Umetnost

Sreten Vuković: Slušam svoj unutrašnji glas

Posted: 17. marta 2019. u 10:07   /   by   /   comments (0)

Video i fotografija, uopšteno rečeno: vizelni način izražavanja u ovom našem dobu preuzeli su primat u komunikaciji, čemu su doprinele i društvene mreže, pa kako se najviše, reklo bi se- i najlakše izražavamo na taj način, postalo je vrlo uočljivo da i u profesionalnom svetu  postoje retki autori koji se izdvajaju autentičnošću. Sreten Vuković, umetnik, majstor foto i video produkcije iz Požege  je jedan od tih originalnih autora čiji  radovi imaju jednu osobenu upečatljivost. Kako je za umetnike možete upoznati gledajući šta rade, ovog izuzetnog stvaraoca lako “čitamo” kroz  izrazit senzibilitet za izdvajanje detalja i pronalaženje nečeg misterioznog, gotovo nadrealnog  čak i u svakodnevnim scenama iz „običnog“ života. Sreten nam je, kroz razgovor, pojasnio neke detalje svog stvaralačkog pristupa.

Vizuelno izražavanje u nekoj gruboj definiciji podrazumeva ličnu ekspresiju objekata i pojava. Šta bi ti , iz svoje perspektive još dodao kao bitne odrednice?

– Mislim da je kod bilo kog vida izražavanja najbitniji osećaj; neki unutrašnji glas koji govori da li  je nešto  dobro ili loše. Kod mene to baš i nije glas – više je unutrašnja slika koju vidim. Dok  radim,   uopšte ne razmišljam o pravilima – osećaj je to što me vodi, i na kraju, on je jedini  zaslužan za krajnji rezultat. Objekti i pojave koji se potom nađu na mediju  su jednostavno tu i  takvi su, jer su prošli kroz filter mog osećaja.

Vizuelni umetnici ističu da je atmosfera jedan od bitnih elemenata slike, fotografije, kadrova? U čemu se ogleda „atmosfera“, odnosno, šta je zapravo čini?

-Možda je to mogućnost da se prikaže nešto što možda i nije bilo vidljivo na snimanju, ali se našlo u snimljenom kadru. Ponekad je to izvodljivo kroz odgovarajuću kompoziciju kadra. Ako bih se našao u situaciji da treba da izaberem jedan kadar od svih koje  sam snimio na prošlogodišnjem Arlemm-u, onda bi to bio ovaj. Atmosfera neke slike iz kasne  Renesanse ili ranog Baroka… Tu su muzika, mladost, želja za znanjem, pokret, trzaj… Tu se   ukrštaju linije prošlosti i sadašnjosti…Drugi primer je fotografija koja je nastala prilikom boravka na Svetoj Gori. Decembarski dan, sve je bilo sivo, isprano, nedopadljivo. Poigravanje sa koloritom je iznedrilo nestvarnu  atmosferu, kao da je u pitanju scena iz Tolkinovog „Hobita“.

Odabrana scena sa Arlemm-a

Ne zanemarujući pomalo vulgaran i banalan izraz da je film „niz pokretnih slika“, a imajući u vidu i istoriju i nove pristupe „pravljenju“ filmova, onakvih kakve ti radiš, šta je za tebe najbitnije prilikom snimanja i montaže?

-Prvi uslov je potpuna sloboda stvaranja, bez ikakvog ograničavanja. Bilo kakav limit utiče  na to kako ću se osećati dok radim; a, od toga kako se osećam, potpuno zavisi krajnji rezultat. Drugi uslov je prostor. Skučen prostor direktno utiče i na slobodu stvaranja, jer se fizička teskoba prenosi i na duhovno polje. Treći uslov je vreme. Ako ga nemam dovoljno, sve i da su  prva drva uslova u potpunosti ispunjena, javlja se strahovit pritisak koji negativno utiče na krajnji ishod.  Kada je montaža posredi, javlja se i četvrti uslov – strpljenje. Vremenom mi je  postalo jasno  da stepen strpljenja koji posedujem, omogućava bavljenje isključivo kratkim formama.

Znamo te kao autora vrlo efeknih kratkih filmova koji po dužini spadaju u kategoriju spotova? Na koji način teče tvoje razmišljanje kada nešto radiš u smislu: šta sve da stavim u tri do pet minuta, recimo? Šta je to čemu posebno posvetiš pažnju i na koji način selektuješ materijal: i na terenu, i kasnije u montaži?

– Dešava mi se da kada sam zadovoljan materijalom snimljenim na terenu, u montaži se stvari   okrenu, jer tek tada otkrijem nedostatke koji me frustriraju. Srećom, stvari su češće drugačije  – na terenu ne budem baš zadovoljan materijalom i „otkrijem“ ga tek u montaži. Selekcija  materijala uglavnom teče po ustaljenim šablonima. Jedan deo kadrova se neupitno nađe u  izmontiranoj verziji. Drugi deo u startu odbacim, a treći deo ostane da o njemu razmislim.          Nakon slaganja kadrova, neretko u nekoliko različitih verzija, najčešće ostane onako kako sam u prvoj verziji postavio. Ponekad se desi da ne mogu da odlučim da li da određeni   kadar  ostavim ili izbacim. U takvim situacijama mi na pamet padne priča jednog našeg   dokumentariste, koji je radio na filmu u kome je u nekim scenama imao snimke svoje majke.     Film još nije bio završen, a njegova majka je umrla, i on je, pošto poto hteo da te snimke  zadrži u filmu. Snimci su odskakali od priče, nikako se nisu uklapali u celinu, ali on nije   odustajao. Kada je probio sve rokove i kada je shvatio da je u ćorsokaku, jednostavno je  presekao – snimke na kojima je njegova majka je izbacio iz filma. I to je to.
Pri izboru kadrova, na prvom mestu se vodim estetskim, a potom informativnim  kriterijumima. Zanatski kriterijumi – tehnička ispravnost kadra, pokreta, oštrine, svakako   treba da budu zadovoljeni . No, često se dešava da iskoristim i neke zanatski loše snimljene kadrove, jer je u njima zabeležena neka jasna i bitna emocija; kako bi Kusturica rekao: „Svoje           neznanje sam koristio kao oblik znanja.“

Hilandar

Deo si ekipe koja je dala svoj doprinos promociji Arlemm-a. Zašto Arlemm- lični stav i šta je za tebe, lično i profesionalno najveći utisak koji prenosiš publici kroz video zapise?

– Iako se bavim vizuelnim umetnostima, mišljenja sam da je muzika najrafiniranija od svih   umetnosti, da zauzima neprikosnoveno prvo mesto. Ona je najneposrednija, sveobuhvatna,  sveprožimajuća… Muzika je i najopipljiviji relikt prošlosti.  Kao čoveku koji je zaljubljen  prvenstveno u ranu muziku (Srednji vek, Renesansa i Rani Barok), interesovanje za muziku   nije moglo da se zadrži samo na tom unutrašnjem doživljaju, pa sam više godina unazad  sarađivao sa Centrom za ranu muziku „Renesans“ iz Beograda, davajući svoj doprinos  promociji rane muzike kroz vidove vizuelne umetnosti  kojima se bavim. Saradnja sa „Renesansom“ je dovela i do saradnje sa pojedinim ansamblima, orkestrima, muzičarima,   dirigentima iz zemlje i inostranstva, a koji se bave ranom i umetničkom muzikom. Saradnja  sa Arlemm-om je samo  logičan nastavak svega toga. U profesionalnom smislu, uslovi o kojima sam prethodno govorio, a koje u potpunosti zadovoljava Arlemm, učinili su da ti kratki  video zapisi izgledaju tako kako izgledaju. S druge strane, odnos organizatora prema    manifestaciji, doza nepresušnog entuzijazma, istrajnost koja ne jenjava već 8 godina, su sve ono što čini da mi saradnja sa Arlemm-om predstavlja, bez preterivanja, istinsko zadovoljstvo!

M.Nikolić/ Intervju sa Sretenom Vukovićem rađen je i objavljen u časopisu Arlemm-a 2018.; Naslovni foto: Milica Đorđević