Umetnost

Razne su prilike u kojima, danas, ljudima zatreba pomoć

Posted: 3. januara 2018. u 17:37   /   by   /   comments (0)

Lični stav: Ponovo o „dečijoj toploj duši užičkoj“

Piše: Svetislav Tijanić

Moj lični stav pod naslovom „Od jezivog stratišta Košare do dečije tople duše užičke“, postavlјen na uglednom portalu „Pasaž“, izazvao je, s razlogom, pažnju javnosti. Opisao sam dva dijametralno suprotna slučaja koja sam, svaki na svoj način, doživeo u kratkom roku od pet-šest dana – predstavlјanje druge od tri knjige iz trilogije „Mi smo branili Košare“, autora Nenada Milkića, koje je na mene ostavilo bolan utisak, i slučaj učenika OŠ „Nada Matić“ koji je krenuo u potragu za mnom kako bi me obavestio da su mi kraj taksija na trgu u Užicu ispali naočari. Nјegovi drugovi i drugarice su pokupili naočare, iako oštećene, i kada sam se vratio na trg jedna od devojčica mi ih je predala.

Bilo je to početkom decembra. Naši čitaoci koji nisu pročitali ovaj „stav“ mogu da ga nađu i danas na stranicama portala „Pasaž“. Ti potanko opisani događaji našli su se i na Fejsbuku, gde je posebno pohvaljeno ponašanje simpatične grupice „Matićevaca“.

Danima sam nakon toga prekorevao sebe zašto nisam zabeležio bar jedno ime iz te grupe, pogotovu što uvek uz sebe imam spreman blok i olovku. Ispalo je da sam brzo i rano stavio tačku na ovaj slučaj, iako to javnost nije učinila. Nastavnici u školi „Nada Matić“ su, naravno, sa radošću pročitali prilog na portalu „Pasaž“ koji govori o lepom gestu i humanosti njihovih učenika.

Jesam, dakle, prekorevao sebe, ali – objektivno, kako to razrešiti, odnosno pronaći makar nekoga iz te grupe i saopštini njegovo ime? A to je, svakako, ono što lјude najviše interesuje. Pitao sam se, kako otići u školu, predstaviti se, i tražiti učenika čije ime ne znate. Niti godinu i razred u koji ide.

Prvog dana 2018. godine, u večernjim satima, dogodilo se, međutim, nešto što sam u tom trenutku najmanje očekivao, a čemu sam se veoma obradovao:

Dok sam se sa suprugom vraćao od prijatelјa, zapazio sam da na Trgu, na dečijem igralištu preko koga smo krenuli, sedi grupa učenika u prijatnom časkanju. Najkrupniji među njima, dečak očite blage naravi, naočit i lepog vaspitanja, okrenuo se i pogledao me.

„To je on, dečak koji je trčao za mnom da mi kaže za naočare“, rekao sam radosno supruzi.

Skoro istovremeno krenuli smo jedan prema drugom. Zagrlili smo se, kao dugogodišnji poznanici i prijatelјi!

– Ti si me sustigao da mi kažeš za naočare? Pa, hajde, bre, da ubeležim tvoje ime, naš slučaj je toplo primlјen u javnosti, ali on nije potpun bez tvog imena.

– Ja sam Luka Ćosić, učenik VII3 u školi „Nada Matić“, – rekao mi je.

Ostali njegovi drugovi i drugarice okupili su se oko nas. Neverovatno je da prilikom takvog susreta, i u takvoj situaciji, čovek oseti nekakvu neizmernu radost. Nadu u lepu budućnost. Imam četvoro unučadi, i naravno da decu volim iznad svega. A ovakvi susreti vas pogotovu obraduju. Obećao sam Luki da ću objaviti priču o ovom iznenadnom novogodišnjem susretu na trgu u Užicu, ovoga puta priču sa njegovim imenom. Javnost treba da zna kakvu decu imamo.

I, kako da zaklјučim? Možda će neko reći da ovo i nije priča koja zaslužuje da se nađe na stranicama značajnog i prestižnog portala za kulturu i društvo „Pasaž“. Odnosno, da uopšte nije za medije. Molim vas, zar ovaj slučaj nije izraz kulturne svesti grupe mladih užičana koji su deo budućnosti ovog grada. Ili su moji stavovi previše lični? Ali – daj bože da imamo više ovakvih postupaka, da se mladi naraštaji takmiče u tome ko će učiniti humaniji gest. Da im Luka Ćosić iz škole „Nada Matić“ bude uzor.

Jer, razne su prilike u kojima lјudima na ulici zatreba tuđa pomoć. I sve će ih više biti.

Uostalom, to da li ova priča zaslužuje da se nađe pred javnošću najbolјe će oceniti – čitaoci.