Umetnost

Slobodan Trkulja: Roditelj je taj koji je odgovoran za vaspitanje deteta

Posted: 6. novembra 2017. u 23:01   /   by   /   comments (0)

Slobodan Trkulja, multiinstumentalista, umetnik, stvaralac dostojan epiteta „muzički genije“ ne samo da je vratio etno muziku  u naše muzičke izbore pomirivši različite ukuse- spojivši tradiciju i savremeno stvaralaštvo na jedan prefinjen i nenametljiv način, već je i jedan od onih koji ne ističe svoj humanitarni i edukativni rad sa decom u prvi plan. Takođe, Trkulja je jedan od onih „slavnih“ koji čuva svoju privatnost, a decu odgaja dalje od gradske gužve, i trudi se da ih sačuva od loših uticaja od na koje se žali većina roditelja a prouzrokovani su savremenim načinom života. O vaspitanju dece, onako kako on to čini u kući, razgovarali smo na „Decifestu“ u Požegi kada je održao dva koncerta u istom danu: za decu predškolskog, i onu malo starijeg uzrasta.

-Roditelj sam sedam godina i imam tri divne ćerke, a supruga i ja se trudimo, s jedne strane da im usadimo osećaj odgovornosti, a da, s druge strane, zadrže osećaj radosti. Radost i odgovornost su dva ključna momenta, i ako dete zadrži onu dečiju radost, a da istovremeno ima odgovornost u nekim svojim postupcima, onda to, čini mi se, predstavlja ključ dobrog vaspitavanja. Po nekim teorijama koje govore o vaspitavanju dece, to potpada po onaj autoritativni model. Inače, te teorije razlikuju tri pristupa vaspitavanju dece, a govorim o knjizi Zorana Milivojevića koji iznosi da se deca vaspitavaju po osnovu autoritativnog, autorativnog i permisivnog modela. Za razliku od permisivnog modela u kome je najbitnije da „se svi volimo“ i detetu se dopusta sve, autorativnog u kome se dete vaspitava po principu naređivanja i ispunjavanja direktiva roditelj, dete ne pokazuje emocije i podrazumeva se da su osnovni: red, rad i disciplina, i po kome smo se vaspitavali većina od nas iz generacije, ovaj treći model smatram da je najbolji jer ima dobre strane i jednog i drugog. Tako se i mi trudimo da našu decu vaspitavamo u jednoj radosti koja dolazi iz ljubavi, iz osećaja da deca znaju da ih volite i da se u svakoj situaciji mogu osloniti na vas, da ne zamerate kad nešto pogreše..- pričao je Slobodan o spoju nauke i prakse, davši tako na znanje da roditeljstvo predstavlja ne samo Bogom danu sposobnost , već zahteva i neko dodatno teorijsko „usavršavanje“. Da treba biti ne samo stručno „potkovan“ , već i korigovati uz decu i svoju prirodu i navike u cilju što uspešnijeg oblikovanja budućeg čoveka, ovaj naš muzičar potkrepio je  rečima:

– Deca su bića koja svaki dan uče, i treba da uče nešto novo, nekada to ne rade brzinom kojom bismo mi voleli, posebno kad uzmemo u obzir naše sadašnje načine života koji je dosta brz, pa često bude i ishitrenih reakcija roditelja koji imaju „istanjene živce“. Ona  imaju svoj tempo i treba ga poznavati, treba poznavati i dete, pričati „njegovim jezikom“, rečima koje oni razumeju, i sve to sa puno ljubavi. Takođe, kada se povuku granice: dokle dete sme, šta ne sme, dokle je ta granica, onda se toga treba čvrsto držati. Isti je princip i kod kažnjavanja dece. Kazna može biti oduzimanje igračke ili slanje u krevet ranije, ali ako dete ne posluša jednom, drugi put, već treći put morate reći da će biti primenjena određena mera: prestaćeš da se igraš, dobićeš dodatni zadatak, ili već šta se od  „kazni“ izabere i za koju roditelj smatra da je ispravna. Kaznu morate mudro izabrati , jer ako dođe do toga da je primenite, odnosno da njom branite granicu ponašanja deteta koju ste postavili, onda je morate i primeniti, i morate izdržati do kraja bez obzira na sve. Primetio sam  da su sretna deca: deca koja znaju granice.Probaće oni i da ih pređu, i da ih eskiviraju, i sva inteligentna deca to rade, ali su i roditelji dovoljno inteligentni da znaju da su određene stvari deci potrebnije nego nama:mi to ne radimo zbog nas, mi to radimo zbog dece. Deca koja su ljuta, besna, koje ispoljavaju neke neartikulisane emocije, nemaju taj „krug“ u okviru koga se kreću. Ona, generalno, vole ustaljene stvari, rutine, tipa: ujutro kad se probudiš, umivaš se , pereš zube,  doručkuješ…to što ima neki red. Te stvari i dnevni ciklusi pre škole, posle nje, uveče ..ulivaju im sigurnost zato što znaju šta ih čeka, koje korake treba da urade, i onda ih rade ne način na koji su naučili da je najbolji. Kada ne postoji ta vrsta discipline, kada je „sve u vazduhu“, decu to zbunjuje. To je ukratko naš model vaspitanja dece, a čitamo dosta u sjajnim novim knjigama o roditeljstvu detaljna objašnjenja koje se vrste emocije kod dece javljaju u raznim situacijama. Informacije su sada dostupne svima, pa svaki roditelj koji to želi, lako može da pročita razne stvari i da se i on u toj svojoj  ulozi edukuje i usavršava. To je prvi korak, a drugi je: uspeti sve to primeniti u ovom našem svetu, svetu obaveza u kome živimo. Ni mediji nam nisu mnogo naklonjeni, ne pomažu u vaspitavanju dece, društvo je dosta promenjeno, ali imam utisak da mi, tiha većina, obični ljudi koji ispunjavamo svoje obaveze iz dana u dan, održavamo i širimo ljubav u okviru naše porodice, ali  i šire. Imam utisak da sam deo te većine koja u odnosu na decu slično razmišlja i slično gradi svoju porodicu.Svoju porodicu i decu držim dalje od medija, tako da nikad nećete videti da držim svoje dete negde u novinama ili na televiziji, i kao: mi smo danas radili to..To nije vest, vest je kad odem u Kinu i tamo nastupam, a a što se tiče svoje porodice, trudim se da sačuvam tu našu intimnu privatnost.

Na temu o kojoj se javno, u većoj meri i privatno raspravlja: promenu odnosa u porodici i formalnim aktima uređenja porodičnih odnosa uvođenjem kategorije nasilja u porodici, potom, takođe zakonskih uredbi koje štite učenike u školi od nekih postupaka i ponašanja pedagoških radnika, za razliku od ranijih generacija kojoj i sam pripada, Slobodan Trkulja rekao da se kao i po mnogim, i po tom pitanju „delimo u tabore“:

-Meni deluje da se zbog priče o nasilju u porodici, vrši nasilje nad porodicom.To je moje viđenje ove savremene situacije. Logično je i normalno da država, od kad postoji, radi na tome da se ukućani brane od nasilja. Ako suprug udari ženu, u slučajevima maltretiranja, a postoje ljudi koji su agresivni , razdražljivi i ne mogu da kontrolišu svoje emocije pa ako ih ispoljavaju na način koji nije društveno prihvaćen i prihvatljiv način, logično je da država treba da reaguje. Zbog toga i postoje organi reda, socijalne službe, država…S druge strane, novim uredbama, uvodi se preterivanje vezano za zaštitu dece. Takođe, vezano za ovu temu: upoznao sam se i sa nekim groznim priručnicima namenjenim vaspitavanju dece u vrtićima gde se govori o tome kako decu treba učiti i šta je to što treba da znaju. Deca treba da budu čedna. Ne treba decu seksualizovati od osnovne škole: objašnjavati im šta je ovakva ili onakva vrsta odnosa..Na taj način se, na jedan perfidan način pokušavaju uvesti neke vrednosti koje ne pripadaju ni ovom veku, ni ovoj civilizaciji: da se mladim ljudima, ljudima koji se tek formiraju unapred nameću neke stvari. Nisam, kao ni 99,9 posto stanovnika ove zemlje, pobornik tih stvari, osim neke male grupacije koja se pravila izradom takvih udžbenika. Kao i mnogi roditelji koji su reagovali na takve udžbenike, zastupam mišljenje da treba jako paziti na koji način se deca izlažu takvoj vrsti sadržaja. Generalno imamo problem i kad je dostupnost svih informacija u pitanju: dovoljno je da dete ode na nečiji kompjuter i uđe u svet svega i svačega. To nam ne ide na ruku, ali roditelji su ti koji postavljaju granice, oni su ti koji deci objašnjavaju šta i kako: šta je u redu, šta nije, šta je ispravno, a šta obrnuto od toga, i nema tog tipa deteta koje neće osetiti, znati, kada se nešto dešava: da li je to ispravno ili ne. S druge strane, deca jesu povodljiva. Dete je dete do neke petnaeste, šesnaeste, pa treba taj proces učenja dug deceniju i po sprovesti na način koji je krajnje pažljiv , razuman i razborit: biti uz dete, da bi se stvari koje ispunjavaju kriterijume vrednosti artikulisale na pravi način.

Javnost je takođe podeljena i kada je u pitanju obavezna vakcinacija dece, a Trkulja o tome kaže:

-Što se te teme tiče, čini mi se da je to jedna od onih „večitih dilema“. Nisam siguran da su informacije kojima baratamo dovoljne. Postoje jaki argumenti „za“, ali i jaki argumenti „protiv“. Razumem da je zbog dece važno da opšta imunizacija bude zastupljena, i da su zbog toga neke bolesti, navodno  iskorenjene, ili smanjene: drže se pod kontrolom. S druge strane vidim da i strana koja je „protiv“ ima prilično jake argumente, pa i jedni i drugi, u zavisnosti od ugla sagledavanja deluju prilično uverljivo. Zanimljivo mi je da, recimo u Holandiji , vakcinisanje nije obavezno. Na tu temu sam pričao sa jednim kolegom iz Holandije: njima daju vakcinu i  oni je daju detetu. Ne postoji medicinska sestra ili lekar koji će dati vakcinu detetu: vi birate i vi lično dajete. Meni to deluje kao situacija u kojoj se država izmiče: ne meša se. Smatram da je potpuno u redu,u demokratskom društvu, ljudima dozvoliti da biraju: ostavite stvari onakve kakve jesu, recite zašto je dobro, zašto nije, pa neka ljudi izaberu. Jedino to mi deluje kao ispravan izbor. Naravno, uvek postoji ona priča: jedni su vakcinisani, drugi nisu, pa postoji opasnost da se ova druga deca razbole. Moj prijatelj, Nemac Italijanskog porekla koji živi u Švajcarskoj, a oženjen je Islanđankom, nije vakcinisao svoju decu, a koja su jedra, zdrava, fantastično fizički razvijena za svoj godine, trče, skaču, bave se sportom, sviraju: deca, nadarena i izuzetna. To je , recimo jedan od primera za koje lično znam da dete nije zaštićeno, ali su super: zdravi, ništa im ne fali, svi rezultati, na svim testovima- odlični, sve normalno. Onda mi to postavlja i pitanje da li je naša obavezna vakcinacija potrebna. Nije na meni da savetujem, posebno ne na meni, ali vam govorim način na koji promišljam, kako gledam na stvari, i smatram, podvlačim, da bih voleo, i smatram da je ispravno,  da država dozvoli da roditelji sami izaberu: da li hoće da vakcinišu svoju decu, ili ne.

Gotovo uvek kada se govori o sadašnjem pretežnom muzičkom ukusu, za koji većina smatra da je nametnut, posebno uz pomoć medija,  loš i štetan po obrazovanje i ponašanje i dece i odraslih,  Slobodan Trkulja ističe da je spas u tome da individua „pazi čemu se izlaže“:

-Kao što vodite računa o svom automobilu: kakvo ćete gorivo da stavite u njega, da li je sa aditivima ili bez, kao što vodite računa o tome kakvu hranu unosite u sebe: da li je prskano, čisto, ispravno..tako moramo voditi računa i o muzici kojoj se izlažemo. Zamislite samo ove naše uši koje sve čuju, i sve upijaju, čemu su sve one izložene u toku dana: količini buke, raznih zvukova, agresivnih, ovakvih ili onakvih i kako se to sve odražava na naše raspoloženje. Nekada je dovoljna samo jedna lepa reč koju čujemo pa da se osetimo toplo, divno, srećno i radosno, a onda sigurno i znate koliko lepih raspoloženja izaziva neka lepa i skladna melodija. Čak i različit ton, način na koji kažete jednu misao može izazvati unutar nas različite emocije. Dostupnost tehnologije, mogućnosti njenog korišćenja, dostupnost koncerata koji nisu više samo privilegija manjine, sve nam to daje mogućnost da sami biramo čemu ćemo se izložiti i kakav ćemo muzički sadržaj uneti u sebe. Ljudi to ranije nisu imali i bili su prinuđeni da slušaju samo ono što im je, recimo na par radijskih ili televizijskih programa ponuđeno, da čekaju mesecima na jedan kocert. Zato kažem: imamo različite sadržaje, ali i bezbroj mogućnosti da ih pustimo „unutar sebe“, tako da, onako kako vodimo računa , recimo o automobilu ili i hrani, možemo da biramo i muziku.

M. Nikolić