čuvar, da nisam tada bacio pogled na…“ (u prilogu navesti spisak). Osim stvarne tuđe nagote ovde može biti tuđa golotinja na monitoru; i tuđe bogatstvo izraženo u kućama ili automobilima; i glamur iz časopisa; i izlozi nedostižnih prodavnica; i drugi privid tuđe navodne sreće.

A svet, kao za inat, virtuozno mami oko kako bi zagolicao i srce. I niko se ne odvraća od sveta. Naprotiv, dozvoljavajući zenicama da iskaču iz orbita čovek okreće glavu nadesno i nalevo, proždirući utiske, raspaljujući želje, zaražavajući se pohlepom.

Međutim, makaka, ili oprostite, majmunčić, na smešan način zatvara oči kako bi poučio čoveka. I ako svakog trena zaboravljam da je prizor svetskih lepota i bogatstava bio jedno od najjačih oruđa đavola protiv Hrista u pustinji; ako prestupnički zaboravljam na to, japanska figurica će mi pokazati lukavu njuškicu koja nosi duboki smisao.

O ušima razmislite i sami.

Mogu se jednostavno nabrojati vrste duhovnih infekcija koje se prenose preko sluha. Spletke, glasine i ogovaranja. Kleveta, smišljena laž… Svetski mediji, „zvanična statistika“, referati „britanskih naučnika“… Prećutkivanje istine, izvrtanje činjenica… Stvarno, ovaj niz nema kraja.

Kroz zlu reč koju neko čuje ljudi gube dobro ime, ruše se njihovi ideali, dolazi čamotinja ili agresija. Čitave zemlje se mogu razoriti slatkom melasom namerno smišljene laži. I ako je čovek izgubio veru u Boga, znajte: neko mu je sipao otrov u uši, kao Evi u Raju. Kroz šapat zmije. I Hamletov otac je ubijen tako što mu je sipan otrov u uho (!) dok je spavao. Ideja je ista. Zapravo, „onaj koji šapuće“ i jeste „diavolos“, stručnjak za ubistva kroz sluh.

Naš majmunčić je zatvorio uši. Oba njegova druga sede pored. Baš kao bakice na klupici pored kuće. Samo što su bake otvorile oči i ne zatvaraju usta, a majmunčići sede i poučavaju nas. Svaki se bavi svojom glavom, jednim od organa čula smeštenih u glavu.

Ove figurice obično se nalaze na radnim stolovima. Ne znam da li obavljaju svoju zaštitno-poučnu funkciju. Sudeći po svemu – ne baš. Ali za to nisu krivi nestašni primati.

Prosto mi nismo shvatili smisao njihove skrivene pouke.

Ili nismo videli njenu strašnu dubinu. Uplašili smo se.

Ili smo nekada shvatili, ali smo sad zaboravili.

Ili nam je sve jasno, ali smo u tajnim odajama srca odlučili da postupamo suprotno, kao svi.

Ili nešto drugo…

Protojerej Andrej TKAČOV

Prevod sa ruskog: Marina TODIĆ

Priredio: Slobodan MITRIĆ

Uz odobrenje priređivača , tekst preuzet sa: https://www.facebook.com/mitri.boki/posts/253408245282970?__tn__=K-R