Umetnost

Slovenska mitologija-Nemušti jezik

Posted: 2. januara 2018. u 21:48   /   by   /   comments (0)

Priredio: Slobodan Mitrić

Nemušti jezik, jezik kojim govore životinje i bilјke, čoveku dostupan samo u izuzetnim prilikama. Kod Srba se još naziva nemučki jezik (Podrinje), nemučni jezik (Homolјe), bezmitni jezik (Hercegovina); kod Crnogoraca – njemuški jezik (Kuči); kod Hrvata – nemučni jezik (zap. Hercegovina), nijemi jezik (Karlovac); kod Makedonaca – nemski jazik (Maleševo), itd..

Verovanja i pripovetke o tome kako čovek stiče sposobnost razumevanja jezika životinja i bilјaka sreću se kod svih Slovena. Od ovoga se razlikuje sporazumevanje junaka sa životinjama, bilјkama, predmetnim svetom i mitološkim bićima u pripovetkama, epskim pesmama i nekim drugim folklornim žanrovima. Takođe, ovde ne pripada podražavanje („prevođenje“) glasova ptica i drugih životinja. Po jednom verovanju iz Crne Gore, pre potopa je sve što četvoronoške hoda moglo govoriti kao i lјudi, ali im je potom Bog dao drugi jezik, kojim ne mogu da govore, ali mogu između sebe da se sporazumu. Nekad je i čovek znao nemušti jezik, ali je s prvim grehom tu sposobnost izgubio. Po jednom verovanju iz Bosne samo dobar čovek može, jednom u godini – na Blagovesti, čuti nemušti jezik. U Slavoniji i Sremu se verovalo da uoči Božića domaće životinje vode razgovore o tome da li će njihov domaćin biti živ i da li će biti srećan u idućoj godini; po verovanju iz okoline Karlovca, stoka razgovara uoči Ivanjdana, žaleći se na loše postupanje domaćina ili domaćice. Sposobnost razumevanja nemuštog jezika čoveku može dati zmija, sasvim retko druga mitološka bića (vile, đavo); tu sposobnost može steći zahvalјujući semenu paprati koje je ubrano noću uoči Ivanjdana, ili pomoću čarobnog pileta, ili tako što će pojesti ribu, čarobne jagode itd. Na osnovu verovanja i pripovedaka, čovek može ovladati nemuštim jezikom tako što će mu tu sposobnost darivati zmija kao nagradu za učinjeno dobro delo ili ako uspe da uhvati belu zmiju, da je skuva i pojede komadić mesa ili popije odvar od nje. Po rasprostranjenom pripovednom sižeu, čovek spašava zmiju iz požara i od njenog oca, zmijskog cara, ili od nje same na dar dobija sposobnost razumevanja nemuštog jezika.

Mogućnost razumevanja nemuštog jezika čovek je mogao steći i kada bi stavio u usta dragi kamen, koji je u ustima držala zmijska carica (bug.); ili ako bi dobio od zmijskog cara magični prsten, koji je ovaj držao pod jezikom (bug., mak.). Verovanje i pripovetke o tome da se jedenjem skuvane bele zmije stiče sposobnost razumevanja nemuštog jezika, postoje kod svih slovenskih, kao i mnogih drugih evropskih naroda. Ovakva verovanja pominju se i u delima starogrčkih pisaca i filosofa. U slovenskim predanjima najčešće se pripoveda o čoveku (slugi, zaroblјeniku, putniku, dečaku) koji je slučajno probao nepoznato varivo, koje je vrač ili neko drugi spremio za sebe, i tako dobio sposobnost razumevanja nemuštog jezika. Po ukrajinskom predanju, Kozaka koga su uhvatili Tatari, njihov vrač je jedne noći poveo u šumu; tamo je vrač uhvatio zmiju i skuvao je u deset voda. Kozak je uspeo da pojede komadić mesa od te zmije i, na povratku, začuo govor stepskog bilјa – svaka bilјka je govorila od koje bolesti leči.

Po predanju iz okoline Jajca u Bosni, neki putnik je naišao na dva čoveka koji su nešto kuvala u loncu. Probao to varivo i trave su mu počele govoriti od kojih bolesti leče. U loncu je bila skuvana bela zmija. Po slovenačkom predanju, momak je prekršio obećanje i otkrio lekaru jamu u kojoj se izlazila bela zmija, koja mu je prethodno poštedela život kada je tamo upao. Lekar ubija belu zmiju da bi se domogao njenih kostiju. Momak sakriva jednu kost koja mu omogućava da usput čuje i razume govor ruže. Po predanju iz Hrvatske (Brod na Kupi), mogućnost razumevanja nemuštog jezika mogla se steći samo od skuvanog srca bele zmije uhvaćene ispod leske na kojoj raste imela, tzv. leskove zmije. U Podrinju su verovali da belu zmiju treba podeliti na tri dela i odvojeno kuvati glavu i trup. Da bi čovek razumeo nemušti jezik trebalo je da okusi čorbu od kuvane glave i meso od trupa, itd. Po ruskom verovanju, ako se istopi mast od bele zmije i njome premažu oči, čovek dobija sposobnost da vidi gde se nalazi skriveno blago. Da bela zmija nije obična zmija, govori predanje iz Hrvatske (Kotari). Radeći na njivi, čovek je naišao na belu zmiju: štapom jy je udarno po glavi, ali je zmija uspela da pobegne ka plotu. Posle godinu dana taj čovek se obreo u Italiji: u blizini grada Loreta susreo je mladu gospođu s povređenim okom, koja mu je rekla da je ona u stvari ona bela zmija koju je udarno štapom. Dala mu je svileni nojas da ga ponese ženi, kad se bude vraćao kući. Čovek je ženi predao pojas, ali je ona, čim se njime opasala, pala mrtva. Po svoj prilici, bela zmija predstavlјa htonično („znajuće“) biće, poput mitoloških pokrovitelјa mesta (kućna zmija).

U jednom predanju iz Crne Gore (Kuči), junak ubija aždaju koja je ranila njegovu posestrimu u nogu dok se kupala u jezeru; vila junaka obdaruje „njemuškijem jezikom“, ali pod uslovom da tajnu nekom ne kaže, inače će odmah umreti. U srpskoj pripoveci iz Hrvatske, mladić spasava mladog đavola od vuka, pa ga ovaj odvodi kod svoga oca koji mu na poklon daje burmu. Prolazeći kroz polјe, mladić „čuje sve što koja trava divani i šta divane tice, i sve što god koja nijema stvar divani sve razumije“ (Čajkanović; SNP: 219). Vezivanje motiva o dobijanju nemuštog jezika za đavola posledica je poznog gomilanja funkcija uz ovaj mitološki lik, funkcija koje su nekada pripadale drugim mitološkim bićima. Neprijatelјstvo đavola i vuka, postoji kao poseban motiv u okviru etnoloških predanja (vuk). Prema starijem obrazcu formiran je i motiv jedne srpske pripovetke gde car ovladava znanjem nemuštog jezika, pošto pojede ribu. Sluga iz znatiželјe proba komadić te ribe, pa i on dobija sposobnost razumevanja jezika bilјaka i životinja, što mu kasnije omogućava da reši teške zadatke i da postane car (Čajkanović; SNP: 238-241). Primer iz pripovetke o čobaninu koji pojede jagode i od tog trena počinje da razume jezik zemlјe (Čajkanović; SNP: 50-52) već prelazi u motiv o čudesnom sredstvu u širem značenju, koji se često javlјa u bajkama.

U Srbiji (Petrovac na Mlavi) postojalo je verovanje da se razumevanje nemuštog jezika može ostvariti preko čarobnog pileta. To je u stvari, „uslužni“ demon koji čovek izleže iz jajeta, noseći ga sve vreme ispod pazuha, i poštujući zabranu ćutanja. Ovakva bića poznata su i kod drugih slovenskih naroda: up. bug. mamnik, hrv. macić, cikavac itd. Kod više slovenskih naroda sreće se verovanje o čudotvornoj moći cveta ili semena paprati. Tim verovanjima je zajedničko shvatanje da paprat cveta samo jednom u godini i to u noći uoči Ivanjdana i da odmah zametne seme. Do cveta i semena teško je doći, jer ga oberu veštice, zduhači, đavoli.

Da bi se čovek domogao cveta paprati, po verovanju iz okoline Bara, treba da sedne u paprat uveče, pred Ivanjdan, i da maše jataganom crnih korica oko sebe. Samo tako će uspeti da ugrabi nekoliko Cvetova. Ako ih drži uza sebe, razumeće govor životinja i ptica.

Literatura:
Georg. BNM: 63, 358; Gura SŽ: 327; Duč. ŽOK: 274; Đorđević D. M., Srpske narodne pripovetke i predanja Leskovačke oblasti, SEZb XOV, 1988: 195-196; Đop. PVP 2: 93, 175-178; ZNŽO1/1896: I, 101, 230; Kar. SD Š: 56-59, 511513; Kel. BPSL 1997: 116; Marin. NV 1994: 165, 168; Palavestra V, Narodne pripovijetke i predanja u okolini Listiće, GZM, Etnologija, n. s. XXIV/XXV, 1970: 341; Palavestra V, Narodne pripovijetke s Kupreškog polja i s područja jajačkog sreza, Bilten Instituta za proučavanje folklora 2, Sarajevo, 1953: 292; Penušliski K., Maleš u Pijanec ΠΙ, Maleševski folklor, Skopje, 1980: 242-245; RDS: 191; Čajkanović; SD 2: 436-443; Čajk. SNP: 50.52; 216-221, 238-241, 471, 521-522; Čubinsьkiй P., Mudrgstъ βίκίβ, kn. 1, Kšv, 1995:207.
Lj. Radenković.

Tekst, uz saglasnost autora, preuzet sa: https://www.facebook.com/mitri.boki/posts/158926054731190