Društvo

Skenderbeg za pet evra

Posted: 17. oktobra 2017. u 19:08   /   by   /   comments (0)

 U zemlji mercedesa

Autor: Boban Markotić

Uvek poželim da vidim još neki deo velike balkanske zemlje. Tako i ovog oktobra, boraveći sedam dana, deseti put na obalama Ohridskog jezera, sa prijateljem i vozačem  Senadom uputili smo se u Kruju, regiju u  središnjoj Albaniji, malo istorijsko,  kulturno i mondensko  mesto gde je rođen srednjevekovni feudalni junak Skederbeg…  Na putu od granice posetili i najveće gradove Tiranu, Elbasan, Drač i mnoga sela, gde se ljudi prepoznaju po duši…

Porodica našeg prijatelja i domaćina Senada živi u Strugi, gradu na obalama Ohridskog jezera.  Još od kraja  sedamdesetih radio je u tada društvenom autobuskom preduzeću „Jugotrans“  iz Struge prvo kao kondukter,  pomoćni vozač i na kraju- vozač na linijama za Skoplje i Beograd. I to u vreme nam se zajednička federacija republika  zvala SFRJ,  i kada se  ovuda prolazilo bez ikakvih zadržavanja i problema.  I tako sve do polovine devedesetih godina kad  je privatizacija sustigla i njegovu firmu koja menja ime u „Vakčare – Struga“.  Posle dugogodisnjeg rada i iskustva  prelazi u privatnike i osniva sopstvenu kompaniju za prevoz putnika „SENAD TURS“  gde u proces rada uključuje i svoja dva sina.  Danas posle dve decenije  njegova vozila krstare putevima cele regije, stižu i do Zlatibora, Soluna, Atine, Drača a u svojoj opštini organizuje školski prevoz dece i linije za Tetovo i Skoplje.  Iznad svega prijatni i vredni ljudi.  Senadova supruga brine o domaćinstvu,  njihove dve ćerke zavrsile su farmaciju odnosno stomatologiju na Univerzitetu u Skoplju.  To je ono što nas je privuklo da već deceniju održavamo prijateljstvo sa Senadom i njegovom porodicom.

U Ohrid  stižemo posle dvanaest sati vožnje i pređenih 640 km iz Beograda udobnim autobusom,  koji je usput svraćao u brojne gradove i naselja zbog čega se putovanje i odužilo.  Sa kraćim pauzama i minimalnim zadržavanjem na granici putovanje traje do osam sati.  Kada sam prvi put putovao u Makedoniju u septembru 1990. godine sa školskom  ekskurzijom u osmom razredu,  putovanje iz Užica trajalo je ceo dan i celu noć,  putevi kroz Tetovo,  Gostivar i Kičevo bili su dosta skromniji nego danas.  Sada moderni autobusi, dobri putevi, odlična signalizacija i brojne naplatne rampe za putarinu i marljivi putari koji dovršavaju poslednje kilometre novog auto  puta iz Tetova ka Ohridu.  Autobuska stanica iz centra izmeštena je na periferiju ovog najpoznatijeg turističkog mesta Makedonije.  Senad je došao sa novim  plavim mercedesom i prevezao nas do vile „Ginjek“ gde smo se smestili u srcu Starog grada.  Uveče smo otišli u restoran „Makedonska sofra“ na večeru gde smo dogovorili plan poseta. Sutra je subota, Senad pita gde će danas vozi…

Dragulji Kruje…

Osvanulo je sunčano  jutro.  Vozimo se dvanaest kilometara do graničnog prelaza Kafasan.  Uz uobičajene carinske formalnosti prelazak kratko traje.  U Albaniji novi magistralni putevi, ostaci nekadašnjih bunkera  zasejani su u pograničnom pojasu i kroz veća naselja.  Na ovoj magistralnoj saobraćajnici saobraćaj  je  izuzetno živ,  ali i isto tako i pored nje.  Brojni meštani  kraj puta nudiće vam vreće krompira, luka,  bostan,  smokve, nar,  med,  ajvar i pindžur u teglama.  To se prodaje turistima. Nema veze ako ne razumete albanski. Odgovoriće vam ili na makedonskom,  bugarskom,  hrvatskom,  srpskom, italijanskom jeziku zavisno kako im se obratite.  Na kraju će vam zahvaljivati ako šta kupite.  U istorijsku Kruju stižemo posle dva sata vožnje.  Udaljena je tridesetak kilometara od Tirane i smeštena imeđu  planine Kruje i reke Ishem.  Danas broji oko  20.000  stanovnika.  U opštini na vlasti je Socijalistička partija Albanije. Malo mesto prepuno je autobusa.  Najviše bugarskih,  poljskih,  ruskih i grčkih,  kao i hrvatski autobus iz Zadra.  Stotine turista okolo u pratnji  svojih vodiča.  A onda famozna stara čaršija . U novom ruhu dabome.  Šetajući  starom kaldrmom srećemo goste koji  kupuju razglednice Skenderbega,  suvenire sa njegovim likom i probaju originalne orijentalne kulinarske  specijalitete uz nezaobilazno fotografisanje.  Tako sam i ja u maloj ašcinici prvi put „sjeo“ za siniju,  video kako se „kuha pita ispod peke“ ( sača ) i uz zvuke tambure i saza lokalnih pevača koji su nam  sevdah pjesama  „U đul bašti“  i  „Koja gora Ivo“ budili  ranu  u srdašcu.  Na moje pitanje znaju li odakle te pesme potiču i kako ih tako dobro interpretiraju na slovenskim jezicima,  kažu da su rado slušali radio i televizijske emisije naročito muzičke iz Bosne i Hercegovine i zemalja cele regije,  skidali tekstove i učili se izvođenju.  Iako diskretno priznaju da ne razumeju do kraja tekstove samih pesama.  Objasnih im samu „geologiju narodne pjesme“  –  sevdalinke o najpoznatijim pevačima,  kompozitorima i orkestrima  i da je pesmu „U đul basti“ snimila i pevala sada već pevačka legenda Nada Mamula dok je kompozitor iste čuveni Jozo Penava koji je vodio i Tamburaški orkestar RTV Sarajevo.  Dok je ova druga  „Koja gora Ivo“ najpoznatija hercegovačka narodna pesma.  Naravno interpretacije naših muzičara delovale su više mediteranski, razdragano.  Njihova zanosna muzika privlačila je sve više turista i tada sam stvarno bio ponosan na naše muzičke domaćine.

Udišući vlažni morski vazduh,  po malo opijen svetlošću i  zvucima sevdaha izbijamo na staru čaršiju.  Kujundžiluk sa ćepancima, magazama, kulama i spomenicima kulture iz pred osmanskog i osmanskog perioda predstavljaju celinu potpuno sačuvanu od uticaja novog.  Svi rade,  dobro zarađuju,  svi nasmejani i raspoloženi.  Serdžade,  vezovi,  srebro i zlato,  suveniri i govori sa Hodžinim, Staljinovim,  Lenjinovim i Mao Ce Tungovim likom,  njihove memoarske knjige i odlikovanja iz komunističkog vremena možete pazariti uz neizbežno cenkanje. Skenderbegov  konjak  i  lozu kupili smo vrlo povoljno.  Original konjak u kutiji dostojan škotskog viskija kupili smo za po pet evra.  Znajući o kakvoj se „poslastici“ radi i da ga obožavaju moji prijatelji uzimam šest boca. I jednu domaće loze, koja je uverili smo se na licu mesta dobra,  čista i bez šmeka…

Glavna  atrakcija u mestu je Skenderbegov muzej koji je otvoren 1982. godine i nacionalni  Etnografski muzej iz 1989. godine.  Impozantno  zdanje muzeja nalazi se u nekadašnjoj tvrđavi ovog albanskog nacionalnog junaka iz srednjeg veka  koji je ovde i rođen  1405. god kao  Gjerg  Kastrioti  Skenderbeg.  Opšta postavka rađena po zvaničnoj nacionalnoj istoriografiji  prikazuje njegov privatni život i borbu ovog plemića koji je sebe nazivao i knez Albanije  protiv Osmanskog carstva koje  je četiri puta od  1443. do 1478.  bezuspešno  pokušavalo da osvoji Kruju.  U prva dva pohoda sultan Murat je lično predvodio  vojsku,  ali je morao da se povuče.  Kruja je bila pod opsadom i  1466. I  1467. god.  Veliki mural u centralnoj muzejskoj  dvorani  prikazuje  jednu  od  bitaka koju je vodio protiv sultana, dok je na komodi  ispred šlem i mač koji su kopije originala koji se čuva u Istorijskom muzeju u Beču. Tek posle smrti Skenderbega  17.01.1467 godine Kruja je potpala pod vlast  Mletačke republike,  dok je nije zauzela otomanska vojska 1478. godine u čijem carstvu ostaje sve do 1912. godine kada u nju u Prvom balkanskom ratu ulazi vojska Kraljevine Srbije o čemu svedoče i fotografije u muzeju.  Zapažena je i postavka lokalne pobune protiv Osmanskog carstva iz 1906. godine i originalna Deklaracija o nezavisnosti autonomne Albanije iz 1912.  Postavka o Drugom svetskom ratu prikazuje aktivnosti pokreta otpora Abaza Kupa protiv fašističke okupacije.

Treba reći  da veći značaj lika i dela  i mitologizacija Skenderbega počinje u drugoj polovini 19. veka  tokom nacionalnog preporoda .  Već 1898. godine rodoljubivi književnik i pesnik Naim Frašeri objavljuje knjigu  Istorija Skenderbega.  Antonio Vivaldi napisao je operu Skenderbeg.  Opevan je u narodnim pesmama i obrađen u knjizevnosti.  Kasnije u 20. veku na inicijativu Moskve 1953. godine tek osnovana albanska kinematorgrafija u koprodukciji sa sovjetima snima biografski film Veliki ratnik Skenderbeg koji je već naredne 1954. prikazan na festivalu u Kanu  gde je dobio i nagradu.  Sovjetski glumci bili su nosioci glavnih uloga  a sporedne, epizodne uloge pripale su najznačajnim imenima domaćeg  glumišta Pjetru Đoki ( 1912 – 1982 ) ,  Besi Imami ( 1928 – 2014 ) i Naimu Frašeriju ( 1923 – 1975 )…  Kopiju filma sa prevodom na slovenački,  makedonski,  bugarski,  srpski i hrvatski jezik ljubazni kustos nam prodaje za tri evra.  Sama ulaznica za muzej staje 120.leka,  što će reći 1. evro ( po zvaničnom  kursu jedan evro vredi 120. leka ) i koju ljubaznošću  domaćina  nismo ni platili. Upisujem se u knjigu posetilaca muzeja i pored gostiju iz Australije, Kanade,  Austrije,  Nemačke i Rusije hrabro upisujem i svoje ime.  U grupama turista su stari i mladi,  deca svi se dobro razumemo na engleskom.  Muzej ima prizemni deo i tri sprata koji su povezani liftom,  tri kupole i balkon na krovu odakle puca prelepi pogled na drevnu Kruju.  Sve prostorije sa eksponatima su klimatizovane i zbog vreline u letnjim mesecima.

Etnografski muzej nudi brojne eksponate domaće radinosti i zanastva lokalnog stanovnistva od srednjeg veka do danas.

Saznajemo da devedeset odsto gostiju koji  posećuju Kruju su gosti u tranzitu, dolaze iz zemalja regije. Najviše ih je iz Evrope,  Amerike,  Australije,  Japana.  U prošloj sezoni grad  je posetilo oko  600.000  turista.  Radi se na povećanju smestajnih kapaciteta, planira se i održavanje nekih kulturnih projekata,  kažu nam u lokalnoj turističkoj orgranizaciji.

Tirana simbol Majke Tereze…

Iz Kruje odlazimo u Tiranu. Prolazimo pored brojnih turističkih autobusa i automobila marke mercedes različitih godišta proizvodnje.  Naš domaćin Senad to objašnjava  tako da je mercedes ipak ovde još statusni simbol i  da nema porodice da ga ne poseduje u vlasništvu,  poredivši  vreme  iz osamdesetih godina kada nije bilo privatnih automobila u gradu, dok su se drugovi političari vozili službenim vozilima i to ruskim volgama i nesto manje mercedesima.  Za radne ljude i građane,  dodaje bio je namenjen javni gradski  i željeznički  prevoz,  a mnogi su imali svoje bicikle i   konjske  zaprege  i tako zadovoljavali svoje potrebe u saobraćaju.

Kroz razgovor polako se probijamo kroz saobraćajni  špic gradskih saobrajnica u kojim dominiraju kružni tokovi i strpljivi saobraćajci koji usmeravaju saobraćaj.

Stižemo i do centralnog Skenderbegovog  trga na kojem dominira upravo njegov spomenik.  Tu je još i zgrada nekadašnjeg  CK,  zdanje Opere,  Sahat kula po kome smo u TV Dnevniku osamdesetih prepoznavali simbol Tirane i jedina džamija u gradu koja je i kulturno –  istorijski spomenik iz osmanskog perioda.

Grad sa okolinom ima oko 800.000  stanovnika i pretvoren je u gradilište. Najviše investiraju Italijani.  Stanovnici prestonice najviše su ponosni na svog nekadašnjeg gradonačelnika Edija Ramu,  koji je sve stare zgrade okrečio veselim bojama,  pa grad izgleda kao veliki mural.  I Ramin otac je poznati vajar spomenika iz socijalističkog perioda,  koji se još uvek dobro drže s obzirom na političke okolnosti i istorijski revizionizam poslednjih 25. godina.  Šta više spomenik oktobarskim oslobodiocima Tirane  1944.  godine od fašističke okupacije u Bulevaru predsednika Džordža Buša mlađeg dobro se održava.

Usput  nas prate i jumbo plakati s likom albanske svetice, koju je još papa Ivan Pavle II,  još za života nazvao “živom ikonom milosrđa“,  istakuti su na brojnim pročeljima stambenih zgrada.  Majka Tereza  u belom, sirotinjskom sariju, koji su joj tkali njeni gubavci u Calcutti,  posmatra goste tranzicijskog grada i pozdravlja ih sa osmehom.  Sa građanima sa kojima smo razgovarali smatraju da bi svetica trebala biti zastupljena u Tirani,  jer je pomagala siromašnima i da bi možda prosjaci koji se šetaju ulicama  sigurno bili zbrinuti u njenom prihvatilištu, dok nam ulični prodavci priznaju da tranzicija iz kineskog modela socijalizma u beskompromisni kapitalizam i nije baš legla. Jedna od ulica u centru nosi ime Nene Tereze,  čije ime nosi i vazdušna luka u Tirani na čijem je ulazu podignuta i njena velika bronzana statua.

Rezidencija Envera Hodže

Usledio je  i obilazak Istorijskog muzeja Albanije koji je otvoren 1981. godine u čije su dvorište sklonjenje spomen biste Staljina, Lenjina i Marksa koje su  nekada krasile trgove glavnog grada.  Na samom ulazu u muzej je divovski granitni mozaik s motivima „narodnooslobolilačke borbe“ protiv italijanskog fašizma i odmah iza memorijalni  legat posvećen Neni Terezi.  Izloženi su u njemu dokumenti o životu i delu Majke Tereze,  te dela domaćih likovnih umetnika posvećena upravo njoj. Na spratu smo videli i postavku iz „narodnooslobodilačke borbe“ i socijalističke revolucije koja posle rezolucije SE iz 2007. godine o izjednačavanju i  osudi fašističkih i komunističkih režima u Evropi naziva  Muzej komunističkog genocida od 1944 do 1990. godine i koja je dugi  niz godina zabranjivala  posetu  Majke Tereze  Albaniji da obiđe  majku i sestru. Uopšte socijalistički sistem  predstavljen je kao totalitaran politički režim.

Tu su i eksponati iz srednjeg veka,  Osmanskog carstva,  feudalnog sistema, Prizrenske lige i albanskih ustanaka početkom 20. veka protiv turske vlasti, Balkanskih ratova 1912 – 1913 slike vojnih uprava balkanskih ratnih saveznica i formiranja Dračkog okruga od strane Beograda.  Građa govori i o velikom međunarodnom pritisku zapadnih sila i pretnji sankcijama zemljama koje su pobedile Osmansko carstvo na Balkanu da se povuku i  formiranje autonomne Albanije, koja je već proglašena u Valoni 28. Novembra 1912.

Međuratni period  govorio saradnji mlade države sa Rimom,  Atinom i  Beogradom koje su kroz ekonomske i političke aranžmane ostvarivali svoje interese.

Postavka o Drugom svetskom ratu govori o italijanskoj okupaciji i sukobu balističkog ( monarhističkog ) pokreta i

gettyimages.com

partizanskog  pokreta Envera Hodže koji je za sve godine rata imao podršku jugoslovenskog Vrhovnog štaba, Tita i zvanične Moskve.  Gledamo fotografije Hodžine  posete Beogradu 1946. godine kada je odlikovan ( kako se to tada nazivalo) i  Ordenom  narodnog heroja Jugoslavije,  posete Titovog generala Koče Popovića Tirani 1947 i 1948. godine,  grandioznu posetu sovjetskog  genseka Nikite Hruščova Tirani 1959.g  te razvoj odnosa Moskve,  Beograda i Pekinga kome se Hodža 1966. godine i priklonio optužujući Sovjete i Jugoslovene za revizionizam.

Enver Hodža  umire 11. aprila 1985. godine.  Živeo je 76. godina.  Dok pišem ove redove,  živo se prisećam sahrane i žalosti koju je za teritoriju tadašnje SFRJ, Evropu i svet prenosila današnja  Radio – Televizija Crne Gore koja je i primala direktno signal iz RTV Tirane. Iznenađujuće brzo je saopštena smrt  čoveka koji je četrdeset i četiri godine bio na čelu Albanije, jedinog pravog tumača marksizma  i lenjinizma u njegovoj staljinističkoj verziji.  Trenutak kada je dežurni lekar iznad njegove postelje konstatovao neumitnu činjenicu da su prestale funkcije mozga, što znaci da je nastupila smrt.  Izolovano ostrvo u Evropi kako je Beograd nazivao Albaniju mogla se usporediti samo sa Kambodžom  Pola Pota, gde je takođe bila proglašena samodovoljnost u svemu i svačemu a kontakti sa spoljnim svetom svedeni na minimum.  Doduše to poređenje i nije bilo sasvim tačno.  Za razliku od Kambodže  Albanija je održavala kakve takve odnose sa određenim brojem zemalja , bila prisutna u Ujedinjenim nacijama i otvorena za iskrene marksiste i lenjiniste sa Kube iz NR Kine i Severne Koreje.  Zemlja nije bila zadužena,  a svi viškovi poljoprivrednih  proizvoda, vina, rakija i konjaka  izvozili su se kako bi se dobile neophodne devize za uvoz deficitarnih proizvoda.  Z a vreme Hodžinog života specijalni izveštač jedno vreme bio je i  Pero Zlatar novinar zagrebačkog Jutarnjeg lista koji je o svojim utiscima iz “zemlje orlova“ objavio knjigu 1984. godine. Napisao je i knjigu o Enveru Hodži.  Čuvena je Hodžina opaska zvaničnicima u Beogradu – „ Da je lako graditi socijalizam američkim dolarima“ ( misleći na preterano zaduživanje federacije ) i druga proročka uz TV prenos  Titove sahrane u Beogradu –  „Da su dani i godine jugo federaciji odbrojani“…( citat iz Hodžinih memoara ).

Sahrana Envera Hodže podsećala je u svemu na Titovu u Beogradu,  pet godina ranije,  samo bez ijedne strane delegacije.  Ni strani novinari nisu bili pušteni ovom prigodom.  Sovjetski telegram saučešća vraćen je kao neprihvatljiv.  Dok je administraciji  predsednika SAD  Ronalda Regana u Vašingtonu  poručeno da telegram ni ne šalju. Tadašnja SFRJ  imala je svog stalnog dopisnika TANJUGA u Tirani kao i redakcija Mađarskog radija,  a JAT je jednom nedeljno imao direktan let do Tirane kada je putovala diplomatska pošta.  Kormilo partije i države preuzima  Ramiz Alija ( 1925 – 2011 ) veliki reformator jednopartijskog sistema. Albanski Gorbačov kako su ga nazivali,  otvorio je tržište sa zapadom,  liberalizovao ekonomiju  organizovao prve demokratske parlamentarne izbore gde sa svojom reformisanom KP –  Albanije sada Socijalističkom partijom odnosi pobebu 1990.  Opoziciona Demokratska stranka  Salija Beriše 1992. preuzima vlast. Nekadašnji komunistički zvaničnici završavaju karijeru u zatvorima a među njima i prva partizanka i drugarica  Albanije hodžina udovica Nedžmija,  sin Ilir i sam Ramiz Alija zbog kako se navodilo zlupotrebe službenog položaja.  Hodžini potomci ostali su bez posla, izbačeni sa univerziteta,  iz državne vile.  Hodžina žena živi danas u skromnom stanu sa 25. evra penzije u dobrovoljnoj  poluizolaciji trudeći  se da sa decom sačuva političku zaovstavštinu svoga muža kome je oduzet status borca  NOB-a, ukinuta domaća odlikovanja  a njegovi ostaci bez velike buke iz mauzoleja su premešteni tamo gde mu je i mesto na groblje.  Članove najuže porodice imao sam prilike da upoznam 2015. godine na tridesetogodišnjicu smrti druga Hodže kada su se iz cele zemlje, regije i sveta okupili poklonici njegovog lika i dela uz brojne novinarske ekipe na groblju Šar.  Najstariji sin Ilir zastupnik je kineskih proizvodnih  firmi za domaće trzište, supruga mu se bavi trgovinom zavesa.  Snašli su se i opstali. I izveli decu na pravi put.

Ima građana prestonice koji su nam tvrdili da se u komunizmu sprovela agrarna reforma,  modernizovala poljoprivreda,  razvijala se teška i laka industrija, izgrađene su hidroelektrane i cela se zemlja elektrifikovala, ustanovljeni su univerziteti i akademija,  modernizovala se vojska,  izgrađene bolnice i kulturni centri.  Društvo se emancipovalo, naročito albanska žena  koja je dobila mesto u društvu koje joj pripada.  Obrazovaniji  Albanci pak pričaće vam o gušenju slobode govora, religije,  kretanja,  elemetnarnih ljudskih prava i slično.  Svakako kažu da država ima pravo odavati  počast Majci Terezi dajući tiranskom aerodromu njeno ime i postaljajući njenu bistu na glavnom gradskom trgu ali kažu da ne treba zaboraviti ni muftiju Sabrija Kocija koji je 21. godinu robijao u zatvorima  kako se tada govorilo zbog nacionalizma i verskog radikalizma.  Sloboda veroispovesti ponovo je dozvoljena 1989. godine kada tragovi kineskog  modela socijalizma i Maove “kulturne revolucije“ počinju da blede. Staljinov rođendan kao državni praznik poslednji put je proslavljen 1988. godine. Najvernijeg ideološkog saveznika na Balkanu Moskva gubi već 1990. kada Tirana obnavlja diplomatske odnose sa SAD i okreće se zapadu. Prva strana televizijska ekipa posle duzeg vremena koja je u leto 1989. godine ušla u Albaniju bila je i ekipa državne televizije zapadne Nemačke koja je snimila priču o obnovi rada verskih zajednica uz kadrove prestonice i priče života radnih ljudikako se to tada popularno navodilo.

Muzika po našim standardima…

Za jedan evro u gradu dobili smo 126  leka.  Prosečna plata je od 160 do 180  evra. Plate univerzitetskih profesora su oko 800. evra.  I ovde je kao u svim istočnoevropskim  zemljama neprikosnoveni dolar zamenio evro.  Hrana je jeftinija nego kod nas. Vekna hleba je 30  centi.

Veče smo proveli u luksuznom kafiću Tajvan gde su mladi i sredovečni  gosti pratili prenos utaknice Ukrajina – Hrvatska .  Nakon prenosa usledila je muzika baš po standardima strane lestvice naše  emisije TOP- 20  koju vodi kolega Dinko Komadina.  „Vrata“ za zabavu gostiju otvaraju DUA LIPA, PINK – „What about us“, ZAYN feat SIA – „Dusk till dawn“…  DJ imaju u ponudi i CD Miša Kovača,  Jasne Zlokić, Treze Kesovije, Magazina ali i makedonskim muzičkih zvezda.  Zapažamo i CD  Željka Joksimovića i jos po nekih.  Gosti su nam uz hitove pričali o poseti predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg kada je izgubio sat na bulevaru,  koji je završio u privatnoj kolekciji.  Pričali su nam i o poseti papa Franje i poseti tada premijera Aleksandra Vučića   Tirani koja je bila događaj.

Odseli smo u malom hotelu Eder u centru.  Hotel je lep i čist. Sve je u njemu novo  i blista.  Tu je i uvek nasmejano osoblje i odlična hrana.  Svakome bih preporučio.

Sutradan opet neizbežan Edi Rama na panoima. Usledio je i obilazak gradskih kadrova u centru – Katoličke katedrale, Ethem begove džamije, Pravoslavne crkve u kojoj se čuvaju mošti Sv.  Jovana Vladimira.  Duž bulevara je zgrada Parlamenta, Predsedništvo Vlade,  zgrada Univerziteta,  nedaleko i državna rezidencija Envera Hodže.  Obezbedjenje  vladinih zgrada je ljubazno svi se dobro razumemo. Iznenađuje koliko dobro znaju južnoslovenske jezike,  bar delimično. Oni rado slušaju radio i televizijske emisije zemalja Balkana posebno muzičke mada i sami imaju dosta televizijskih programa.  U širem centru je i zgrada  RTV Albanije koja program emituje 24. sata.  Radio Tirana u cijem je sastavu postoji od 1938. godine a televizija  svoje početke belezi u 1959  godini i sve do devedesetih bili su neprikosnoven elektronski medij u državi.  Danas ima i više komercijalnih radio i televizijskih stanica, a rijaliti šou program ima dominantu formu.  U trafikama izdanja domaće stampe. Najstariji dnevni list DITA ( u prevodu Dan ) nekada partijsko  glasilo izlazi već 73. godine. Tu su i Gazeta, SHIP, Tirana Obzerver, Panorama  i staju 30. leka. Ismail Kadare je najprodavaniji domaći,  a Paulo Kueljo strani pisac.

„Zemlja mercedesa“ kako smo je mi nazvali je kažu zemlja koja živi od stranih donacija i bogatih rođaka u SAD,  Nemačkoj i drugim zemljama.  Primetno je da međunarodna zajednica u isti koš trpa  Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru,  Srbiju i Albaniju.  Domaćini to shvataju i otvoreni su za punu saradnju. Čak se kažu  i Bugari i Rumuni drže zajedno i gledaju nas nekako sa visine…

U nastavku dana obišli smo i primorski grad Drač, jedan od  najstarijih  gradova u Evropi.  Osnovan 627. i   drugi je grad po veličini u zemlji.  Sa 29. C na gradskoj plazi usledilo je zasluženo osveženje u toploj blistavoj svetloplavoj vodi uz topli sredozemni vetar,  vratili smo snagu oduzetu dnevnim posetama. Gostiju još ima. Cene apartmana na plazi su do 15 evra na dan,  a vile udaljenje od plaze staju 10 evra.

U večernjim  satima stižemo i u Berat grad pod zaštitom UNESKO-a  osnovan u 4. veku pne i poznat kao grad sa 1000. prozora.  Dominiraju crkve istočnog Hrišćanstva  i Nacionalni muzej Onufri koji poseduje jednu od najčuvenijih fresaka i ikonopis iz 16. veka i tvrđava iz 13. veka, Kraljevska džamija koju takođe posećujemo.  Inače i tokom komunizma  grad je sačuvao sve svoje crkve i  bio proglašen kao kulturno istorijski spomenik pod zaštitom države.

Opšti je utisak da je danas Albanija zemlja koja je doživela turistički i  građevinski bum.  Ubrzano se grade infrastrukturni objekti,  naročito auto putevi, čime se ova zemlja uveliko otvara za nove posetioce i postaje primamljiva destinacija na turističkoj mapi Balkana.

Foto:  Boban Markotić