Press

„TUĐE“ je samo NAŠE

Posted: 15. novembra 2017. u 11:53   /   by   /   comments (0)

Autor: Čedomir Cicović

„Nisam ja mama – zeka je!“

Ovo je deo čuvene reklame iz devedesetih koja mi uvek padne na pamet kada neko pokušava da „izvrda“ za nešto što nije uradio kako treba ili nije uradio, a trebalo je.

Mislim da je ta osobina svojstvena svim ljudima i da je svi ispoljavaju, neki više, neki manje.

Ipak, čini mi se da je našem mentalitetu itekako svojstveno to traženje alibija za sve i svašta (nije do mene – do države je, političara, Evropske unije, Amerike, predsednika opštine…)

To se ogleda i u činjenici da naš jezik jedini na svetu ima reč za nešto što jeste, a ipak nije. To je slučaj sa pridevom „TUĐE“. Kad nešto jeste (To JE), ali ipak nije (nije moje nego JE TUĐE). Drugi jezici imaju uobičajene konstrukcije kao „nije moje“. Ima je i naš jezik, ali ovaj jedinstveni afirmativni oblik neke negacije imamo samo mi.

To može da govori mnogo toga o NAMA. Da imamo i ono što nemamo, a da ono što je naše, a što nam se ne sviđa, odbijamo da promenimo, pa ga onda odbacujemo ili pasivno ignorišemo.

Ako jedno društvo u tako dugom kontinuitetu i na svim nivoima ignoriše da je javna svojina isto delimično naša kao i privatna (to nije moje to je državno) onda nam se dešava da po inerciji počnemo da zapostavljamo i naše privatno (bacite pogled na zakorovljene livade pored puta na svakom koraku ili neomalterisane kuće).

Par vekova pod Turcima stvorilo je otpor prema državi kao okupatoru kao nešto normalono u toj situaciji. Imali smo TUĐU  državu na NAŠOJ zemlji. I bila je najveća moguća satisfakcija prevariti tu državu, nasamriti je.

I to nam je izgleda ušlo u mentalitet. Samo što je ovo poslednjih, minimum 140 godina, a u suštini oko 200,  NAŠA DRŽAVA, NAŠA ZEMLJA!

Ali *ajde što to decenima ne shvataju građani nego to ne shvataju (ili shvataju, ali im ovakvo stanje više odgovara) društvene i političke elite.

Pregled kod državnog doktora smo MI platili (iako u trenutku pregleda nismo baš izvadili novac), klupu u parku koju su NAŠA deca polomila smo MI platili!

I koliko god vam to zvučalo grubo i neprijatno vašim ušima i očima naviknutim na pasivnost i traženje alibija – to nema veze sa politikom!

Jer ta deca kojoj ste VI prećutkivali ili čak odobravali papir bačen na travnjak – to su danas oni judi, na primer, koji vode javna preduzeća koja ne prazne kontejnere na vreme i uče svoju decu šta je „normalno“.

Svi mi vrlo dobro znamo da „sve polazi iz kuće“, ali kad već izađete iz kuće i vidite koliko je prljavo i neuredno oko vas, setite se da je i to što vidite takođe pošlo iz kuće – vaše i naše, ne tuđe kuće!

A da je ta zaprljana zemlja – NAŠA zemlja! A patriotizam – to vam je dragi moji i ono kada dete učite da papir od čokolade stavi u džep do prve korpe za otpatke, pa makar do te korpe moralo malo i da pešači…nogama…

Napomena: Tekst je , u dogovoru sa autorom, preuzet sa   bloga na kome Cicović objavljuje  svoje radove na temu svakodnevnog života  https://anticontrablog.wordpress.com/2017/11/13/tude-je-samo-nase/   

Foto: D. Karadarević