Društvo

O Prijemnom odeljenju i borbi za tuđe živote

Posted: 14. januara 2018. u 21:28   /   by   /   comments (0)

Lični stav: Kako se čovek oseća kada ga, u bolnici, dočekaju nasmejane, mlade osobe, ali kada iznenada dođe i policija

Piše: Svetislav Tijanić

Neki dan sam se zadesio na Prijemnom odelјenju Užčke bolnice. Na poslu je bila popodnevna smena. Mladi lјudi, nasmejani, lјubazni, a i pacijenata ovde uvek ima. I sve se odvija u najbolјem redu, kako ko stiže od pacijenata, prihvataju ga zaposleni. Brzo se ustanovi šta je kod pacijenta u pitanju, i preduzimaju se odgovarajuće mere. Obično se ovde dovoze oni koji su imali udes sa automobilom, ili težu povredu dobijenu na drugi način: u tuči, zbog nedovolјne pažnje na pešačkom prelazu, pada sa voćke prilikom orezivanja, pa i iznenadnih moždanih udara i brojnih drugih situacija. Pamtim ovo odelјenje od pre 20 i 30 godina.

Uvek se ovde radilo profesionalno, uvek su dežurali mladi lјudi, pogotovu lekari, jer su svi, i oni koji su ostali u Užičkoj bolnici, i oni koji su odatle krenuli u svet, svi su prošli kroz Prijemno odelјenje. Radilo se i ranije veoma profesionalno, ali ne u uslovima kakvi su danas. Nemoguće je uporediti Prijemno odelјenje iz osamdesetih i devedesetih godina sa ovim današnjim. Sećam se i vremena kada su svaki dan ovde stizali ranjenici iz ratom zahvaćene Bosne. Ili kada su dovoženi oni koji su se polomili u udesima na putu Beograd – Zlatibor. Uvek bi me obavestili iz bolnice da – ima posla za novinare.

Pamtim, posebno, kada je autobus sa đacima iz Foče, koji su se vraćali sa poslednjeg sleta posvećenog Titu u Beogradu, na stadionu JNA, sleteo u Šlјivovici sa mosta u reku. Bila je noć, 26. maja 1988. godine. U autobusu su  se nalazila 62 učenika a povređeno je njih 56. Teške povrede, opasne po život, zadobilo je devetoro. Poginula je i jedna devojka. Danka Jašić iz Foče. Svi povređeni su u veoma kratkom vremenu prevezeni u Užice. Bila je to nezapamćena akcija spašavanja. Svi zaposleni u Opštoj bolnici u Užicu, čim su čuli za ovu nesreću javili su se na svoja radna mesta u bolnicu. Povređeni đaci iz Foče su prvo svi prošli kroz Prijemno odelјenje, odakle su zatim upućivani na odelјenja, najčešćena hirurgiju i ortopediju, gde im je pružena neophodna pomoć. Neki su prebačeni helikopterima Beograd. Kao izveštač „Ekspresa“ sa lica mesta boravio sam tada na Prijemnom odelјenju, i u Užičkoj bolnici, po nekoliko sati dnevno. Zaista, to dobro pamtim, sve je funkcionisalo kao švajcarski sat.

  Bio je to do tada neviđen primer primer lјudske humanosti. Sećam se još nekih sličnih slučajeva, ali je ovaj slučaj bio za – medicinske udžbenike!

Mediji su danima izveštavali o borbi za živote fočanskih đaka, a posebno o humanom osoblјu užičke bolnice. Uspostavili su se snažni prijatelјski odnosi između Užica i Foče, delegacije ovih gradova su posetile i fočanske đake u bolnici. Delegacija opštine Foča se javno zahvalila Užicu i Užičanima na svemu što su učinili da ne bude više stradalih u ovoj saobraćajnoj nesreći. I nije ni bilo. U njihovim lokalnim novinama je zapisano da je ono što su učinili zaposleni u užičkoj bolnici herojski podvig, i da to nikada neće zaboraviti. Ja još uvek čuvam tekstove o ovom događaju koje sam objavio u „Politici Ekspres“.  Čini mi se da čuvam i tekst o ispraćaju izlečenih srednjoškolaca.

To je, tek, bilo veličanstveno. Iako je većina povređenih posle uspešneg lečenja već otišla kući, kada je stigao autobus koji će ostale, oporavlјene i nasmejane, odvesti svojim kućama, svi zaposleni u bolnici su izašli da ih isprate. Nesreća, i inače, ujedinjuje lјude, pa je tako bilo i u ovom slučaju. Jedino mi je, tada, ostalo nejasno zašto Užičkoj bolnici nije dodelјeno priznanje za humanost. Zašto, recimo, ovaj slučaj nije proglašen za „Najplemenitiji podvig godine“? Zaslužili su to užički lekari i medicinari.

Obično u ovom svom ličnom stavu postavim pitanje, i sam dam odgovor na njega, zašto ovo spominjem. Evo zašto!

Toga dana kada sam se zatekao na Prijemnom odelјenju, pred rendgenom je dečak iz Krvavaca s majkom, čekao da snimi ruku. Igrali su fudbal, on je startovao na loptu i pao u duelu sa školskim drugom. Zabolela ga je ruka u nadlanici, pa su njegov stric i baba smatrali da treba snimiti povredu. Majka se u tom trenutku nalazila pored kćerke koja je ležala u bolnici. I došla je na Prijemno. Ali u tom trenutku, dok smo razgovarali o ovom događaju, pojavlјuju se dva policajca. I traže dečaka koji je u školi zaradio povredu. Zbunili su se i on i majka, mada nije bilo druge: morali du da odgovaraju na sva pitanja. Policajac je revnosno beležio odgovore. Dečak je lepo objasnio da je sam povredio ruku, da ga niko nije gurnuo, niti – ne daj Bože – namerno udario. Nisam učestvovao u tom dijalogu, ali sam bio tu. O čemu se, dakle, radi?

Čim su se đak iz Krvavaca, inače učenik šestog razreda, i njegova majka, pojavili na prijemnom, predali zdravstvenu knjižicu i objasnili da se dečak povredio igrajući fudbal sa drugovima, osoblјe Prijemnog odelјenja je postupilo veoma profesionalno. O tome su odmah obavestili policiju. Da se proveri da, kojim slučajem, nije bilo inače sve češćeg vršnjačkog nasilјa. I policajci su odmah došli. Objasnili su i majka i dečak da je u pitanju dečija igra, tako da su policajci, svakako, otišli zadovolјni.

„Pa, zašto su morali ovo da prijavlјuju policiji“, zapitala se dečakova majka? Morali su,  i hvala za taj profesionalni potez osoblјu Prijemnog odelјenja.

Ovo sam iskoristio kao povod da vam predstavim Prijemno odelјenje nekad i sad. Napisao sam svoj lični stav „O  Prijemnom odelјenju i borbi za tuđe živote“ i iz razloga što mnogi Užičani, pogotovu mlađi, ne znaju za ove ove detalјe. Ne znaju koliki i kakav posao, nasmejani i lјubazni, odrađuju medicinski radnici zaposleni na Prijemnom odelјenju Opšte bolnice u Užicu.

Hajde da poštujemo to, kao lјudi.

Zaslužilo je to naše Prijemno odelјenje.

 Napomena urednika:Fotografija preuzeta sa Interneta,  potpis autora nije pronađen