Umetnost

Putnici treće klase

Posted: 12. marta 2019. u 17:38   /   by   /   comments (0)

Piše: Dragan Popović Kuruzlija

Ne zamerite što tekst ovako nazvah. Ne znam kako bih drugačije jer mi smo zaista putnici treće klase u životnom vozu. Raduje me ako ste se izborili za bolјi status u svom okruženju, pa ne prihvatate moje mišlјenje. Ni ja se ne mirim sa postojećim stanjem. Iz petnih žila se staram da ga izmenim. Ako bismo se izolovali u ćeliju doma svog, mogli bi se zavaravati da nismo predmet diskriminacije. Možemo se i u širi geto zabarikadirati, geto invalida, ali ni tako nikuda nećemo stići. Po meni, najbolјe je da stanemo na vetrometinu i borimo se za pobolјšanje svog položaja. Ja sam ovu mogućnost izabrao i ne odstupam. Za sada to je bitka Don Kihota sa vetrenjačama. Čvrsto sam uveren da će i na Balkanu jednoga dana lјude ceniti prema onome što su kadri uraditi, a ne prema broju prstiju na rukama, ili prema ispravnosti čula vida, sluha i fizičkom izgledu. Ako je za utehu, na marginama kod nas ima i mnogo lјudi koji nisu invalidi. Vreme se poigrao sa njima i izbacio ih iz koloseka. Imam utisak da su oni manje od nas spremni da za sebe borbom lepše mesto pod suncem steknu. Radije se puštaju niz maticu i tonu umesto da plivaju. Mi, u užičkom Savezu staramo se da kvalitetnim prikazivanjem dometa slepih sliku o invalidima menjamo. Imamo dobre saradnike u okruženju pa se uz njihovu pomoć i veliko sopstveno zalaganje mičemo napred. Klub tri je udruženje osoba uglavnom iznad šezdeset godina, sa više hilјada članova. Naša saradnja sa njima je jako dobra, a sa njihovom književnom sekcijom izvrsna. Kolo srpskih sestara spada među najaktivnija udruženja te vrste u republici. I oni su naša velika i iskrena podrška. Poslednjih godina lokalna uprava nam je naklonjena iznad svakog očekivanja. Član gradskog veća, Vidoje Drndarević, zadužen za socijalnu politiku grada, ponaša se kao da je naš član, a ne visoki gradski funkcioner. Možda je to i normalno, ali mi nismo navikli na tako lјudski tretman. Direktorka užičke Biblioteke član je našeg upravnog odbora, ne formalni, već aktivni. Prisutna je na svim našim svečanostima i književnim večerima. Prostor Biblioteke je za naša kulturna dešavanja širom otvoren, čak imaju i solidan fond zvučnih knjiga. Učenici Medicinske škole i njihovi profesori učestvuju u našim programima i mi u njihovim. Da dalјe ne nabrajam, jer bi na hvalisanje ličilo. Za sada nam dobro ide, a do kada će, ne znamo. Trudimo se da što bolјu poziciju zauzmemo i što duže ostanemo na površini. Koliko god ko može, ulaže u naša poletna, pozitivna nastojanja. Snaga je naša malena, ali kamen po kamen sakuplјajući i palata se sagradi. Mi je gradimo.

U ponedelјak , 4. marta članovi užičkog Saveza slepih obeležili su Dan žena. Četiri dana poranili, ali nam to nije zasmetalo da se proveselimo uz kratku priredbu, muziku i posluženje. Damama su podelјeni karanfili i simbolični pokloni. Dve harmonike su razveselile prisutne, miris proleća se širio gradom, a ja ipak sa proslave malo zamišlјen otišao. Jesmo se lepo zabavili, ali nikad tako malo prisutnih nije bilo na našim svečanostima. Šta se to zbiva? Jesmo li ostarili i umorili se? Jesu nam se neki članovi porazbolјevali, drugi na nebesima slave svoje praznike, treći se gripa uplašili. Čini mi se da smo do juče mladi i puni životnog poleta u prostorijama Saveza zore dočekivali žaleći što noć ne traje duže. A sad, četiri, pet sati ostanemo zajedno, pa svako u svoju osamu ode. Dve naše članice, bake od preko osamdeset godina, uvek vedre i nasmejane, redovno dolaze na druženja i svečanosti. One nas nesalomlјivim optimizmom uče da jesen života ne mora biti ni teška, ni tužna. Uče nas, ali meni sve češće na umu pesma „Srušila se kula i kapija“ koju sam u detinjstvu čuo. Naše kule i kapije neupadlјivo i tiho odlaze sa pozornice, a inkluzivno obrazovanje, rekao bih, nije previše zainteresovano da nove sagradi.

U utorak, 5. marta Čitalište užičke Biblioteke četrnaesti put bilo je domaćin našoj manifestaciji „Vukomanova snoviđenja“, posvećenoj prerano preminulom aktivisti našeg Saveza, Vukomanu Tatoviću, pesniku, sportisti, novinaru, dvojničaru i dobrom čoveku. Bio je decenijama pokretač svega pozitivnog, naprednog i lepog što se u užičkom Savezu zbivalo. Čitalište je, kao i uvek, bilo puno. Zapazio sam da se skoro svih ovih godina nebesa na dan priredbe smrače i nemilice kišu izručuju. Da li to nebo za njim plače ili je puka slučajnost, pitam se. Užički hor „Đurđevak“, naš dugogodišnji saradnik, čarobnim zvucima otvorio je manifestaciju. Pesnikinja Valentina Zlatanović, profesor medicinske škole, takođe, naš neumorni saradnik i njeni učenici, recitatori i glumci, ozarili su Vukomanova snoviđenja. I mi, Drinski lađari, Ilija i Kuruzlija, dadosmo značajan doprinos lepoti večeri pevajući izvorne pesme, baš onakve kakve je Vule voleo. Dragana Dučić je govorila Vukomanove stihove, a pesme Budimke Tošić, naše pesnikinje, čitali su recitatori iz Medicinske škole. Nisu izostali ni moji stihovi i dvojnice, omilјeni Vulov instrument od koga se nikada nije odvajao. Komentari posetilaca po završetku priredbe bili su više nego pohvalni.

Manifestacija „Vukomanova snoviđenja“ održava se četrnaesti put. Kvalitet priredbi, od prve do poslednje, je na visokom nivou. Kad u nama nestane reči dostojnih njegovog pesničkog, muzičkog, novinarskog, sportskog i lјudskog talenta, zaćutaćemo. „Ja sam sada predaleko, mesto mene drugi neko mnom se čini“, najdivniji su stihovi koje pesnik pesniku može posvetiti. Ove je izgovorio Milјko Mitrović za uspomenu svom prijatelјu. Vukoman ih je zaslužio. Krasila ga je neobična plemenitost i nesebičnost. Nagrade koje je dobijao poklanjao je deci bez roditelјskog staranja. Harmoniku je zaveštao našem Savezu. Ja još čuvam dvojnice koje mi je darovao i sećanje da me je ovom drevnom instrumentu zaboravlјenom u mladosti vratio. I svojim dugim i setnim jesenjinovskim stihovima me je inspirisao da se literaturi posvetim. Dovolјno da ostanem zanavek njegov dužnik.

Vukoman Vule Tatović rođen je 5. marta 1952. u selu Tisovica na obroncima Golije. Teška povreda u šumi dok je sa ocem spremao drva za zimu prekida njegovo srećno dečaštvo. Imao je samo petnaest godina. Zanavek se ugasila svetlost u očima zalјublјenika u rumene zore, pesme čobanica i rascvetane livade rodne planine. Tisovica je bila selo na kraju sveta, desetine kilometara udalјena od Ivanjice, a ovaj gradić slovio je za tamni vilajet Srbije. Tamo su u progonstvo Obrenovići slali činovnike koji veliki greh prema dinastiji počine. Takvo mesto nije moglo nikakvu budućnost ponuditi slepom mladiću želјnom knjige i znanja. Shvatili su to i njegovi roditelјi. Bistrog momčića upisali su u zemunsku školu za decu i omladinu oštećenog vida. Postizao je blistave uspehe na svim polјima, ali nikako nije uspevao da se izbori sa Brajevom azbukom. Selјački prsti naviknuti na teške poslove ostajahu neosetlјivi za šest ispupčenih tačkica. Kazivaše mi da je mnoge zore zemunske dočekao nad bukvarom. Na kraju je njegov trud urodio plodom. Savladao je čitanje. Kući se vratio sa diplomom telefoniste. Na njegovoj rodnoj planini većina meštana nije znala ni kako telefon izgleda, ni čemu služi, pa se zaposlenju u zavičaju nije mogao nadati. Spakovao je sve što imađaše u veliki očev vojnički kofer i doselio se u Užice. Bejaše to vreme u kome nije vrvelo od boraca za lјudska, radnička i invalidska prava, boraca koji od svog profesionalnog dušebrižništva žive daleko bolјe i lagodnije od svojih štićenika, a i posla, i prava bilo je neuporedivo više nego danas. Vukoman se zaposlio u saobraćajnom preduzeću Raketa. Posle godinu dana blizu radnog mesta kupio je plac i započeo da gradi svoj novi dom. Od osnove do krova gradio ga je naporedo sa majstorima. Imao je dušu pravog starinskog kućanika i domaćina. Na placu je zasadio dosta voća. Neka ima za komšijsku decu, govorio je.

U gradu na Đetinji ubrzo po doselјenju Vukomana su počeli prepoznavati po lirici, prilozima na radio Užicu i tekstovima u listu „Vesti“. I stihovi, i proza, i prilozi na radiju mirisali su na rodno selo i topli hleb u majčinoj ruci.

„Čežnja me krenu u planine rodne

vrleti surove što sumorno ćute

i orao suri krikom nadglasava

hučne vode koje se ne mute.

 

Putelјke prepoznah davno napuštene

i stoletnu brezu ispod mrkih stena

na raspukloj kori još se prepoznaju

potamnela slova njenog imena.

 

Topla neka seta u meni se javi,

pokušah da pođem iz duboke sene,

čudnovate misli korak mi uzeše,

o, kako su jake drage uspomene…“

Od dana kad je u grad na Đetinji stigao, Vukoman je i kao muzičar postao poznat. Zvuk njegovih dvojnica bejaše omilјen među boemima za kafanskim stolom, a sa muzičkih takmičenja slepih, ne pamtim da se bez nagrade vratio. Stekao je ime i ugled kakav nijedan slepi umetnik ni pre, ni posle njega u Užicu nije imao. Vukoman je bio čudo od čoveka. Nikad se nikome nije nametao, a svi smo njegove manire i znanja želeli da imamo. Bio je prvi atletski instruktor novim članovima Saveza. Iskreno se radovao kada bi ga neko od njih rezultatski prestigao. Nikada kod njega ni trunke sujete ili zavisti nisam zapazio. Umeo je da popravi skoro sve kućne aparate. Primećujete li da je sve manje lјudi Vukomanovog kova? Vreme je zmijskih ruku i nogu u kom se najviše akrepi množe. Vukoman je bio Svetla, ispravna i zdrava strana našeg postojanja.

„Kamen i plamen, nekud se mora,

nebeski ati bezbrižno jezde,

daleko negde žubori zora,

na mome dlanu umiru zvezde“.

Vukoman je umro 1. marta 2005. godine. Tog jutra nebo je zaplakalo teškim, neobično krupnim ledenim suzama. Zatečeni Vulovim nenadnim odlaskom zajedno sa nebom i svi prijatelјi njegovi su plakali. Bejaše veselјak pa nije red da kazivanje suzama završim. Evo jedne od mnogih anegdota o njemu.

Jednom smo u prostorijama Saveza, slaveći Dan žena, po običaju, dočekali zoru. Vule i ja odatle krenemo pravo na posao. Pratilac nam, a ko bi drugi, Pajo Bogolјub, Bog mu dao rajsko naselјe, i on se nedavno Vukomanu na nebesima pridružio. Idemo ulicom i pevušimo razdragani što su grad i zora rumeni i lepi. Rano je pa su prolaznici i automobili retki. Ne smetamo nikome iako smo skoro pola ulice zauzeli. Mislili smo da imamo dosta vremena do polaska autobusa, ali naš pratilac ga izdaleka spazi kako izlazi sa perona. – Brže, ode nam! – podviknuo je i mi onako, u lesi, DRŽEĆI SE POD RUKU, jurnemo. Pajo je malo video pa smo trčali jedan s leva, drugisa njegove desne strane. Primetio nas vozač i stao. Primetio on nas, ali ne i mi njega. U punoj brzini tresnuli smo plјoštimice telima u bok autobusa. Puklo je kao bomba. Ne bi me iznenadilo da su u limu ostala tri udublјenja nalik na nas trojicu. Kao kad se deca „slikaju“ u snegu. Srećom, autobusi stari, lim mek od izjanđalosti i neutegnut, pa se ni ogrebali nismo. Istrčaše vozač, kondukter i putnici što su na posao krenuli. Vula poznaju jer u „Raketi“ radi. – Šta bi? – pitaju zabrinuto. – Nema štete, nema povređenih, vozi – vedro, viknu Vule i mi uskočismo u autobus.

Pročitao sam mnogo knjiga. Čitanje me ispunjava zadovolјstvom i u duhovnu ravnotežu dovodi. Pored fizičkog rada čitanje je najdelotvornija terapija za sva hronična i neizlečiva obolјenja. Za nas, invalide, je lek, jedinstven i nezamenlјiv. Osnovna i najvažnija misija škole i učitelјa je da kod đaka probude lјubav prema čitanju i trudolјubivosti. Ako to ne uspeju, postavili su temelј budućoj promašenoj ličnosti. Ja čitam sve što mi do ruke dođe, ali najviše volim istorijsku literaturu o starom i srednjem veku. Zapazio sam da su propasti velikih civilizacija, kao i malih naroda, prethodili razvrat, bezakonje, nerad i bezobzirno izrablјivanje siromašnih slojeva stanovništva. Baš ovako kako se kod nas godinama i decenijama zbiva. Bojim se da je naša zvezda na zalasku. Kad se Sodoma i Gomora proglase društvenim idealom, kraj nije daleko. Umesto o uspesima sportista, naučnika, umetnika, udarne vesti na medijima odavno su skandali. Poslednji koji je zgranuo svakoga normalnog je postupak šesnaestogodišnje devojčice. Okačila na fejsbuk svoj seksualni odnos sa psom. Bivalo je zoofilije otkad je sveta i veka, ali su njeni poklonici svoju sklonost krili kao zmija noge. Zbog straha od zakona i osude okruženja. Mislim da još nije ukinut zakon o protivprirodnom bludu koji se odnosio na sve seksualne nastranosti, ali se po njemu odavno nikome ne sudi. Zbog pritiska Evrope i Amerike koje bezočnim ucenama ili izokola preko brojnih nevladinih organizacija razaraju tradiciju, moral, zdravstvo, školstvo, sudstvo, policiju, vojsku i religiju mog naroda. Novinari postupak devojčice nazivaju zlostavlјanjem životinje. Jadno dete. Emocionalno i duhovno ono se nije uzdiglo ni do nivoa životinje. Odrastalo u okruženju punom otuđenosti gde niko nikoga ne primećuje, okruženju bez osećanja i saosećanja, okruženju gde je svako samome sebi dovolјan. U mutnim vremenima idoli omladini postanu bezvredni likovi, nadrilekari, astrolozi, kriminalci koji se preko noći bogate, nadriumetnici niskih lјudskih kvaliteta. Da bi dospele u žižu interesovanja rulјe, glumice i pevačice bez talenta ne prezaju da pribegnu najgnusnijim vidovima skretanja pažnje na sebe. Fotografišu svoje polne organe ili svoj seksualni odnos sa partnerom i dostave na uvid javnosti. Onda dignu dreku da je to neko učinio mimo njihove volјe i eto im besplatne reklame. Ne haju što time pogubno deluju na nezrelu svest mladih. To nesrećno dete, pseća lјubavnica, nije imalo mentalnih sposobnosti da napiše grozdić stihova, neki lep komentar za društvene mreže, da sportskim rezultatom nadvisi drugarice, da se likovnim radom, pesmom ili igrom izdigne. Ni vulgarnosti joj nisu bile prihvatlјivo rešenje jer su pomereni mozgovi pre nje pretrpali fejsbuk svakojakim gadostima. Odnos sa psom smatrala je najefektnijom prečicom do cilјa pa se toj nakaznosti okrenula. I uspela u potpunosti. Zgrozila je javnost Srbije. Pornografiju bi što pre zakonom trebalo prognati sa interneta i medija. Srećom, još uvek ima mnogo više lјudi koji se zgražaju nastranosti, nego onih što u njima uživaju. Inspirativni su primeri kad obični, mali lјudi, bez obzira na materijalni škripac, ne pristanu ni po koju cenu granicu beščašća da prekorače. Jednom pijancu, klošaru iz užičkog predgrađa, poznati režiser ponudio je veliku svotu novca da u njegovom filmu bukari krmaču, to jest, da se sa njom pari. Klošar je bez premišlјanja odbio. Čovek je spadao u društveni talog, ali nije hteo pogaziti moralna načela koja su u njemu još postojala. Zamislite kako bi se naslađivala kulturna Jevropa gledajući parenje varvara Srba sa svinjom.

Objavlјena je presuda Junačini, kosjerićkom deliji koji je zaklao svoju mladu nevenčanu suprugu, poluslepu i poluparalizovanu. Zbog hendikepa nije mogla ni pobeći, ni braniti se. Preklao je pa se sakrio na neki mračni tavan gde bi ostao do sudnjeg dana da ga policija nije pronašla i otud izvukla. Izbezumlјen od straha derao se kao magarac. Jednom sam video istog takvog gaziju koji se, pošto je ubio devojku, zaklјučao u kupatilo. Policajci mu dovikivali da otvori i preda se, a on plačući odgovarao da se boji. Kad su provalili i zgrabili ga za ruke, jaukao je  i bacakao se kao da ga živog deru. Kosjerićkom nitkovu dosudili četrdeset godina robije. Nije bilo beskonačnih odlaganja suđenja, Bezbrojnih veštačenja o nebitnim stvarima i advokatskih marifetluka kojima se proces opstruiše, pa kad dođe vreme izricanja presude posle višegodišnjeg razvlačenja i razvodnjavanja, niko se ne seća počinjenog nedela. Kazna, ma kakva bila, u takvim slučajevima gubi svaki smisao. Bilo bi normalno da svaki zločinac prođe kao taj iz Kosjerića, ali to ne biva. Nјega je po službenoj dužnosti zastupao sirotinjski advokat, a oni se ne pretržu u odbrani. Uporedite visinu njegove zaslužene kazne sa kaznama drugih ubicapa ćete videti kako za bogate prestupnike važe neki drugi zakoni. Nisu zakoni problem. Oni mogu da se dopune i poprave čim se njihovi nedostaci uoče. Problem su institucije zadužene za njihovo sprovođenje. Pogledajte šta rade sa ubicama u saobraćaju. Uslovne i kazne ispod zakonskog minimuma dominiraju. Taj koji pijan ili drogiran sedne za volan svestan je opasnosti kojoj izlaže nevine lјude. Znači, postoji kod njega neka vrsta predumišlјaja. Zašto su im, onda, kazne preblage? Zato što su pripadnici više klase koji predlažu i izglasavaju zakone zbog sebe ostavili dovolјno rupa kroz koje se mogu provlačiti. Možete me i za paranoika proglasiti ako hoćete, ali ja poznajem lјude koji su pijani u saobraćajnim udesima počinili ubistva i izvukli se bez kazne. Prva presuda ubici glumca Zablaćanskog bila je uslovna kazna. Možda zato što je imao dovolјno novca za oslobađajuću presudu. Na reakciju javnosti ponovo mu je suđeno. Drugi nastradali bio je lošije sreće. Nјegova pogibija nije zainteresovala javnost pa ubica nije ni omirisao rešetke. A Ćakur, blesan koji je pijan otkinuo glavu papagaju svoje lјubavnice, odležao je tri meseca. Takvi postupci urušavaju poverenje naroda u državu i njene institucije. Ne govorim ja ovo da bih oklevetao moju Srbiju, već da bih ukazao na stepen korupcije u koju smo ogrezli. To govorim javno, pred nosiocima vlasti, a ukazujem i na nerad državnih institucija. Nije me briga hoće li me proglasiti za osobu čije mišlјenje treba suzbijati i sankcionisati. Tako sam se ponašao i kada je bilo mnogo opasnije imati sopstveno mišlјenje. Ako se pravimo da ne primećujemo šta nam rade, stanje će postajati sve gore.

Svi muškarci neinvalidi koji nisu odslužili vojni rok moraće proći jednomesečnu vojnu obuku. Premalo. Ustvari, ništa. To je dovolјno samo da ih pripremi za još jednu masovnu pogibiju. Zar nam nisu dovolјne one koje su naši preci doživeli u dva svetska i dva građanska rata. Neophodna je najmanje šestomesečna celodnevna obuka u mestu prebivališta jer bi tako državu najmanje koštala. Potom svake naredne godine jednomesečne vojne vežbe za sve sposobne muškarce od dvadeset do četrdeset pet godina. Slična praksa postoji u mnogim zemlјama sveta i našeg okruženja. Trebalo bi da je uvedu sve vanblokovske države zbog pretnji njihovom suverenitetu i stabilnosti. NATO orgije bile bi mnogo ređe i neefikasnije kada bi na ozbilјan otpor nailazile. Otkad je osnovana, ova družina, da bi opravdala svoje postojanje, smišlјa nepostojeće grehe malih i nejakih naroda i napada ih. To nije ništa novo. Svaka bitanga radije će napasti mrlјavka nego fizički spremnog protivnika. Trebalo bi vratiti šestodnevnu radnu nedelјu za učenike, uvesti časove fiskulture najmanje četiri puta nedelјno jer se sportom jača i duh, i telo. Valјalo bi predvojničku obuku ponovo uvesti u škole, rodolјublјu učiti decu od vrtića, oživeti aktivnosti gorana i izviđača, obnoviti omladinske radne akcije i sokolski pokret. Na školskim raspustima đaci da imaju obavezan društveno koristan rad od najmanje dve nedelјe.U tom slučaju za deset godina imali bismo u školi normalne đake, u kasarni normalne vojnike, u fabrici normalne radnike, u porodici normalne roditelјe. Droga i internet nakaznosti bili bi drastično potisnute u treći plan. Takvim postupcima ugrozili bismo samo plјačkaške horde neokolonijalista i obeshrabrili teroriste. Mislim na prave teroriste kojima je zinulo dupe za onim što im ni po kakvom pravu ne pripada. Zavojevači često za teroriste proglašavaju borce za slobodu svog naroda. Čovek je dužan po svaku cenu braniti obraz, porodicu i otadžbinu pa makar ga sto puta teroristom proglasili. Zašto terorista nema u Kini? Zato što se Kinezi podižu sopstvenim znojem i sirovinama koje kupuju, a ne otimaju. Zbog toga je ostatak dohotka kod njih manji pa moraju više raditi. E, pa oni više, mnogo više rade, ali zato mirno spavaju ne plašeći se bombi u metroima, na železničkim i autobuskim stanicama.

Sastanak američkog i severnokorejskog predsednika završen je bez rezultata. Našao se neko ko nije naseo slatkorečivosti svetskih prevaranata broj jedan. Daj nam tvoje sve za naše duplo golo. Predaj nam nuklearno oružje, a mi ćemo svoje u Japanu i Južnoj Koreji ostaviti da te branimo. Vidiš kako branimo Venecuelu. Tri kamiona humanitarne pomoći smo joj poslali. Pa šta ako smo im za deset godina sankcija načinili štetu od trista šeset milijardi dolara! Pa šta ako smo Srbijici bombardovanjem načinili štetu od sto milijardi dolara i pobili dve hilјade lјudi, uglavnom civila. Pa šta ako smo uništili Libiju, Irak, Siriju, Avganistan! Vidiš kako su se opametili. Legli na rudu i titraju nam muda, ne smeju da pisnu. Ne pristaješ, a! Nećeš, je li, sunce ti kalaisano! E da znaš, strašno si nas nalјutio. Više nećemo da pregovaramo sa tobom. Zavadićemo te sa južnim bratom pa kad se iskrvite, obojici ćemo uzeti meru. Još smeš da pitaš kome smo dosad pomogli i blagostanje doneli! Nismo mi Crveni krst. Možemo vam pomoći da propadnete i nestanete. Ekspresna propast sa garancijom i sertifikatom. Gratis. Ne tražimo vam unapred ni prebijene pare za uslugu. Uzećemo sami koliko nam treba po završetku posla. Vama ionako ništa više neće biti potrebno. Naučićemo vas da pravite drvene ralice kao i druge što smo naučili. Samo nas pustite da vam prag prekoračimo. Ostalo je naša briga.

Možda sam malo preterao karikirajući, ali recite i sami, zar nije tako. Ako branimo rasturanje sopstvene zemlјe, optužuju nas da kršimo lјudska prava, da smo zločinci, genocidan soj. Ko prednjači u osudama? Amerikanci, Englezi, Nemci, Francuzi. Nemci su u dva svetska rata praktično prikazali šta je genocid. Francuzi trenutno pokazuju kako izgleda poštovanje lјudskih prava iz njihovog ugla. Gumenim mecima i šok bombama isteruju lјudima oči i otkidaju ruke. Zato što se bune protiv sve većeg društvenog raslojavanja. Englezi su po kolonijama tretirali domorodačko stanovništvo gore nego životinje, a i danas kao najverniji satrapi Amerike imaju umešane prste u svakom raspirivanju ratnih sukoba. Amerikanci su istrebili Indijance, a blagostanje su utemelјili na znoju i krvi robova. Ropstvo su zvanično ukinuli u devetnaestom veku. Zakonom ukinuli, a Kju kluks klan im je još uvek vrlo aktivan i predstavlјa ozbilјnu pretnju za crnce. Oslobodili ih ropstva, ali ih ostavili u paralelnom svetu društvenog taloga gde caruje siromaštvo, droga, kriminal, neobrazovanost. Postoje, a kao da ih nema. Za one koji ne znaju, car Dušan je u četrnaestom veku zakonom ukinuo ropstvo. I nešto mnogo više od ukidanja učinio. Svaki rob koji iz drugih država u Srbiju prebegne, po istom zakonu, slobodan čovek postajaše. A svetski šerif nam zamazuje oči bajkama o demokratiji. Raspisao ucenu za glavu Bin Ladenovog sina. Prvo su u svojim mračnim jazbinama iškolovali Bin Ladena za teroristu. Služio im je verno sve dok mu savest nije proradila. Odmetnuo se jer je previše lјudi njegove vere ginulo od bombi zapadnih sila. Previše civila, nenaoružanih i nedužnih. Nisu se pretrgli da ga uhvate i sude mu jer bi tako i sopstvena nedela uvidu svetske javnosti izložili. Ubili su ga kao besno pseto i bacili u okean. Ajkule njegovim telom nahranili. Oni tako sa svakim svojim potrošenim služinčetom postupaju. Sad su isti scenario spremili Bin Ladenovom sinu. Kao na divlјem zapadu. Milion dolara za sinovu glavu. Podsticao, navodno, na nekoj društvenoj mreži muslimane da se svete Americi i njenim saveznicima. Svi se na društvenim mrežama predstavlјaju lažno, svi su ono što nisu. Potpisujući se kao Bin Ladenov sin poruku je mogao postaviti i Murto Ciganin. Šerifu to nije važno. Hoće njegovu glavu. Što bi se mučio oko hapšenja, prikuplјanja dokaza i suđenja. Pogublјenje je jeftinije. Milionče. Deset hilјada papirića sa likom nekog od predsednika države. Papirića bez podloge u zlatu ili društvenom proizvodu. Kao deca kad se igraju prodavnice pa ispišu cifre na komadićima novina ili ambalažnog papira. Šta će im podloga. Nekoga malog i nejakog obediće da je kriv pa će konfiskovati njegov rudnik zlata ili će nekog proglasiti nedemokratom i zapleniti njegov imetak u stranim bankama. Nedavno je jedan od agenata CIA objavio knjigu u kojoj obelodanjuje kako su sejali mržnju među tri bosanska naroda. Milionima dolara potkuplјivali Tuđmana, Izetbegovića, srpske generale i političare nastojeći da razbiju Jugoslaviju. Nјihovim prlјavštinama ni danas nema kraja jer žele da što čvršće za gušu stisnu Rusiju. Ne mogu podneti nikoga bolјeg ili ravnog sebi. Kompleks ili preka potreba, jedino bog zna. Nešto mi je mnogo poznat taj scenario. Pa, da. Imam jednog suseda koji se pravi šerif, i drugog, kukavelјa koji ni na koga ne sme da nasrne pa mu se učinilo da sam zbog slepila podesan za jahanje. Činili su mi razne pakosti slične onima što Srbi na Kosmetu trpe. Kad šerifa zbog toga što činjaše policija odasla sudiji, ućutao se kao upišan mališan. Onaj drugi, kukavelј, utronjao se, plaši se policije više nego inkvizicije pa i on prikočio sa podlostima. Ti, ti, matori baksuze, si kriv, nerviraš lјude, reći će, ili bar pomisliti neko. Jesam, priznajem, krivi smo i ja, i moja lastavica. Zato što radimo neumorno kao mravi. Zato što smo iskrčili šipražje, ogradili ogromno dvorište, sagradili naš mali dvorac. Kud god se okreneš, kod nas svuda radost i napredak. Kako da se ne lјute kad im avlije razgrađene, ograde oborene trunu kao po pustolinama. Zavist, nerad, neuputnost, zamerlјivost i sujeverje okamenili ih u nekom minulom vremenu i neda im se napred. Bog ili sotona ih stvoriše da budu ogledenije selu. Korisno je da takvih ima jer upoznajući zle, naučimo da dobre lјude prepoznajemo. Nije najveća vrlina činjenje dobra već nečinjenje zla. To uvek imajte na umu ako želite spokojan san. Kad bi tirani prestali terorisati svet, on bi na raj nalikovao. Ne bi bilo ratova, uništenih detinjstava i mladosti, ne bi izbeglice i gladni lutali svetom.

U domu tuge, kukavčijem gnezdu, kući odbačenih i neželјenih putnika treće klase kod Blaca umro je još jedan štićenik, dvadeset četvorogodišnji mladić. Umro prirodnom smrću od upale pluća, sa modricama po telu. I devojke od šesnaest i dvadeset godina iz istog doma takođe su prirodnom smrću umrle. Jedna od davlјenja hranom, za  drugu ništa ne rekoše. Nisam znao da je prirodno udaviti se hranom jer i ja, a i svi koje poznajem moraju jesti, a živi smo. Prirodno je da malu decu i nemoćna lica neko nahrani jer nisu sposobni da to sami obavlјaju. Rodbina ili plaćena lica dužna su da to čine ako savesti imaju. Ako nemaju, zakon ih je na to dužan prisiliti. Sve tri smrti desile su se u kratkom razmaku. Uzroke ranijih upokojenja štićenika tog doma nisu spominjali. Prikazali su sobu u kojoj je nesrećni mladić boravio. Tuga i opomena. Crni, plesnivi zidovi kao u podzemnim kazamatima. I modrice. Mislio sam da su batine kao alternativa sedativima stvar prošlosti. Lepeza lekova za smirenje danas je vrlo široka. Direktor je smenjen. Nije redovno dolazio na posao. Nije on ni bio direktor da bi redovno dolazio. Funkcije su vrlo često nagrada za vernost partiji. Svašta se dešava na ovom svetu. U jednoj zapadnoj zemlјi koja sebe predstavlјa uzorom demokratije, iako postoji tek pet vekova, hranitelјstvo hendikepiranih osoba je vrlo unosan posao. Neke porodice imaju po više štićenika. Državna kontrola je u jednom takvom kukavčijem gnezdu zatekla štićenika u metalnom kavezu dok je drugi lancem bio pripet za zid. Pustimo druge, ni kod nas ne cvetaju ruže. Niški dom za neželјenu decu je, koliko znam, raspušten. Maloletne štićenice su se prostituisale za stotinak dinara. Taksistima koji su ih vozili na ugovorena mesta plaćale su telesnim uslugama. Hendikepiranu devojčicu je od hendikepiranog oca u holivudskom stilu oteo službenik institucije zadužene za brigu o nemoćnima i za novac je predao ili prodao majci. To je ona javno tvrdila. Pre nekoliko godina u našoj poznatoj psihijatrijskoj ustanovi pacijent je umro od posledica premlaćivanja. Stvar je brzo zataškana. Ne biju radnici ustanove. To je bilo ranije. To rade pacijenti koji su sobne starešine. Ispričao mi je drug, policajac, da je njegov prvi zadatak bio sprovođenje begunca iz jedne poznate ludnice. Autobusom. Čovek mu nikakve probleme usput nije pravio. Putovao kao i svi ostali putnici. Ko zna je li mu i bilo mesto u ludnici. – Kad sam ga uveo na prijemno odelјenje, doktor i bolničar skočiše. Dograbili nesrećnika i tako ga počeli mlatiti da sam se izbezumio. Ljudi, šta to radite, miran je, vikao sam, a oni ne prestaju. Posle mi rekoše da je to najpouzdanija metoda za disciplinovanje pacijenata. Jednom drug i ja sretosmo bolničara sa psihijatrije. Razbijen mu nos. Poznavali ga pa drug upita je li to povreda na radu. – ‘Bem mu mater, kako sam otvorio vrata, on skoči sa prozorske daske gde je sedeo i zveknu me pesnicom – pravda se on. Mi se nasmejasmo. – Posle smo ga doktor i ja prebili ko mačku – dodao je. Nekako baš u to vreme  naš poznati nedelјnik objavio je tekst inspirisan filmom „Let iznad kukavčijeg gnezda“. Jedan prestonički klošar koji je u kartonskom brlogu preživlјavao popravlјajući bačene kante za smeće i prodajući ih sirotinji, pričao je o svom životu protraćenom u ludnici. Nije bio preterano inteligentan, ali ni glup. Tamo ga smestila bistra rodbina da bi se oslobodila jednog od pretendenata na nasledstvo. Ne čudite se, verujte mojim godinama i beloj kosi, takve stvari su se dešavale. Taj je u svojoj kartonskoj kućici i ženu imao. Sličnu sebi jer drugačije su na drugačijim mestima živele. Trenutno je bila na jednom od svojih izbivanja. Ode sa nekim od beskućnika što takođe pored smetlišta živlјahu, bude malo pa se vrati. On je primi kao da ni odlazila nije. Kazivaše kako ih je bolničar kažnjavao dok je u ludnici boravio. Dograbi za kosu i mošnice i potopi u kadu punu vode. Drži dok se ne počnu gušiti, onda ih izvadi da udahnu pa opet pod vodu. U istoj sobi bio je i jedan ubica. U ludnicu se sklonio glumeći neuračunlјivost. Ludnica mu bila prihvatlјivije rešenje od tamnice. On ih je sve zlostavlјao, a bolničar ga nije dirao. Iz straha ili što mu je pomagao da kažnjava nemirne i agresivne pacijente. Cimer im bejaše i dečak, Crnogorac koji imađaše govorne teškoće. Jedva govorio, a usmeno računao kao digitron. Ubica ga je silovao. Pred svima. – Bo! – jauknuo dečak. Monstrum je posle danima smejući se ponavlјao tu dečakovu reč.

Svakojakih gadosti ima na ovom belom svetu.Promena ima. Neke idu u bolјem, neke u gorem smeru. Putnicima treće klase ipak je najteže. Bojim se da će još mnogo vode proteći rekama dok im ne bude priznata ravnopravnost.

(Autor je, iako slep, izvanredan književnik i muzičar.  Član je Međuopštinske organizacije slepih uUžicu)