Društvo

Radosno druženje sa prirodom

Posted: 2. juna 2018. u 10:59   /   by   /   comments (0)

Autor: Svetislav Tijanić

Ima, čini se, poprilično lјudi u užičkom kraju koji su tako vešti da i najveće borovo, bukovo, hrastovo stablo ili smrču odseku i stručno ga obore na onu stranu na koju požele. Rade to, naravno, da odsečeno stablo prilikom pada ne napravi nikakvu štetu. Jedan od najveštijih među njima sigurno je Stanimir Cane Božović iz Semegnjeva. On je, kako kaže, svojevremeno kao dobar sekač u Šumskom gazdinstvu unapređen za šumara, a radni vek proveo je u Šlјivovici. Danas je penzioner, a što je najzanimlјivije od 1986. godine on živi sa porodicom u šumarskoj kući na severnim obroncima Zlatibora, u gustom borovom zabranu na Malom Krstovcu ispod planinskog uzvišenja Gruda. Odatle su se, istina, kćerke Dušica i Ružica poudavale i odselile se iz Šlјivovice, dok Stanimir i danas sa suprugom Ljubinkom uživa na prelepom proplanku gde ih i „uspavlјuju“ i bude planinski ptičji horovi, gde srne slobodno pasu i piju vodu sa korita kraj njihove česme u dvorištu, i gde pogotovu zimi, vukovi skoro svakodnevno oko kuće ostavlјaju svoj radoznali trag.

 

Ljubinka i Stanimir Bozovic

– Kada smo došli u Šlјivovicu, ovde je bila samo šumarska kuća. Ja je od tada do danas održavam kao da je moja, a okolo smo sagradili štalu, sjenik, šupe za drva, alat i traktor. Sve što treba jednom seoskom domaćinstvu. Imamo i plastenik u kome će paradaiz ubrzo zarudeti, a krastavci se kočoperno podičiti svojom dužinom. Kada to ispričam poznanicima prosto ne mogu da veruju.  Isčuđavaju se da ovde u dubokoj šumi odgajamo najkvalitetnije polјoprivredne proizvode. Imamo i vrt sa raznobojnim mirisnim cvećem, tri krave u štali, dovedenu do kuće planinsku izvorsku vodu, i sve drugo što nas kao vrednu i radnu porodicu čini sretnim i zadovolјnim. Imamo četvoro unučadi, i kada oni dođu, Malim Krstovcem odjekuje dečija graja, – priča Stanimir, dodajući da nema većeg zadovolјstva nego „kada se izjutra pomoliš iz kuće pa te namah opčini cvrkut ptica i miris raznovrsnog i ucvetalog planinskog bilјa“.

Stanimir je u penziji od 2008. godine, ali je on i kao penzioner skoro svakodnevno u šumi. Posebno, objašnjava, posle iznenadnog vlažnog snega ili snažnog vetra on obavezno obiđe ovaj deo Zlatibora da vidi ima li štete. Nešto ga, kaže, vuče da vidi koliku je štetu nevreme napravilo. Proletos je u jednom od obližnjih privatnih šuma sabrao više od 20 oborenih velikih borovih stabala, ali i veliki broj polomlјene mlade šume. I odmah je obavestio o tome vlasnike, jer oborena stabla treba što pre izvlačiti i napraviti šumski red, pre nego što ih napadnu potkornjaci, da se ne bi „zarazila“ i ostala šuma. Tu će svakako vrlo brzo iznići novi mladari. Bor je čudesna bilјka, izraste i na kamenu, pa prkosi i vetru i snežnoj kitini.

– Nema ništa lepše nego kada vidite te borove koji su se pružili ka nebu, pravi kao strela. Zato ja vlasnicima šume objasnim zašto je, recimo, dobro iseći i ukloniti stare bukve i hrašće u borovoj šumi, ispod kojih nema ni travke i čiji hlad pokriva po nekoliko ari. Treba videti kako to mesto izgleda nekoliko godina kasnije. Izbije podmladak gust kao četka. Ja uživam u tome. Tepam svakom drvetu u šumi. Razgovaram s njim. Radujem se kada vidim da je dobilo na deblјini i visini. I kada treba da ga odsečeš, moraš da ga gledaš sa svih strana. Da mu pričaš. Da vidiš šta je najbolјe uraditi ako je u nekom gustišu, kako ga odseći da ne napravi veliku štetu. Srećom, odsekao sam u životu hilјade kubika i nikada nisam izazvao štetu. Niti, ne daj Bože, nesreću. Mnogo sam prirodi uzeo sekući šumu, ali toliko, ili još više, sam joj dao. Decenijama sam pošumlјavao goleti i sprovodio sanitarnu seču uklanjajući bolesna stabla. Naravno da sam zadovolјan. Nije lako raditi u šumi, a ja sam radio pune  32 godine. Nije bilo lako, ali je bilo lepo. I danas, kao penzioner, – priča Stanimir, – uživam u zlatiborskom šumskom blagu. Poteram krave na ispašu u šumu a pluća mi puna.

 

Stanimir kraj izvaljenog bora

Zaista, i najkraći boravak na Malom Krstovcu podigne čoveku raspoloženje. Pogotovu u ovo vreme kada se svuda okolo raširila majkina dušica kao ogromni cvetni tepisi. Naravno, vaš reporter nije propustio priliku: nabrao sam dovolјno ove lekovite bilјke da potraje za topao čaj sve do naredne godine. Zato Stanimira i čudi, kako kaže, kada ga lјudi pitaju zašto nije pravio kuću negde u selu, bliže asfaltnim putevima, tamo gde će imati komšiluk. Gde će šumar nego u šumu. Bez obzira koliki je sneg zimi, a severni obronci Zlatibora mogu da budu pod neprohodnim nanosima, do Stanimira i Ljubinke se uvek može doći autom. On prikači „vozu“ za traktor pa rasčisti put od šumarske kuće do nekoliko stotina metara udalјenog asfalta, odakle oko četiri kilometra do magistralnog Užice – Višegrad asfalt vešto očisti poznati Šlјivovac Milenko Mrga Petrović.

Dok smo na toplom suncu na Malom Krstovcu razgovarali uz kafu, sedeći kraj muzeja neobičnih drvenih predmeta koje je sakupio Stanimir po ovdašnjoj šumi, dvadesetak metara od nas mirno se zaustavila srna. Imao je, kaže Stanimir, bliske susrete sa vukovima, mada nije bilo problema. Obično oni „zaobilaze“ ovo, iako neograđeno, domaćinstvo. „Zimi smo svakog jutra, nalazili ovuda sveže tragove. Kada vidimo nekog šumskog stanovnika, neku od divlјnih životinja, prosto, ponašamo se prema njoj krajnje prijatelјski“, dodaje Stanimir.

Iako Božovići izgone svoje krave na ispašu po čitavoj šumi ispod Grude, veoma bogatoj najkvalitetnijom dubokom travom, oni ne strahuju da će ih napasti neka divlјač. Kao da su sklopili nekakav ugovor o nenapadanju!

– Lepo nam je ovde u planini, i lepo je ovo radosno drugovanje s prirodom. Ovde moja Ljuba proizvodi najkvalitetniji beli mrs. Za sir i kajmak ona ima stalne kupce, i zadovolјni i mi i oni. Ko zna do kada će trajati ova naša planinska idila, možda se ipak odlučimo da jednog dana siđemo dole u selo, bliže magistrali, – kaže na kraju Stanimir Cane Božović.

 

 

Foto: S. Tijanić/ naslovni foto: Stanimirov mini muzej